Urednik u prištinskom nedeljniku "Zeri" piše - ekskluzivno za NIN - o svojim doživljajima tokom 78 paklenih dana bombardovanja i o onome šta su tih dana preživeli njegove komšije i prijatelji, Albanci i Srbi, na Kosovu

      Dva srpska policajca su sedela za stolom u mojoj dnevnoj sobi: jedan debeo i obrijane glave, s automatskom puškom koju nije ispuštao iz ruku i s uključenim uređajem za vezu; drugi, sitniji, intelektualnijeg izgleda, koji je zapisao lične podatke članova moje porodice. Pošto su prešli prag, pitali su za vlasnika stana, na šta sam im odmah odgovorio da to nisam ja (bilo je pet godina kako stanujem u stanu ženine sestre, koja je živela sa svojom porodicom sa statusom izbeglice u Nemačkoj) i tražili su da napustim stan.
       Bio je prvi jun 1999. godine, tri dana pre nego što će predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević prihvatiti mirovni plan Ahtisarija i Černomirdina, kao uslov za prekid bombardovanja aviona NATO po srpskim ciljevima. Strah, koji od 24. marta nije napustio moj dom, sada je, prvi put, poprimao sasvim opipljiv sadržaj.
       Za sve vreme dok su policajci "radili svoj posao" ni jedan jedini trenutak nisam uspeo da vratim razgovor na "neslužbene" teme. Ulažući velike napore da izgledam miran, odgovarao sam na niz provokativnih pitanja debelog. Hvala bogu, nijednom nije ustao, niti je vikao, poštedivši me tako neke neprijatne scene pred decom, koja, ustrašena na kauču, nisu ni glasa pustili. Ali, debeli je bio čvrsto odlučan u naredbi da moram da napustim stan. "Jer, kada, za pet-šest dana, dođu 'oni drugi'..." Na poslednji moj pokušaj da pokažem kako nisam "čovek koji pravi istoriju", "preveden" na naizgled žaljenje "kud ću s ovom decom", debeli će reči: "Čoveče, tražili ste NATO."
       "Jest, tražili smo NATO", izustio sam tu kratku rečenicu ne znajući ni sam s kakvim sam prizvukom to rekao. A ta je rečenica mogla da, u slučaju da je debeli policajac shvatio to kao nekakav prkos, dotadašnje 'džentlmensko' ubeđivanje promeni u nešto drugo. Naprotiv, nekim čudom, tad, možda za samo jednu desetinu sekunde, u očima debelog policajca video sam ljudskiji sjaj. Policajci su otišli i moju veliku brigu šta da radim, da li je to prazna pretnja, ili će "oni drugi" stvarno doći, ko zna, možda i ranije, pre prelaska roka "ultimatuma", na sreću, prekinulo je prihvatanje mirovnog sporazuma. Posle još desetak strašno dugih dana, do potpisivanja vojno-tehničkog dokumenta u Kumanovu i dolaskom trupa Kfora, završiće se kućni pritvor moje porodice.
       Možda je najlakše uporediti to sa stanjem osuđenog na smrt, ali to nije ni izbliza pravo upoređenje. Oni bar znaju datum i način ekzekucije i, što je najvažnije, znaju da, recimo, na vešala ili na električnu stolicu idu sami, bez svoje dece! Mi to nismo znali. U stvari, mada retko, možda desetak puta za sedamdeset osam dana, izlazio sam u grad. Ali to je bilo isto kao i šetnja zatvorenika. Moglo se izlaziti kad je bilo nekakvog prometa ljudi, od oko deset sati do najkasnije oko tri po podne, i to uglavnom između dve pošte: stare, pogođene projektilima NATO aviona, i nove, pod stalnim budnim okom policajaca, rezervista, paramilitaraca pa i običnih građana.
