Nikakav naročit bol nisam osetio, samo neobičnu toplinu po nogama. Na metar-dva ispred mene ležao je milicioner iz stražarske kućice, glava mu je bila u čudnom položaju

      Često se pitam: "Zašto? Kako? Zbog čega? Do pravih odgovora, verovatno, nikad neću doći. Niko nije očekivao da će se te noći ponoviti udar po istom objektu, u kratkom vremenskom intervalu. To nije činjeno do tada. Eto, sticajem okolnosti, ja sam se tu zadesio; imao sam zadatak koji sam prihvatio i savesno ga izvršavao. Nijednog trenutka nije mi palo na pamet da se povučem iz toga, pobegnem, sakrijem se, da izmislim neku bolest. Posle svega, taj rat je bio glup, besmislen, nepotreban. Mnogi su u njemu stradali, do njega nije smelo doći. Ratovima se ništa ne rešava", govori Ratko Bulatović, sekretar Gradskog sekretarijata za inspekcijske poslove, jedna od žrtvi rata. Smrknut, iskren. Rečenice često završava dubokim uzdahom. Na zidu do njega oslonjene aluminijumske štake, sive kao njegovo lice. Razgovor polako otkriva Ratkove gorštačke crte, vitalnost. Dok priča o svojoj borbi, oči mu postaju iskričave, veselije.
       Rastajemo se uz osmeh. Ratko Bulatović je zdrav čovek. Njegovo veličanstvo Duh još jednom trijumfuje nad surovom i sumornom realnošću.
       VODENI PRASAK: Gradski štab civilne zaštite formiran je pred sam početak agresije, ja sam imao dužnost pomoćnika načelnika Gradskog štaba civilne zaštite. Svi smo se nadali da će razum prevladati, da neće doći do najgoreg. Posle prvog zavijanja sirena našli smo se u Štabu civilne zaštite i dogovorili se o delovanju. Komandant Štaba Dragan Čović i nas nekoliko članova izlazili smo odmah po neprijateljskom dejstvovanju, da bismo videli do kakvih šteta i razaranja je došlo i preduzeli neophodne mere da se posledice saniraju.
       Normalno da je bilo straha. Pogotovo kad sam sa naše osmatračnice na Kalemegdanskoj terasi posmatrao bombardovanje zgrade bivšeg CK. Bilo je jezivo gledati, kao na dlanu, zastrašujući let raketa i eksplozije. Delovi građevinskog materijala i geleri doletali su do Kalemegdana. Kad već pričamo o strahu, tri noći sa nama je bila vaša novinarka M. M. Pratila je rad Gradskog štaba. U noći kad je bombardovana Azotara Pančevo, zamolila me je da je odvezem na mesto događaja. Primetio sam da je bila uplašena, ali profesionalna radoznalost je nadjačala strah. Tražio sam odobrenje od komandanta Štaba, dosta nevoljno je prihvatio da odemo do Pančeva. Tih noći bilo je veoma rizično prelaziti preko mostova.
       Padala je kiša, zamolila je da most pređemo što brže a ona će, kao, štopovati vreme za koje ćemo preći most. Dogodilo se da smo na samom početku mosta upali u ogromnu lokvu vode, što je, u prvom trenutku imalo zvuk praska. Oboje smo se uplašili, pomislili smo da je posredi ono najgore. Brzinom svetlosti projurili smo mostom. U povratku nismo žurili, sačekali smo da se oglase sirene za prestanak vazdušne opasnosti.
       FILM ŽIVOTA: Nesreća mi se dogodila 30. aprila u 2 i 30 časova, 37. dana rata. Te noći nismo vršili osmatranje sa punktova sa kojih smo to do tada činili. Na predlog kolege iz MUP-a, otišli smo na Bežanijsku kosu, odakle se fantastično vidi panorama grada. U sećanju mi je jedan detalj: oko ponoći su me zabolele noge; bio sam toliko umoran da sam se opružio po travi. Usledili su komentari mojih kolega: "Šta je, Ratko, vuče te crna zemlja?!"
       Začule su se jake detonacije, videli smo da su pogođene zgrade u centru. Odmah smo krenuli ka mestu događanja. Usput smo preko radio-veze saznali da je pogođena zgrada saveznog MUP-a i zgrada Generalštaba. Zastali smo na sredini ulice Kneza Miloša, kod američke ambasade. Konsultovali se da li da idemo prema zgradi MUP-a ili Generalštabu. Odlučili smo da odemo do ove druge.
