Da li odluka Svetog sinoda SPC o uskraćivanju pričešća ljudima koji vrše abortus najavljuje klerikalizaciju društva ili je reč o nespretnom društvenom angažmanu Crkve?

      Ginekolog Stojan Adašević je u dugoj karijeri obavio oko 48 000 abortusa. "Meni zakon daje za pravo da radim abortuse, ali ako sam hrišćanin-pravoslavac, ja za to nemam pravo", izjavio je pre četiri godine u intervjuu NIN-u pod šokantnim naslovom "Ubio sam celo Smederevo", koji je naterao najveće zagovornike ljudskih sloboda i prava žena da odlučuju o svom plodu i njihove oponente da uđu u tešku raspravu. Poslednjih godina redovno piše svim srpskim arhijererima, apelujući na njih da preduzmu nešto na sprečavanju abortusa.
       Kada je Sinod "umolio sveštenstvo SPC da do pokajanja ne pripuštaju Svetoj tajni Pričešća i liše prava na rezanje slavskog kolača lekare i babice koji vrše abortuse", javnost je pokrenula raspravu koja je, izgleda, uspela da pokaže u kojoj meri novostvoreni vernici ne poznaju Crkvu, ali i u kojoj meri Crkva ne poznaje novostvoreno društvo. Pripadnici laičke većine, koji suviše dobro poznaju Crkvu i njene vernike, mogli su da se zapitaju da li je Crkva, posle šest decenija samoće, zaključila da ima dovoljno snage da krene u ozbiljniju društvenu akciju. Preti li, dakle, Srbiji opasnost od klerikalizma ili je samo reč o nezgrapnom pokušaju Crkve da odigra društvenu ulogu, kakvu imaju druge verske zajednice ?
      
       Vera u sebe
       Samo saopštenje Crkve, u kojem vernicima nalaže ono što bi oni morali odavno znati, upućuje da Crkva veruje u sopstveni uticaj i ulogu obnovitelja razorenog društva. Žustra medijska reagovanja, obeležena temeljnim nedostatkom obrazovanja i suficitom netolerancije, pokazala su da Crkva, ipak, nije u stanju da arbitrira u ozbiljnijim društvenim sporovima.
       "SPC uvek je imala isti stav, ali sada je povučen jedan radikalniji potez koji sankcioniše određenu grupu ljudi. Koliko će ova odluka imati odjeka, videćemo. Nije isključeno da će pojedini lekari prihvatiti stav Crkve", kaže direktor Instituta za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Srbije Spasoje Petković. Navodeći da na jedan porođaj idu dva abortusa, on ističe da lekari nisu odgovorni za nizak natalitet u srpskom narodu i zamera Sinodu što je apel protiv abortusa pogrešno adresirao. "Logičnije bi bilo da Sinod uputi apel našoj fertilnoj ženskoj populaciji, ali i da utiče na državu da se stvore bolji ekonomski uslovi koji bi sigurno povećali natalitet. Ovako je stavljena jedna poenta na lekare, a iz toga mogu da proisteknu veoma ozbiljne posledice. Naime, čak i kada bi apstrahovali zakonske obaveze lekara i omogućili im da poslušaju savet Crkve, te zahvate bi obavljala potpuno nestručna lica u potpuno neodgovarajućim uslovima. U bolnice bi nam dolazile žene sa sepsom, pred umiranjem. Ko će onda snositi tu odgovornost?", pita se Petković.
       Čitava rasprava o apelu Crkve ne bavi se jednostavnim, suštinskim pitanjem - da li je abortus običan medicinski zahvat ili je ipak reč o neuporedivo ozbiljnijem problemu? Ili: ako se radi o običnoj intervenciji, zašto čitav svet vodi polemike o njoj? "U svim polemikama se govori o socijalnim uslovima, natalitetu, beloj kugi, opasnostima da trudnice nastradaju ukoliko odu kod nadrilekara, ali je začuđujuće da se uopšte ne govori o suštini problema - da li je plod ljudsko biće ili nije. Odnosno, da li se u ime ljudskih sloboda može nekom uskraćivati pravo na život", ističe crkveni publicista Živica Tucić.
       Vladika budimski Danilo kaže za NIN da je najveći Božji dar to što je omogućio muškarcu da bude otac, a ženi majka. "U suštini svih učenja se kaže da ne može postojati ljubav ako postoji samo jedno i da ljubavi ne može biti bez porodice, a porodice nema tamo gde ima abortusa. Zato Crkva mora apelovati na vernike da rađaju, jer ne bi bilo ni njih da ih neko nije rodio. Tako je u svim hrišćanskim crkvama."
       Novoprobuđeni teolozi, koji su sa Crkvom opštili samo kada su u njoj pokušavali da kupe vino ili rakiju, sa čuđenjem su slušali nova saznanja da sve crkve kao težak greh osuđuju abortus, kao i da katolici zameraju pravoslavnoj braći na prevelikoj toleranciji. Papa Jovan Pavle Drugi je, od svog ustoličenja, neumorno slao poslanice urbi et orbi u kojima se oštro osuđuje abortus i kontracepcija. Pontifeks je 1983.godine revidirao listu grehova Svete stolice, koji zaslužuju ekskomunikaciju, ali se na toj, liberalizovanoj listi nepočinstva, zadržao abortus. Kao najizrazitiji primer katoličkog ekstremizma navodi se Irska iz koje je pre dve godine 5 900 žena otišlo u Britaniju kako bi obavile abortus. Čak i ta tekovina je omogućena tek referendumom 1992. godine kada je čitava Irska bila duboko podeljena oko "slučaja X" 14-godišnje devojčice koja je bila silovana, ali joj nije dozvoljavano da abortira.
      