       "Na voz, na voz", aludirajući na odlazak za Makedoniju, gde je pod pretnjom oružja oterana većina Prištevaca, bio je čest uzvik tih momaka u šarenim uniformama, pa i bez njih, prvih dana bombrdovanja, ili ona meni kasnije dobro poznata, "tražili ste NATO", koju je izrekao policajac, koji su tražili red u dugim redovima pred pekarama i minimarketima, koje su sačinjavali uglavnom preostale albanske žene i deca, jer za muževe nije bilo preporučljivo da izlaze na ulicu.
       U kratkim razgovorima sa retkim poznanicima koje sam sreo posle stišavanja ogromnog talasa deportovanja, u čijim smo licima zapravo videli sebe kao u nekom živom ogledalu - omršavljenih i sa produbljenim borama na licu (koja glupa misao da možda Srbi u nama neće prepoznati Albanca), pokušali smo da razmenimo mišljenja nastojeći da damo odgovor na sudbonosno pitanje: šta će biti s nama. Taj odgovor niko nije znao.
       A meštani Srbi, uz časne iznimke (bilo ih je, i sam sam svedok), nisu svojim komšijama Albancima rekli po koju, ako ne više, reč utehe. Ponekad "Šiptaru" ne bi odgovorili ni na najobičnije pitanje: Gde si kupio hleb?
       Iznimka je bila i moja prva komšinica, usamljena žena, s kojom, ranije, nismo bili prešli preko običnog "dobro jutro" i "dobar dan", koja je jednog dana pokucala na moja vrata i pitala da li nam nešto treba. Što je najvažnije, tog dana shvatio sam da, bar od nje, neću imati neko zlo, i to nije bilo malo. Jednog dana ona mi je zaista donela kutiju cigareta.
       Kasnije, po završetku rata, njoj su se desile nemile stvari, ali nažalost, ja nisam bio taj koji bi je mogao zaštititi. Ne bih mogao pomoći nijednom drugom čoveku sa mog ulaza, koji bi rekao za zelene kartone, koje je Albancima dala policija sa novim adresama (dosta ljudi nije bilo u svojim stanovima), da ti imaju isti smisao kao obeležavanje Jevreja za vreme nacizma, a koga sam video prestrašenog posle rata i koji je morao da napusti svoj stan!
       Posle nekog vremena, kada su vozovi sa železničke stanice malo utihnuli, ostavljajući za sobom zastrašujuće prazne balkone i spuštene roletne, u Prištini se stvorilo kudikamo stabilnije stanje. U to vreme je i srpskim vlastima godilo da prikazuju kako je u Prištini "sve normalno", i naravno, da su oni koji su pobegli učinili to "u strahu od aviona NATO-a". Ponekad smo se više bojali tokom vikenda. Počele su da kolaju priče (pred pekarama, naravno) o individualnim akcijama pljačke uniformisanih lica baš u tim slobodnim danima. Pričalo se i o ubistvima (jedna žena u Dardaniji ubijena je jednim metkom kroz zatvorena vrata). Ali, u poređenju sa paklom koji su preživeli, recimo, Pećanci i Đakovčani, i, osim ubistava "izabranih glava", poput Aganija i advokata Bajrama Keljmendija (zajedno sa dvojicom njegovih sinova), Prištevci su bolje prošli: pljačkom novca i automobila na putu za Makedoniju, a onda i stanova i njihovih praznih domova i, naravno, pljačkom robe iz trgovinskih i ostalih radnji od uglavnom "nameštenika" Roma, koji bi na kraju i demolirali te radnje. Nego, nas koji smo ostali (ispostaviće se da u početku rata nisam nimalo bistro razmišljao i o tome kako će se on završiti!) mučilo je to kakav će biti kraj, odnosno da li će NATO snage doći sporazumom ili kopnenom invazijom, o kojoj se počelo pričati. U ovom drugom slučaju, teško je bilo zamisliti spasenje! Bilo je još mogućnosti da se napusti Kosovo retkim autobusima koji su išli za Makedoniju, ali za to je, bar koliko znam, trebalo naći neku dobru vezu i imati dosta novca.
