"Te noći sam čekao svoje sinove. Oni su došli u petak uveče 11. juna sa uniformama i naoružanjem, rekavši mi da su dobili naređenje da spale uniforme i zakopaju oružje

      Kao poslanik SPO-a, advokat Ninoslav Rajević je prisustvovao sednici Skupštine Srbije 23. marta, kada je doneta odluka da se ne podrži Sporazum iz Rambujea. Iste večeri krenuo je za Peć, jer tamo mu je bila porodica, a tri odrasla sina bila su mu mobilisana kao i on. "Bio sam na mestu komandanta teritorijalne odbrane za jedan deo grada", seća se Rajević.
       "U toku iste noći počelo je delovanje naših snaga - Vojske Jugoslavije koja je teškim naoružanjem gađala okolna brda pod 'okupacijom' terorista OVK i to većinom građana Peći iz naselja Kapešnica koje se nalazi preko puta moje kuće.
       Albanci su počeli sami da napuštaju Peć pridržavajući se naređenja OVK koja je imala politiku: napadaj i beži, neka stradaju civili i neka bude 10-15 hiljada mrtvih kako bi došlo do intervencije NATO-a.
       Bekstvo Albanaca iz Metohije bilo je sračunato i pod kontrolom, sa osmehom na licu, što je zaista bilo čudno - napuštali su svoje kuće, očigledno znajući da će im njihovi mentori omogućiti brz povratak."
      
       Sloga
       "Počelo je bombardovanje, a Srbi su prvi put bili složni", govori Rajević. "Nije bilo deoba koje su pre toga bile strahovito vidljive - na Srbe i Crnogorce. Takođe nije bilo razlika između stranaka iako su u Peći postojale samo tri: SPO, SRS i SPS. Socijalisti su pre toga pravili strahovite greške: pljačkali su sopstvenu državu, zauzeli su sva direktorska mesta i pravili 'krizne štabove'.
       Sve je to bilo pojačano sukobima krajem 1998. godine, kada smo mi praktično i to samo u Metohiji počeli rat protiv OVK koja je jedno vreme zaposela 80 odsto Metohije, a Peć je bila pred padom. Još tada je bilo jasno da je u Metohiji druga situacija jer je samo tu 'proizvedena' strahovita mržnja između Srba i Albanaca. Smatram da je to bio stav SPS-a kako bi se i nakon završetka rata koji je unapred bio izgubljen, iselilo celokupno stanovništvo.
       No, i pored i te pomenute srpske sloge, policija i VJ imale su 'određen' stav prema Srbima tako da je i u to vreme bilo uhapšeno 135 Srba, koji su, igrom slučaja, bili moji klijenti. Uhapšeni su, kako je bilo rečeno, zbog sitnih dela ali su zato izdržali celo ratovanje u zatvoru koji je trebalo da bude meta napada bombardera NATO-a. Pre toga je SUP Peći bio iseljen u druge zgrade - time su sebe obezbedili."
       Za vreme samog rata OVK je imala hiljadu napada na policiju i stanovništvo, ubijeno je 57 mladića iz Peći i okoline. To su bili ljudi, kako Rajević kaže, sa spiska sto najboljih u Peći. "Jasno je da su bili ubijeni primenom šiptarskih zakona Leke Dukađinija koji parafrazirano glasi: Ubij najboljeg, da bi ga što više ljudi žalilo. U Peći je reč 'smrt' sve više devalvirala, sve manje je bilo žalosti, a sve više mržnje."
       Veze su bile prekinute - telefonske i poštanske, novina nije bilo, sve novosti su saznavali preko satelita, "a one su, naravno, bile uperene protiv naše države". To ga je podsećalo na propagandu našeg RTS-a. "Dok smo mislili da nema Albanaca u gradu, oni su aktivno učestvovali u navođenju aviona NATO-a, tako da je u Peći sravnjena kasarna VJ i nekoliko zgrada. 'Avionska' linija Beograd - Albanija - Italija išla je preko grada. Ali - rat je 'čudo', posle desetak dana sve je bilo 'normalno'. Prodavnice su radile, kafane su bile pune i u njima su se pevale četničke pesme.
       Opštinska vlast u Peći koja je bila nosilac izbornih krađa, svoju je decu i porodice sklonila a na vojnu mobilizaciju se odazvalo nešto više od polovine vojnih obveznika. Ponosito mogu da kažem da nijedan član SPO-a nije odbio poziv."
       Kada je 9. juna potpisan Sporazum u Kumanovu, VJ je dobila naređenje o povlačenju, tako da su se zajedno sa policijom povukli zaključno sa 11. junom. Tog dana je Rajević izašao u varoš, otišao do zatvora i video da je ispražnjen." U njemu i u SUP-u gorela je dokumentacija. Zajedno sa Rujom Popovićem, hirurgom i saveznim poslanikom SPS-a, otišao sam u jedan deo SUP-a koji je još radio, gde smo dobili obaveštenje da je VJ dobila naređenje o povlačenju. Policiji je naređeno da prebaci porodice za centralnu Srbiju i Crnu Goru i da se vrate u civilu sa lakim naoružanjem u Metohiju. Nakon toga vratila su se samo dvojica - Miško Bulatović i Bukumirović (ne znam mu ime). Obojica su ubijena pri ulasku u Peć.
      
       Seoba
       Te noći sam čekao svoje sinove. Oni su došli u petak uveče - 11.juna, sa uniformama i naoružanjem, rekavši mi da su dobili naređenje da spale uniforme i zakopaju oružje. Tog trenutka bilo je jasno da smo ostavljeni na milost i nemilost OVK. Za nekoliko sati smo pokušali da organizujemo samoodbranu, međutim utvrdili smo da više nema Srba u Peći." Rajević odlazi tog dana u Istok, koji je bio centar gde se Srbi okupljaju i sa porodicom Rajičić i Pantić pokuša da okupi Srbe, "no i tamo je počelo rasulo". Rajević kaže: "Jasno je bilo da zajedničkog života sa Albancima, koji su nadirali, više nije moglo biti."
       "Narod više niko nije mogao zaustaviti i to narod koji se nije plašio Albanaca ali je znao sve njihove zločine i saradnju sa NATO-om. Okupili smo se mi preostali Srbi iz ulice i doneli odluku da napustimo Metohiju. Te iste večeri to je i urađeno. Uniforme nismo spalili, oružje smo poneli sa sobom. Ja sam sa svoja tri sina oružje predao u Bijelom Polju, radniku Državne bezbednosti - preziva se Šćepanović. To je bio tužan kraj." Kuća mu je, kako je kasnije saznao, zapaljena.
       Zahvaljujući SPO-u, a posebno Vuku Draškoviću, kako kaže Rajević, "koji je jedini za vreme bombardovanja slao veliku humanitarnu pomoć", zbrinuli su i smestili oko 500 familija: u Beogradu, Kragujevcu, Kraljevu, Novom Sadu, Mladenovcu, Čačku, Beranama, Podgorici, Baru i Budvi.
      
       VLADIMIR MARTINOVIĆ