       Upotreba fetusa
       Odgovor na pitanje kako se država odnosi prema abortusu je verovatno pouzdani pokazatelj liberalnosti društva, uticaja Crkve u njemu, ali i totalitarnosti sistema koji u kontroli ili podsticanju rađanja vide odraz sopstvene snage. Kineske vlasti, recimo, savetuju ženama koje nameravaju da rode i po drugi put, da odustanu od te namere, dok je u nekim fašističkim društvima abortus osuđivan kao "podrivanje budućnosti germanske rase". Prvu legalizaciju abortusa sproveo je Staljin, političar poznat po liberalnim zakonima i njihovom rigidnom ignorisanju, da bi posle Drugog rata tim putem krenule istočnoevropske zemlje, zatim skandinavske zemlje.
       Prvi zakon o abortusu kod nas donesen je u drugoj polovini 60-ih, mnogo pre nego u zapadnim zemljama (u Engleskoj 70. u Americi 73). Sličan zakon ima Švedska, s tim što je moralna obaveza naših lekara da sugerišu trudnicama kako je bolje da rode, dok je u Švedskoj zabranjeno da doktor sugeriše pacijentkinji da rodi, pa može da završi i na sudu ako to čini.
       Odluka američkog Vrhovnog suda 1973.godine u slučaju "Roe v Vejd", kojom se ističe da embrion nije ljudsko biće i da zbog toga ne može uživati punu pravnu zaštitu, kao i da žene u okviru korpusa individualnih prava mogu i da odlučuju o svom telu, otvorila je vrata liberalizaciji abortusa u vodećoj demokratskoj zemlji. Usledili su zakoni u vodećim zapadnoevropskim zemljama, zasnovani na svetinji ljudskih prava i sloboda. Dve trećine država na početku novog milenijuma dozvoljava abortus, dok je jedna trećina zadržala starozavetni stav. Svi su, međutim, jedinstveni u mišljenju da je abortus jedno od najtežih društvenih, filozofskih i pravnih dilema savremenog sveta.
      