       Tog 24. marta, oko osam sati uveče, kad sam preko stakala balkonskih vrata video prvi blesak u nebo od prve bombe ili rakete u pravcu Slatine, doživeo sam istovremeno i strah i nadu. Najviše prepušten sudbini: Neka bude što je suđeno!"
       Tiho iščekivanje počelo je nekoliko dana ranije, kada su Kosovo napustili posmatrači OEBS-a i ostali stranci. Mada je i za vreme rata njihov uticaj u sprečavanju ubistava bi neznatan, sada, kada su nas potpuno ostavili, osećali smo duboku prazninu. Ali, bombardovanje, kao nužno zlo, većina je prihvatila kao nešto što se moralo desiti. Srbi još nisu dali znak da će učiniti ono što su učinili.
       U poslednje vreme, pre početka bombardovanja, strah se uvukao u kosti i u gradovima, do tada nezahvaćenim ratom: bilo je eksplozija po kafićima, u Peći su pričali o crnom džipu "crne ruke", od kojeg bi stanovnici Kapešnice, čim bi ga primetili, morali da beže s ulice. Naveče, ulice Prištine bile bi jezivo puste.
       Sve dok Solana nije izrekao onu poznatu rečenicu, koja će ući u istoriju, da je dao naredbu za početak bombardovanja, imao sam bledu nadu da će, u poslednjem trenutku, Milošević popustiti. Uopšte, niko nije verovao da će bombardovanje trajati onoliko koliko je trajalo. Možda nedelju dana ranije, iz "pouzdanih izvora" čuo sam da se priča kako će 24. ili 25. marta (!) avioni NATO-a, možda na hiljade njih, poleteti nad Srbijom, više praveći buku nego što će stvarno da bombarduju i, prema nekom već unapred pripremljenom scenariju, Milošević će, imajući častan izlazak, popustiti.
       Ali, Milošević nije "kleknuo". Bombardovanja su započela. Prvu informaciju koja će se, nažalost, potvrditi kao tačna, dobio sam toga poslednjeg, sudnjeg dana. Jedan od tadašnjih posmatrača na Kosovu, iz Skoplja je telefonirao nekom Albancu u Prištini, i rekao: "Daj bože da ne započnu bombardovanja. Ako započnu, biće katastrofa."
       Prve dane ću provesti u strahu, često blizu panike. I, što je bilo još teže, trebalo je svakako pokazati miran izgled (hvala bogu, mislim da sam uspeo u tome), da se moja deca (sinovi od sedam, četiri i dve godine), ne bi osetila nezaštićenima. Bilo je veoma bolno čitati im iz čitanki i školske lektire - što sam činio da im nekako zamenim izlazak - priče o deci koja se razdvajaju u junu i da će se sastati ponovo u septembru, ili, još bolnije, metaforičnu priču o ptici, koja, pretvarajući se sva u krvi, uspeva da zaštiti svoje malene od nasrtaja neke jače, grabljivije ptice. Budućnost moje dece bila je zamrznuta do daljnjeg.
       Da će se dole, dok se na nebu odvija "rat zvezda", desiti srednji vek, najavilo se već prvo veče.
       Čim se prvi talas bombardovanja stišao i mi se spremali da legnemo, u blizini se čula strahovita eksplozija i oblak crnog dima zahvatio je plato "Kičme". Kako ćemo saznati tek sutradan, Srbi su, naravno, tek pošto su iz nje izvukli skupu opremu, uništili privatnu ambulantu "Rezonanca". U Lenjinovoj ulici, čak i nad desetospratnicama, video se plamen. Srbi su ponovo zapalili nešto. Prvih noći, mislio sam da posle svakog pucnja, a bilo ih je mnogo, stoji neka žrtva negde u tunelu ili u drugim lavirintima "Kičme", što se ispostavilo da nije tačno.