       Obe zgrade Generalštaba bile su u plamenu, vatrogasne ekipe već su bile tamo. Još se nisu bili slegli dim i prašina, i onaj otužni zadah eksplozije. Struja je nestala, ulica je bila prekrivena šutom, betonskim blokovima, ciglom... Gotovo da se nije moglo hodati. Pored semafora je stajao BMNj u kome su poginula dva momka. Smrt ih je zadesila dok su čekali zeleno svetlo. Nerado se sećam tih trenutaka ali, hteo ili ne, ne mogu to da zaboravim.
       Sve se odigralo munjevito. Preko radio-veze čuo sam zahtev da Štab omogući dodatne cisterne za gašenje požara. U tom trenutku stiže nalog od komandanta Štaba da zovem direktora Gradske čistoće, da mu prenesem nalog da pošalje cisterne. U sledećoj sekundi usledio je apel preko radio-veze - "Sklonite se, ide novi udar!"
       Niko nije uspeo da se skloni dovoljno daleko. Krećem preko ulice ka zgradi Ministarstva spoljnih poslova, u tom trenutku usledile su dve strašne uzastopne eksplozije, padam napred, licem ka zemlji. Nikakav naročit bol nisam osetio, samo neobičnu toplinu po nogama. Kao da me je neko polio vrelom vodom. Osećam da sam pogođen, pokušavam da javim da mi treba pomoć. Skupio sam snagu, prineo motorolu ustima, bila je mrtva. Pokušao sam još jednom da učinim isto, više nisam imao snagu. Na metar-dva ispred mene ležao je milicioner iz stražarske kućice, glava mu je bila u čudnom položaju.
       U tih nekoliko sledećih trenutaka pred očima mi se premotao film mog dotadašnjeg života. Video sam veoma mnogo slika. Jasno sam video i moju decu kako me tu, u mojoj blizini, dozivaju. Onda sam izgubio svest. Moj trinaestogodišnji sin tog jutra je ubeđivao suprugu i ćerkicu da se ne plaše za moj život, da je on sanjao da ću se vratiti kući.
       FANTOMSKI BOL: U Urgentni centar prebačen sam dvadesetak minuta nakon što sam pogođen. Kroz maglu se sećam užurbanog medicinskog osoblja, glasova: "Pazi, čuvaj... seci, kidaj..." Verovatno se radilo o skidanju odeće s mene, da bi me pripremili za hirurški zahvat. Jedna noga bila je otkinuta u trenutku eksplozije, drugu su lekari morali da amputiraju da bi mi sačuvali život. Prilikom takvih povreda smrtnost je veoma visoka, u više od 85 odsto slučajeva. Eto, ja sam ostao živ. Komunalni inspektor
       Igor Guberinić takođe je povređen, geler mu je prošao kroz tkivo potkolenice, povređen je i gradski sekretar za privredu Nebojša Starčević.
       Kad sam se probudio, imao sam sondu u nosu, ustima, plućima. Nisam znao da li imam noge. Mimikom sam zamolio lekara da mi donese papir i olovku. Shvatio je moju nameru, napisao sam: "Imam li noge?" Lekar je pogledao papir, savio ga i ćutke izašao iz sobe. U tom trenutku noge su me užasno bolele. To najbolje znaju nesrećnici koji su izgubili delove tela. To je tzv. fantomski bol. Strahovito boli prst na nozi kao da vam ga neko čupa vrelom žicom. Boli peta, koleno... Prva dva meseca muku sam mučio s tim bolovima, i ne samo s njima. Bolele su i rane prilikom previjanja. Za 30 dana primio sam 200 injekcija trodona, 30 puta uveden sam u anesteziju - previjanje takvih rana nemoguće je obaviti bez anestezije.
       TOPLA LjUDSKA REČ: Tog 30. aprila oko 11 sati, znači osam sati posle ranjavanja, prikupio sam snagu i pomerio prekrivač... Više nemam noge! Amputirane su iznad kolena. Teško je o tome govoriti... U tom momentu čovek se lomi: Bolje da nisam ostao živ! Zar da život provedem kao invalid? Setio sam se svih onih predela, krajeva kojima sam hodao, putovao, išao... Bio sam pun elana, životne snage. Najednom, ostajem bez nogu. U 40. godini života! Teško i bolno saznanje, trebalo je boriti se i izboriti se s njim. Ostati normalan.
       Bio sam svestan svega, trudio sam se da tešim moje najbliže. Rekao sam sebi: Ratko, nećeš plakati! Desilo se: kad me je video sin, briznuo je u plač. Nisam mogao da se uzdržim, suze su krenule. Razmišljao sam o mojim roditeljima, starim i samim, bar za izvesno vreme da prikrijem svoju nesreću. Smogao sam snagu da im telefoniram - "Nije meni ništa!"
