Zašto smo na jedan način reagovali dok su padale bombe, a sasvim drugačije - dramatičnije - kad je sve utihnulo. I, kako bismo reagovali da ponovo doživimo rat...

      Institut za mentalno zdravlje u Beogradu prebukiran je ljudima koji traže pomoć. Zanimljivo je da za vreme i neposredno posle bombardovanja nije bilo mnogo pacijenata. To je lako objašnjivo. Tada smo sve svoje snage usmeravali na savladavanje realne opasnosti. Međutim:"Poslednjih meseci ljudi su počeli masovno da dolaze. Bukvalno smo preplavljeni. Najviše je onih koji prvi put u životu traže pomoć stručnjaka", kaže za NIN Zoran Ilić, psihijatar. On tvrdi da u psihijatriji svaka godišnjica za one koji su imali traumatično iskustvo predstavlja otvaranje nezalečenih rana.
       - Mislim da je iz tih razloga otkazana proba sirena koja je trebalo da se održi ovih dana. Siguran sam da bi veliki broj ljudi reagovao panično na zvuk sirene, bio on najavljen ili nenajavljen.
      
       Kažete da su se u potpunosti potvrdila naučna očekivanja vezana za četiri faze kroz koje smo prolazili u adaptiranju na novonastalu situaciju.
       - Da, prvu fazu, fazu završetka rata predstavljala je paleta emocija jakih boja. Neverica, emocionalna tupost, konfuzija, strah, doživljaj praznine, osećaj kao da se ništa nije dogodilo. Doživljaj kao da smo nešto izgubili a ne dobili time što je bombardovanje završeno.
      
       Kako se ta pojava objašnjava?
       - U psihijatriji postoji termin: depresija posle uspeha. To što je bio uspeh preživeti, posle svega izgleda kao traljav uspeh. Česta je i krivica preživljavanja. Mi to srećemo kod ratnika koji su bili na frontu, kojima su izginuli drugovi. Najčešći osećaj je:krivi smo što smo živi. Negativna procena sebe koja postoji kod svih traumatizovanih osoba jedna je od osnovnih karakteristika psihičkog stanja. Međutim, bilo je i drugačijih reakcija. Kad se sve završilo, mnogi su se osećali kao na medenom mesecu.
      
       Šta je karakterisalo drugu fazu?
       - Ona je trajala nekoliko dana, ili nekoliko meseci posle kraja agresije. Smenjivala su se poricanja, negirali smo bilo kakve psihičke boljke uz intenzivno doživljavanje telesnih simptoma. Mi smo populacija koja reaguje telom. Emocionalno smo relativno nepismen narod. Kao da ne umemo da navedemo vlastita osećanja. Tako umesto psihičkih problema često osećamo umor, glavobolju, bolove u mišićima, mučninu, vrtoglavicu koja se smenjuje sa nametljivim, nepovezanim mislima i osećanjima. Česti su bili poremećaji sna, trzanje na automobilsku sirenu...
      
       Ipak, koje emocije su bile određujuće, bez obzira na to što smo odbijali da ih primetimo?
       - Ljutnja, razdražljivost i apatija. Ljudi su potpuno nejasno ljutnju i apatiju povezivali sa stanjem u kući ili na poslu, pre svega. Često nam se dešavalo da pomerimo svoja osećanja (više nemamo jakog spoljnog neprijatelja) na bližnje.
      
       Šta je karakteristično za preostale dve faze?
       - Treća faza traje do godinu dana i, otprilike, sada se završava. Karakteriše je slabljenje osećanja zajedništva i vraćanje ličnim brigama. Četvrta faza je faza restauracije života. Gradi se nešto u svom mikrookruženju, daje se nov smisao i značenje događajima iz prošlosti. Rekapitulira se ono što je prošlo.
      
       Polako, znači, ulazimo u četvrtu fazu koja bi trebalo da se završi srećno. Ali, to je u velikoj meri onemogućeno haotičnom situacijom u društvu, novim strahom koji je, između ostalog, izazvan godišnjicom sećanja.
       - Rana koja se pokaže, lakše zaceljuje. Mnogi su, međutim, krili svoje rane. Uspešno su gurali tegobe i probleme pod tepih. Potiskivali su ih. Sadašnje stanje aktivira sve ono što je nezavršeno.
      
       U Institutu se leče policajci i vojnici koji su rat proveli na Kosovu. Po čemu je specifična njihova klinička slika?
       - Njihove traume su jasne:smrt druga, gledanje ranjenih i raskomadanih tela. Permanentni strah dovodi do košmarnih snova iniciranih traumatičnim događajima što dovodi do vegetativnih reakcija:znojenje, ubrzan rad srca... Sigurno je da VMA zbrinjava mnogo više vojnika od nas; kod nas je više policajaca. Mnogo je i onih koji su kao rezervisti bili mobilisani. I inače se može očekivati i u tzv. opštoj populaciji da oko 25 odsto ljudi postane žrtva posttraumatskog stresnog poremećaja.
      
       Koje vrste ostalih poremećaja su u porastu?
       - Pre svega, to su panični poremećaji. Žrtve su ljudi koji su i inače imali predispoziciju da reaguju paničnim napadima. U velikoj meri pogoršale su se psihoze. Ovog puta epizode su duže trajale, bile su jače. Nespavanje je dobar uvod za ličnosti koje su i inače lako rasturljive. Ali, svako od nas ima svoje malo privatno psihotično jezgro- jezgro ludila, privatni haos. Spoljni haos aktivira naš unutrašnji haos. Jedna od metoda pomoći je dobra strukturacija života.
      
       Da li bismo eventualnu reprizu bombardovanja ponovo uspeli da ovako, relativno dobro podnesemo?
       - Najbolji parametar za to su izbeglice. Kod nekih je novo bombardovanje predstavljalo desenzibilizaciju, neku vrstu poznate situacije na koju su navikli. Praktično, nisu reagovali uopšte. To je naročito bilo primetno kod ljudi koji su živeli u Sarajevu. Drugi su pak reagovali kao i svi ostali:bombardovanje je predstavljalo retraumatizaciju. Dakle, neki bi reagovali burno, a neki kao da se ništa specijalno ne događa. Uopšte, reakcija na stres zavisi od strukture ličnosti.
      
       Mnogi otvoreno priznaju da nepodnošljivu situaciju u zemlji podnose zahvaljujući lekovima, alkoholu i cigaretama.
       - Zapanjujuće je, ali u vreme samog bombardovanja nije bilo porasta alkoholizma. Sada, međutim, sve više ljudi koji su bili izloženi traumama, pije. Alkohol je dobar anksiolitik, kao bensedin. Međutim, nijedan lek ne rešava problem. Alkohol i lekovi samo odlažu, pomeraju priču za kasnije. A onda se ona može vratiti u mnogo gorem obliku. Ogroman je porast alkoholizma u našoj zemlji.
      
       MARIJANA MILOSAVLjEVIĆ