       Drugog dana, ipak, ljudi su slobodno izašli i kupovali poslednje ostatke hrane u radnjama. Još nisu izgledali prestrašeni, ali su bili ćutljivi i u takvoj atmosferi bilo bi nepristojno pričati naglas, a kamoli se smejati.
       Možda ne sluteći šta će se stvarno desiti, ili misleći da bombardovanja neće trajati tako dugo, ili pak možda zbog funkcionisanja nekih nama nepoznatih odbrambenih mehanizama pred takvim traumatičnim doživljajima, ljudi su izgledali neobično mirni. Onda, posle vesti o ubistvima nekolicine poznatih intelektualaca, novinara i drugih javnih ličnosti (što će za neke biti istina), više niko nije bio miran.
       Dok mi je sestra, udata u Peći, još prve noći pričala kako je započela pucnjava rafalima preko krovova i zidova kuća, prekidali su mi telefon, što sam ja, ne znajući da se to desilo ogromnoj većini Albanaca, procenio kao veoma loš znak. Nisam mogao slutiti do kojeg "nivoa" su obuhvaćeni intelektualci u spiskovima za ekzekucije, pa sam zamolio ženu da ide kod svojih. Pomislio sam: ako mi se desi nešto, bar da ne bude to pred mojom decom. Koje olakšanje sam osetio samo što sam joj to rekao!
       Srećom, nije me poslušala! Njene su oterali pod pretnjom oružja, dva dana i noći su ostali na železničkoj stanici, samo nekoliko stotina metara od našeg naselja, ali mi nismo znali za njih. Žena, koja je kasnije videla praznu kuću (ona bi izašla češće i snabdevala bi nas hranom), i u njihovoj ulici nije srela nijednog čoveka, ipak nije se mnogo bojala. Ali, kada je kasnije čula vest (lažnu) da je na gradskom groblju istovaren kamion leševa, ona je zamalo kapitulirala. Samo što nije izgubila razum, a moja ubeđivanja da kad bi pobili toliko ljudi, to bi se pročulo, bila su uzaludna.
       Ali, strahote su postale sve bliže i bliže: video sam kako se porodice dele. Čovek, ne mogući i sam da zaustavi suze, isprati ženu i decu na stanicu, dok je sam morao da ostane sa ocem na samrti i bojeći se da neće imati ko i gde da ga sahrani (umro mu je istog dana, kada su, preko neke veze, neki lokalni policajci prihvatili da ga prevezu do nekog sela); žena kojoj su priveli muža i sve troje dece (kasnije su pustili najmlađeg, osnovca) nedeljama nije mogla da sazna ništa o njima mada je išla od stanice do stanice policije (premeštene po stambenim blokovima) i u gradski zatvor; čoveka kome su uhapsili brata, a sa sela stigle veti o pobijenim njemu bližnjim ljudima, vesti iz okoline o ubistvima ljudi koje smo poznavali...
       Negde pred sam kraj rata, saznao sam za sestru da je u Albaniji i da su bukvalno s njenih ruku oduzeli sina (sada pušten iz zatvora), za moje rođake koji su pešice preko planine pod snegom jedva prešli u Rožaje, i kasnije da su nam kuće u selu sve u zgarištima.
       U stvari, nikad mi nije bilo posve jasno zašto sam ostao u Prištini. U našoj zgradi nije bilo direktnog proterivanja, ali u takvoj atmosferi bilo je glupo ostati. Dakako, nisam ostao ni zbog u većini slučajeva demagoških poziva "ostajte ovde". Da li sam se ja stvarno bojao strašnih televizijskih prikaza sa Blace, koje, kako sam pomislio, moja slaba deca, neće preživeti, bar u još lošim atmosferskim prilikama, ili je pak, to bila samo racionalizacija straha od nepoznanica na putu?
