NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Štap i šargarepa<br>Dragoslav Rančić
Balkan kao prioritet Evrope

Samit Evropske unije, održan u Lisabonu upravo na godišnjicu agresije NATO-a na Jugoslaviju, najavio je novu zajedničku strategiju na Balkanu i, istovremeno - prema ocenama zapadnih izveštača - "uputio dosad najotvoreniji poziv srpskom narodu da svrgne predsednika Miloševića"

      Oni koji su nas pre godinu dana bombardovali izgleda da smatraju da su bili i ostali u pravu kad su nas napali i da je novija istorija već napisana.
       Nijedna vlada Evropske unije nije, makar zaobilazno, posle jedne strašne i za sve višestruko neuspešne godine, izrazila žaljenje zbog brutalnog napada na zemlju koju, inače, već vidi u krugu sutrašnje evropske porodice, iako je bilo zvaničnih priznanja o "gorkoj odluci". Istovremeno, nije bilo značajnijih promena u političkom raspoloženju evropskog javnog mnjenja, koje bi uticalo na reviziju vladinih politika, makar koliko se to kod nas priželjkivalo, pa shodno tome i ružičastije projektovalo.
       Samit u Lisabonu, iako najavljen kao prekretnica, liči na već viđeno. Ista je taktika - sa štapom i šargarepom - ostala, ali je uočljivije nastojanje da se politika prema zvaničnom Beogradu zaoštri, a da se prema demokratskoj opoziciji u Srbiji izražava kroz oskudnu kratkoročnu podršku i dugoročna blagonaklona obećanja.
       S jedne strane, ocenjeno je da su "mir, napredak i stabilnost jugoistočne Evrope strateški prioritet za Evropsku uniju", iako zajedničku strategiju tek treba odrediti i razraditi. Grci, kao najupućeniji deo ovog regiona, smatraju da su rezultati skupa bili "minimalni" i da se Evropa mora zvanično obavezati da se postojeće granice na Balkanu neće menjati - što znači da oko toga baš i nema neke pune saglasnosti. Drugim rečima, malo je konkretnih zamisli za uklanjanje brige koja je okvalifikovana kao prioritetna. Samim tim, mi smo i neki dosta sumnjiv prioritet. Utešno je, međutim, što "svi lideri petnaestorice smatraju da je nezavisnost Kosova apsolutno suprotna ciljevima EU, jer bi izazvala još teže probleme i sukobe u regionu".
       S druge strane, predviđaju se znatna sredstva za finansiranje projekata ekonomskog oporavka u okviru Pakta stabilnosti - 5,5 milijardi evra za period od 2001. do 2006. godine. (O tom predlogu se upravo odlučuje u Briselu.) Dodatno bi se izdvojila još suma od 1,8 milijarde evra za "paket brzog zamajca", odnosno za najpreče potrebe u obnovi. Ako je ikome potrebna obnova, onda je to Jugoslavija. Ali mi nismo u Paktu stabilnosti, pa je sve ovo za nas pre na vrbi svirala, nego šargarepa na dugom štapu.
       S problemom se, iako na drukčiji način, suočava i Evropa: kako da gradi pakt ekonomske stabilnosti bez političke stabilnosti i kako da ka integraciji usmerava region čiji jedan potporni stub, Srbija, ne može da se zida istovremeno kad i drugi, nego tek posle uklanjanja Miloševića?
       Na ovo pitanje do sada nije bilo odgovora. Verovati da će bolji život u zemljama oko nas poučno delovati na Srbiju isto je što i previđati efekte dosadašnjih pouka. I dosad su građani Srbije mogli da vide da se u njihovom susedstvu živi lakše i bolje nego kod nas, pa zbog toga režim nije pao. Verovati, isto tako, da će kratkoročna pomoć demokratskoj opoziciji - kroz akcije kao što su "Gorivo za demokratiju" ili "Asfalt za demokratiju" - oslabiti režim, znači verovati u iluzije. Režim bi verovatno bio znatno ugrožen, a položaj demokratske opozicije, uz svu njenu slojevitost, hirovitost i razjedinjenost, znatno ojačan, ako bi Evropa bila spremna da udovolji opozicionim zahtevima za ukidanje svih sankcija. Ali Evropa to ne želi da učini ni na zahtev opozicije, ni na zahtev naroda, kao što to nije činila ni na zahtev vlasti u vreme dok je s njom još imala izvesnu saradnju.
       Mi smo pod ekonomskim sankcijama već skoro osam godina, ali Zapad i dalje veruje da će to stanje iscrpljivanja i izolacije jednom morati da podigne narod na bunt. Verovalo se takođe da će tek bombardovanje dovesti do erupcije gneva i da će režim zbog toga pasti.
       Sada se u velikoj meri priznaje da su sankcije bile kontraproduktivne, a i da je bombardovanje čak učvrstilo Miloševićevu vlast. Ali se ne priznaje da su SAD, Evropska unija i NATO imali pogrešnu strategiju. Za Balkan se pravi nova evropska strategija bez revizije stare. Kako? Srbima se upućuje poziv da "uzmu sopstvenu sudbinu u svoje ruke", to jest da, kako znaju i umeju, uklone Miloševića ili će im sankcije ostati.
       U uverenju da se važni evropski poslovi ne mogu rešiti bez Amerike, a živeći van evropskih tokova, mi ponekad ostavljamo utisak da ne znamo šta ćemo i kako ćemo sa Evropom. Sada se moramo upitati: zna li Evropa šta će s nama? Zna li to sama, kad već glavni teret obnove regiona treba ona da snosi, ili to zna tek nakon usaglašavanja svojih stavova sa Amerikom?
       Kad se ovakva pitanja postavljaju, a moraju se postaviti iz praktičnih razloga, u tome nema potcenjivanja Evrope. Radi se o pukom uvažavanju realnosti.
       Naša demokratska opozicija ima svoje predloge projekata za raspravu u Paktu stabilnosti. Verujemo da su ti projekti značajni za zemlju i da su ih sačinili umni i odgovorni ljudi, kakvih među našim ekonomistima u opozicionim redovima ima. Nažalost, ti projekti sada, posle samita u Lisabonu, izgledaju podjednako neostvarivi koliko i Miloševićevi projekti.
       Ako već moramo da budemo pod sankcijama dok ne ode Milošević, može li se od te iste Evrope u interregnumu očekivati nešto što ne pogađa njenu novu strategiju, a što bi nama pomoglo da preživimo, ako nam se već kaže da ćemo jednom biti "dobrodošli u evropskoj porodici"?


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu