Zbog toga ne vredi kukumavčiti, niti cmizdriti. Treba - raditi. Treba se - tući

      Plašeći se da izgubi to što ima - a ima previše i vlasti i bogatstva - režim svoju propagandno-političku lokomotivu sada ubrzava na dva paralelna koloseka. Na prvom, "istinu o životu" umotava u partijske zastave pobede i mirisne crvene ruže obnove.
       Novinarstvo u državnim medijima tako se pretvara u kurtizanu vlasti. Državni mediji postaju informativne samousluge u kojima novinari prodaju ono što su unapred smislili a ne ono što su videli i čuli.
       Patriotizam su prepakovali u potrošački artikal. Nacionalni interes izjednačili sa svojim interesom preprodaje cigareta i nafte, izgradnjom vila i "privatizacijom" preduzeća. Tražiti istinu i objektivnost o našem mukotrpnom životu u državnim medijima isto je što i tuširti se ispod kanalizacione cevi.Na zatvorenom tržištu oni uspešno izvode operaciju pranja lažnih informacija.
       Oni prave pustoš i to nazivaju mirom", upisao je mudri Tacit još u prvom veku nove ere, a evo posle dva milenijuma to važi u Srbiji.
       Možemo li za trenutak, zajednički, vlastoljupci i oponenti, zamisliti i oslušnuti kakav je to anticivilizacijski politički uragan pustoši kada nam srpski premijer peva kongresnu poemu kako ćemo 2020. imati nacionalni dohodak od 10 000 dolara? Manje nego što to danas ima Slovenija! Mirno valja čekati da se ta njegova (njihova) ekonomska vizija prosperiteta ostvari.
       Ili da, svakodnevno, i dalje budemo u stroju "neviđenog jedinstva naroda i vlasti" kao u "pobedi na Kosovu" da bismo ostali "svoji na svome". Naravno, NATO agresija je bila brutalna, ubilačka, neljudska, antisrpska, pogubna po civilizacijske principe i svetski poredak. Naravno, ne smemo nikada priznati da smo izgubili Kosovo, makar još pet stotina godina vodili boj za njega.
       Ali, zašto toliko lagarije, glamurozne i kičerajske propagande preko državnih medija da smo pobedili i da to treba da slavimo. Jer, ako jesmo, ako smo suvereni na Kosovu, zašto tu pobedu nismo (nisu) slavili na širokom Kosovu polju, među božurima na Gazimestanu, nego uz đuskanje na jednoj traci Brankovog mosta? Trebalo je 24. marta plakati i paliti sveće. Za okrvavljeno i u crninu zamotano Kosovo. Za hiljade poginulih i osakaćenih, stotine hiljada prognanih.
       Takvi državno-medijski mostovi obmane podižu se svakodnevno. Razbarušeni mrkonjići ih grade svojom "efikasnošću i odlučnošću" preko svakog mlaza vode u kućnoj česmi i kadi.
       Hraneći se takvim svojim "nacionalnim specijalitetima", pokušavajući da ih pretvore u "narodnu kuhinju", vlast zato ubrzano i piše preke naredbe, izriče visoke kazne, privodi, stavlja katance, odnosi skupocenu opremu, zabranjuje uvoz papira, nezakonito skida cene pojedinim novinama - sve da bi prostor slobodne reči svela na prostor betonskog zatvorskog igrališta.
       Šta, onda, da se radi? Smeniti vlast? Naravno, ali to neće biti ni lako ni tako brzo. Zaustaviće nam medije? Hoće, sve što budu mogli. I milom i silom. I zakonom i pendrekom.
       Zbog toga ne vredi kukumavčiti kao što rade neki mediji, niti cmizdriti - kao što čini deo probuđene opozicije. Treba - raditi. Treba se - tući. Nadigravati. Svakodnevno. Da se ne bi gasili ti reflektori istine nezavisnih medija (iako i oni imaju tone i grešaka i grehova), neophodno je odmah formirati alternativni sistem informisanja. Sve što se od sadašnjeg može zadržati, ali u bici koja će biti još žešća i nemilosrdnija, koristiti sve moguće vidove širenja slobodne reči i misli: mitinge, tribine, predavanja, TV dnevnike na trgovima, razglase, biltene, plakate, letke, grafite, Internet, pisma... Smišljeno, organizovano, vispreno, duhovito, profesionalno. Složnom akcijom slobodnih medija i opozicije, svih dobromislećih ljudi.
       Slobodna reč u Srbiji ne sme da bude zatvorena. Prebijena. Osuđena. Prognana. Za slobodnu i istinitu reč, kojom se bije boj za srećniju i sutrašnju Srbiju - nužna je nova pamet, razum i ujedinjavanje (vladavina uma).
      
       (Autor je novinar iz Beograda)