       Ipak, jednog dana spakovali smo kofere i sa jednim prijateljem koji je sa svojom porodicom bio smešten kod mene (mislio je da je bolje ne videti nešto što je video ili što mu se činilo da je video sa svog prozora), odlučili smo da krenemo. Ali, tog dana nije bilo kolone ljudi prema železničkoj stanici, i neke žene su ubedile moju suprugu da "nas je ostalo dosta". Tog dana se voz i vratio sa granice, i ostalih dana se igrala surova igra sa zatvaranjem i otvaranjem granice, tako da je bilo veoma rizično krenuti. Ostali smo!
       Bilo je trenutaka, kasnije, kad sam govorio ženi da u redu za hleb dobro posmatra kakvi su to ljudi koji su ostali. Jesu li, možda, najgluplji ili možda najneiznemogliji ljudi u gradu!
       Tek na kraju sam shvatio u kojem osinjaku sam ostao. Kada se potpisao Kumanovski sporazum, Srbi, sa svih balkona i prozora, toliko su pucali u dugim rafalima svih kalibara, da je bilo nemoguće da čovek čuje samog sebe! Mora da su potrošili čitav magacin metaka! Onda se, jedne kišne noći, policajac sa prvog sprata vratio sa terena. Povratak ratnika obeležio je prazneći celi šaržer svojeg kalašnjikova, i, zamoljen nekim dečjim ili ženskim glasom, "ajd još jednom", ponovio je radnju, ovaj put još jače stežući okidač. I nisam mogao da čujem dobro, rekao je nešto ko "nek znaju da sam se i ja vratio", i nisam znao da li je to bilo ohrabrenje za njegove sunarodnjake, ili pak pretnja nama, Albancima! Niko nije mogao garantovati da neće ispaliti po jedan takav šaržer u vrata naših stanova (iz ulaza sa 68 stanova, zajedno sa mojom, ostale su svega tri albanske porodice!).
       Počela j selidba. Vojna lica, u velikim kamionima, natovarili bi svoje stvari, a i stvari koje su ukrali od Albanaca. Sele se i civili. U deonici, koja se među zgradama vidi pred nadvožnjakom, kretale bi dugačke kolone vojnih vozila i oklopnjaka, opalivši baš na tom mestu, kao po komandi, duge rafale iz velikokalibarskih mitraljeza.
       Videti leđa srpskoj vojsci! Vredelo je ostati u Prištini!
       Onda su došli Rusi. Opet je bilo pucnjave, ali dolazak Rusa smatrao sam dobrim potezom: Srbi su se osećali zaštićenijim, tako da se smanjila mogućnost da nas pobiju dok beže. Napokon, stigli su i Englezi. Sada mi je potpuno jasno zašto su Albanci dočekali Nemce cvećem u Drugom svetskom ratu!
       U prijatnim proletnjim večerima izašao bih (kako sam to poželeo za vreme rata!) po još gotovo praznim ulicama. Srbi su se, polako, kako su se proterani Albanci vratili, a vratili su se brzo, uvukli iza debelih zavesa. Ja sam sasvim dobro znao šta to znači.
       Za vreme rata jednom sam pokušao da utešim ženu rečima: "Ženo, prestani zaboga, da se prvo izvučemo sami, onda ćemo oplakati mrtve." Ali, i sama se fiziologija starala da ne osećaš bol, niti za sve vreme intenzivan strah, napuštajući mesto neke bezosećajnosti i ubistvujuće apatije, mada sam sve vreme bio okružen vestima o surovim ubistvima meni poznatih ljudi, mada ne i bliskih rođaka i prijatelja.
       Prava tuga i bol dolazili su kasnije kad sam video neobične široke posmrtnice, sa slikama ljudi svih uzrasta, žena i devojaka, pa i dece, puno dece! Tek sam posle rata saznao za skrovišta i u samoj Prištini, za mučenje ljudi strašnim alatima, pa i tragovima tih mučenja, odredištima za silovanje mladih devojaka, o hiljadama ljudi sa Kosova kojima se još dan danas ne zna trag, o strahotama zatvorenika, pa i onih u zatvoru u Dubravi kod Istoka, koji su zaključani i ostavljeni kao živa meta bombardera NATO-a, a onda su izvođeni u dvorište i na njih su sa svih strana pucali njihovi stražari.