       Mnogo su mi značile reči ohrabrenja i utehe. Topla ljudska reč znači više nego svi trodoni, sedativi, sve injekcije. To je duševna infuzija, čoveku daje snagu da se izbori, preživi, opstane. Imao sam pomoć od Vuka, Dane, pokojnog Veselina, Paje Krunića i cele gradske vlade. Ti ljudi su me svakodnevno obilazili, njihov stisak ruke mnogo mi je značio. Bilo je mnogo onih koji su se šetali ispred Urgentnog centra ne smogavši snagu da dođu do mene. Možda bih se i ja tako poneo u obrnutoj situaciji.
       POGLEDI: Odluku da ću prevazići svoje stanje doneo sam onog trenutka kad sam se probudio u šok-sobi. Ratko, borićeš se! Postoji mnogo stvari zbog kojih čovek treba da se bori za život. Najlakše je predati se, pokleknuti. Nije sramota pasti, sramota je ne ustati. Postavio sam sebi cilj: ustaćeš, uspravićeš se, prohodaćeš! Moram koliko-toliko da se vratim normalnom životu. Svoju sudbinu prihvatio sam kao izazov.
       Tridesetog dana izašao sam iz bolnice, na svoj zahtev. Teško sam podnosio bolnički ambijent. Rat je trajao, sirene su se oglašavale, bombe su padale. Bilo mi je lakše da sve to preživljavam kod kuće sa svojima. Kad sam sredinom juna prvi put izašao napolje, doživeo sam to užasno. Nesvesno, moj pogled je lutao po licima ljudi koji hodaju svojim nogama. Činilo mi se da svi gledaju u mene, sažaljivim pogledom koji nisam mogao da prihvatim. Sve se u meni bunilo protiv toga. I danas mi smetaju takvi pogledi. Znate, mi invalidi osetljivi smo ljudi. Lako nas je povrediti.
       Bilo je mnogo kriznih momenata, gadnih depresija. Ima ih i danas. Svestan sam da će me pratiti do kraja života. Dogodi mi se da u snu ustanem iz kreveta, misleći da imam noge zakoračim i stropoštam se. Ima li ičeg goreg? Ili kad dobijem fantomski bol koji se stepenuje čak pre porođajnih bolova. Opet, gledam decu: Šta će oni bez mene? Bolje da me gledaju i ovakvog, nego da me posećuju na groblju!
       PET SPRATOVA: Proteze sam stavio 13. jula, napravio nekoliko koraka. Bio sam srećan tog dana: došao sam u situaciju da iz uspravnog položaja posmatram ljude. To je fantastična stvar. Onda sam razmišljao da li ću moći bez ičije pomoći da odem u NjC. Sve posle toga doživljavao sam kao napredak, veliki uspeh. Radovao sam se tome istovremeno vodeći borbu sa sobom samim - ne klonuti duhom!
       Kad sam početkom avgusta prohodao, za mene je nepremostiva prepreka bio jedan stepenik. Danas, uz pomoć štaka mogu da izađem na pet spratova, da hodam dva kilometra bez pauze. Čudne su te granice ljudske moći i izdržljivosti - "Ne daj Bože što se trpit može". Od 1. avgusta vozim automobil, ugradio sam ručne komande. Išao sam kod mojih u Crnu Goru, to je 800 kilometara. Skoro redovno dolazim na posao. Srećan sam što imam dobre saradnike, moje odsustvovanje nije se odrazilo na rad Sekretarijata.
       65 SANTIMETARA: Prvih dana januara bio sam veoma depresivan. Nisam mogao da pobegnem od činjenice da sam u prethodnoj godini fizički gotovo prepolovljen. Morao sam s tim da se suočim na kraju godine. Bogami, prvi dani januara sporo i teško su prolazili. Ipak, prošli su. Dolazi proleće, sve buja, kreće se, i ja sam živnuo. Prelazim dva kilometra dnevno, družim se s prijateljima, odlazim u kafane, radim vežbe... i gazim dalje.
       Moj život se promenio. Ljude i život ne posmatram više na isti način. Začudim se kad neko kukumavči oko sitnice: Bože, kakvim trivijalnostima se ljudi opterećuju?! Sad, činjenica je da svet posmatram sa visine od 65 santimetara. Često se našalim na račun svojih nogu, to me okrepi. Čuo sam da je u Banjaluci osvanuo grafit: "U istini su kratke noge - Željko Kopanja". Nedavno smo se čuli, bila su mu interesantna moja iskustva budući da sam stradao pre njega. Dugo smo pričali: kako prihvatiti situaciju, kako savladati uzbrdice, nizbrdice, stepeništa... Stvari koje nam život znače. Radujem se što se i on uspravio, što se vratio poslu i normalnom životu. Uspeli smo da prođemo najgore, da dobijemo bitku sa sobom.
      
       LjUBIŠA STAVRIĆ