       Životni izbor
       Političari, filozofi, psiholozi, lekari svuda u svetu podeljeni su na one koji smatraju da je pravo na abortus jedno od osnovnih ljudskih prava (što pokazuju i pozitivni zakoni u najvećem broju modernih država) i na revnosne vernike koji abortus izjednačavaju sa ubistvom, nazivajući one koji se time bave čedomorcima, zahtevajući nekad najstrože kazne. U mnogim razvijenim društvima borbe između onih koji su "Pro life" orijentacije i sa druge strane zastupnika "Pro choice", prerastaju u dramatične obračune, ne samo u izbornim kampanjama već i na ulicama velikih gradova, ispred klinika u kojima se vrše abortusi. U Americi su, na primer, pre nekoliko godina sukobi dve struje bili takvog intenziteta da je nacionalna garda morala da interveniše. Poznat je i slučaj Džejmsa Kopa koji je dospeo na listu deset najtraženijih osoba FBI-ja jer je ubio nekoliko ginekologa. Dodatnu buru u javnosti izazvali su tekstovi u katoličkoj štampi koji su o njemu govorili sa hrišćanskim razumevanjem. Saopštenje Sinoda pokrenulo je ovu polemiku i kod nas, koja jeste znatno blaža, ali ipak najavljuje da će pitanje abortusa, čim postanemo ozbiljna demokratska zemlja, biti jedno od glavnih društvenih, političkih sporova.
       Saopštenje o zabrani pričešća jednoglasno su podržali svi velikodostojnici Crkve koja je svih ovih godina bila čvrsto podeljena u odnosu prema vlasti i nacionalnim interesima. U jednoglasju se, izgleda, najviše isticao mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, koji se potrudio da časopis "Svetigora" od svih crkvenih izdanja najviše pažnje posveti tom pitanju. Pripadnici liberalnijeg krila naravno ne dovode u pitanje iskonski stav Crkve, ali zameraju na "hladnom tonu" saopštenja u kome se ne sagledava opšta "beda i društveno rasulo". "Smeta mi što se u dodatnim objašnjenjima govori o natalitetu, iako je reč samo o poštovanju osnovnih hrišćanskih načela. Na taj način je problemu data potpuno nepotrebna druga dimenzija", kaže starešina jedne beogradske crkve.
       Iz istih krugova se može saznati da će ruski patrijarh Aleksej Drugi uskoro objaviti obimnu encikliku posvećenu socijalnim pitanjima, u kojoj će, pored abortusa, najveća pravoslavna crkva razmotriti ekonomsko raslojavanje, siromaštvo, zdravstvo, bolesti zavisnosti. Ljudi bliski Crkvi, koji se, međutim, nisu udaljili od svetovnog života, smatraju da je Crkva bila dužna da pokaže razumevanje za prilično nepovoljne socijalne, političke uslove, zatim da stvori ustanove koje bi se na adekvatan način brinule o neželjenoj deci i tek na kraju da apeluje na vernike da rađaju decu.
       Profesor biblijske teologije na Bogosloviji svetog Save Dragan Radenković kaže da "naši sudovi treba da budu zasnovani pre na onom što je Imanuel Kant nazivao sudovima a posteriori, nego samo na sudovima a priori, bez sagledavanja mučne i bolne stvarnosti koja je oko nas i koje smo mi, hteli to ili ne, deo". Prema njegovim rečima, Crkva treba da "otvorenih očiju sagleda našu stvarnost i slobodno kaže da je za belu kugu srpskom narodu pre svih odgovorna ova nedemokratska vlast koja nam preko medija servira ružičastu sliku sveta sa ciljem da nas valjda odvrati od pravih pitanja na koja bismo od te vlasti morali da dobijemo odgovore".
       Crkva ima pravo kada - polazeći od svojih kanona - osuđuje arbotus, ali bi morala da uvidi da je Crkva razdvojena od države, koja je, opet, zakonom dozvolila ono što Hristovi izaslanici osuđuju. Predstavnici Crkve, međutim, napominju da poštuju sve ljudske slobode, ali ne i slobodu od greha.
      