       Sad se pitam: kako sam ja izgledao onomad u očima onog debelog policajca? Kao čovek koji je prizivao demone, to jest NATO? Kako je bilo moguće ubijati na hiljade Albanaca, svih doba i oba pola, pod izgovorom da su tražili NATO i šta su u njima videli njihove hladnokrvne ubice? Da li je moguće da čovek, koga u svojoj sredini i ne smatraju za kriminalca, hladnokrvno (slučaj je opisan u inostranoj štampi) priča kako je čekićem odrubio glavu albanskom detetu, i da to gotovo smatra normalnim činom za "odbranu domovine"? Da li je to proizvod režimske satanizirajuće protivalbanske propagande, ili nečeg drugog - "dominantnog srpskog modela kulture" - citirano prema Filipu Davidu - "personifikovanog u onome što je Radomir Konstantinović nekada zvao 'filozofijom palanke', gde dominira duh babarogenizma i ksenofobije naslonjen na kulturnim, istorijskim i političkim zabludama". Srpsko društvo moralo bi se ozbiljno pozabaviti pitanjem kako je moguće da dojučerašnji možda obični "cviko" iz mahale, ne samo da će ubijati, nego se i s ponosom slikati (slika je objavljena ovih dana u kosovskoj štampi) nasmejan i sa stavljenim nožem ispod grla albanskog mladića, možda dojučerašnjeg komšije. Kako je moguće da "obični ljudi", dvadesetoro njih, radnici železnice u Kosovu Polju i po koji policajac, poželi slikanje pored troje ubijenih albanskih mladića, kao što se obično samo lovci slikaju pored ubijene divljači?
       Tražili ste NATO!
       A i da nije postojao NATO, u prilikama kakve su stvorene posle početka rata u Drenici, trebalo bi se pomoliti da se tako nešto kao NATO i stvori. Inače, kako bi se zaustavilo klanje koje je dan za danom postajalo sve stravičnije i stravičnije? Bilo je nezamislivo živeti u zonama obuhvaćenim ratom, ali takvo stanje bila je i nepodnošljiva noćna mora i za dotad mirnije delove i gradove neobuhvaćene ratom. Masakriranja će započeti 28. februara 1998. godine u dreničkom selu Likošan i obližnjem Čirezu, posle jednog napada OVK-a na patrolu srpske policije (ubijeno je četiri policajaca i nekoliko njih ranjeno), posle čega će policija tog dana i 1. marta pobiti 24 ljudi, desetoro njih iz porodice Ahmeti, najpre podvrgnuti strašnim torturama. Zatim će se broj žrtava povećavati i povećavati, sve do poznatog masakra u Račku.
       Statistike Prištinskog odbora za ljudska prava kažu da su za vreme tog bestijalnog rata srpske snage pobile 2 100 identifikovanih Albanaca, od kojih i 230 žena, 220 dece i više od 400 staraca, a 700 ljudi su navođeni kao nestali. Takođe, bilo je 850 ranjenih, 500 hiljada proteranih sa svojih domova, od kojih van Kosova 190 hiljada, 450 uništenih sela, 43 500 kuća, stambenih objekata i radnih lokala...
       Još dan-danas, mada je od vremena bombardovanja prošla skoro jedna godina, ponekad nisam potpuno siguran da su američki policajci, koji mašu mojoj deci dok ih vodim u obdanište, ili britanski vojnici, koji patroliraju i po blatnjavom terenu iza mog stambenog bloka, stvarni i da se sve to što se desilo na Kosovu pre godinu dana zaista desilo. Događaj, i prevrat koji je doneo taj događaj, tako su veliki i istovremeno tako traumatični, pa, kao takvi, negde su i pokidali nit našeg života. Ali, naša deca više ne žive u strahu i budućnost im više nije "smrznuta".