       Neugodna pitanja
       Saopštenjem o abortusu, Crkva se privremeno vratila u epicentar društvenih tokova, ali je u njemu pridobila samo nove izraze nerazumevanja i čitav niz nezgodnih pitanja koja nisu povezana sa Božijim čedom, ali jesu sa njom. Ostaje pitanje zašto su vernici morali da se upoznaju sa odlukom Crkve preko medijskog proglasa, ako se u Patrijaršiji već rado govori o liturgijskoj zajednici u kojoj sveštenici i vernici svakodnevno komuniciraju. Iako bi očekivanja da Crkva prihvati abortus ličila na zahtev da hrišćani preispitaju ulogu Hrista, ostaje pitanje zašto Crkva nije uskratila pričešće notornim kriminalcima koji su sopstvene grehe okajavali u društvu preosvećenih pastira i zašto je rigidnost najdrastičnije pokazala prema lekarima i babicama. Zašto su velikodostojnici bez zazora osveštavali kockarnice, kafane na drumu i druge sumnjive lokale, ako već imaju tako kamene dogmatske stavove.
       U razmatranju odnosa drevne i konzervativne institucije, kakva je Crkva, prema plodovima savremene civilizacije valja imati razumavenja za velikodostojnike koji ne mogu da se odmaknu od izvornih teoloških načela, ali i ljude koji moraju da prihvate pravila modernog doba. Crkva bi, dakle, i mogla biti u pravu, ali svakako nije odabrala pravi trenutak, pravi problem i prave grešnike.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ
       ANA OTAŠEVIĆ
      
      

Anatema - Katolička crkva u moralnom nauku što se tiče abortusa stoji na stanovištu da čovek počinje sa udruživanjem muške i ženske polne ćelije. Svaki poduhvat protiv te polne ćelije je ubistvo, tako da ni u jednom slučaju nije dozvoljen abortus, ni kada je u pitanju zdravlje. Neke moralne dileme postoje kada je u pitanju zdravlje, i kada se ne može rešiti ni na jedan mogući način, abortus je dozvoljen. U svim drugim slučajevima nije dozvoljen, ni u slučaju silovanja. Primena ovog načela vrlo je različita u raznim katoličkim zemljama. Tzv. abortivna kontracepcija, koja se primenjuje u slučajevima kada je već došlo do oplodnje (pilula posle) izjednačena je sa abortusom. Druga kontraceptivna sredstva su moralno nedozvoljena, ali Katolička crkva insistira na prevenciji u skladu sa moralnim načelima. Moralno stanovište isto je kao kod Pravoslavne crkve, ali su kazne drugačije. U tom smislu Katolička crkva je radikalnija jer baca anatemu na one koji učestvuju u abortusu, dok Pravoslavna crkva samo ne dozvoljava pričest.               France Perko, nadbiskup beogradski               Strogost        - Islamsko učenje ima veoma jasan stav o abortusu po kome je ovaj čin ubijanje deteta. Islam je protiv abortusa, a uslovno rečeno, naročito ako je dete oživelo. Jedino kad je zdravlje majke dovedeno u pitanje, prioritet se daje abortusu. U mnogim islamskim zemljama abortus je zabranjen. Međutim, to nije pitanje oko koga smo svi u islamu jedinstveni. Postoji razlika između šiitskog i sunitskog pogleda. U nekim islamskim državama abortus nije dozvoljen ni u jednom slučaju i strogo se kažnjavaju oni koji u njemu učestvuju.               Muftija beogradski, Hamdija Jusufspahić               Bez kazne        - Kad su baptističke crkve u pitanju, većina se ograđuje od tih pitanja ili su uz Pro life pokret. Što se tiče protestanata u Jugoslaviji, oni su uglavnom protiv abortusa. Ako se desi da neko odstupa od akribije, to je zato što u Baptističkoj crkvi ne postoje disciplinske sankcije jer ne postoji jedinstveni kodeks. Baptisti nikad ne donose odluke koje su protiv države u kojoj deluju. Oko ovog pitanja ljudi mogu da budu protivni ali ne i neprijatelji jer se radi o porodici i pravima deteta.               Aleksandar Birviš, baptistički teolog               Zapovest        - Jevrejska vera zabranjuje abortus, jer u tom činu vidi ubistvo. Na ultrazvuku se jasno može videti da plod u utrobi pravi smislene pokrete i da je reč o ljudskom biću. Kod nas se mogućnost abortusa toleriše samo u slučaju kada je ugroženo zdravlje žene. Upotreba kontraceptivnih sredstava se može tolerisati samo iz zdravstvenih razloga, iako, kao i sve druge verske zajednice, podsećamo na Božju zapovest - rađajte se i plodite se.               Rabin Isak Asijel