U Makedoniji danas nije moguć nijedan poduhvat, bilo koje prirode, od politike preko ekonomije do obrazovanja, ako nije po šemi i pod kontrolom ovde svemoćnog Arbena Džaferija

      (Od dopisnika NIN-a iz Skoplja)
      
       Ugledni univerzitetski profesor i lider Lige za demokratiju Đorđi Marjanović je svojevremeno dalekovido prognozirao da će tolerancija vlasti prema Arbenu Džaferiju, lideru Albanaca u Makedoniji, Gligorovljevu oazu mira skupo stajati. Kako vreme prolazi, slutnja profesora Marjanovića ostvaruje se i brže nego što dozvoljavaju objektivne okolnosti u Makedoniji ali i izvan nje.
       U najmlađoj evropskoj državi danas nije moguć nijedan poduhvat, bilo koje prirode, od politike, preko ekonomije do obrazovanja, ako nije po šemi i pod kontrolom ovde svemoćnog Džaferija. Spisak njegovih talaca je poduži i to bi bilo u granicama podnošljivog da svi, od premijera Ljupča Gorgijevskog do predsednika Borisa Trajkovskog, nisu personifikacija makedonske države. Geneza pozicije najmoćnijeg političara u Makedoniji, ovde zakićenog epitetom "najobrazovanijeg i najsposobnijeg" albanskog kadra sa Kosova, utkana je u početke pluralne demokratije, u vreme kad se ovaj volonterski bavio politikom.
      
       Partija umerenog napretka
       Tražeći odstupnicu od narastajućeg albanskog ekstremizma Gligorov i njegove junoše su sredinom devedesetih ušli u koalicioni savez sa Partijom demokratskog prosperiteta umerenog Abdurahmana Alitija, udarivši time trajnu osnovu za potonje političke koalicije između Makedonaca i Albanaca. Gligorovljev "eksperiment" je urodio plodom, ako ni zbog čega drugog ono zbog istine da je poznata ulična stihija Albanaca anulirana i preusmerena na institucije sistema. Istina, u šestogodišnjem partnerskom odnosu između vladajućeg Saveza za Makedoniju i albanske PDP bilo je trzavica ali su gotovo svi sporovi rešavani ili dogovorno odlagani pod okriljem državnih institucija.
       Postupnost na koju je pristao Abdurahman Aliti nije se dopala pristalicama ekstremnije albanske struje sa Menduhom Tačijem na čelu, pa je došlo do oštre diferencijacije unutar albanskog političkog korpusa.Trvenja, proizašla iz neslaganja o metodu delovanja, na makedonskoj političkoj sceni izrodila su ekscese u kojima je morala da interveniše i policija, što je potom dovelo do potpune podele među Albancima.
       Pokazalo se da iza "strateških aktivnosti" pristalica Menduha Tačija stoji Arben Džaferi, odnosno da je on strateg iz senke. Upravo posle nemilih događaja u Gostivaru i Tetovu, pomenuti profesor Marjanović će zatražiti hapšenje "inicijatora i inspiratora" čuvene gostivarske "revolucije" za albansku zastavu.
      
       Izjednačavanje sa Makedoncima
       Potonji događaji ne samo što će potvrditi profesorovu konstataciju već će Džaferija izbaciti u prvi plan svih političkih događanja u Makedoniji. Za razliku od svih njegovih prethodnika, umesto da i dalje ostane u senci, nedostupan javnoj proveri, Arben Džaferi je svoje viđenje "izjednačavanja sa Makedoncima" javno plasirao i branio. Činio je to tako vešto i umešno da su mu javno priznanje odali svi makedonski političari i celokupna makedonska javnost. Nastupajući u mnogobrojnim televizijskim debatama, Džaferi je "razvučenom" retorikom tukao sve svoje makedonske sagovornike. Umesto, na primer, da, poput Alitija, neslaganje manifestuje nekontrolisanim kontraizjavama ili neodazivanjem na debate, Džaferi je pobožnom mirnoćom i neviđenom samokontrolom zauzdavao svakog neistomišljenika. Opet, za razliku od svojih sunarodnika, nije se libio da svoje političke vizije obrazloži bez uvijanja i fraziranja. Kad je, na primer, jednom prilikom tadašnjem makedonskom političkom vrhu objašnjavao da "bez znaka jednakosti između Makedonaca i Abanaca nema stabilne Makedonije" i time izazvao odijum negodovanja, Džaferi je odijum anulirao ovakvom primedbom: "Ako ste me pozvali na demokratski dijalog, mojim argumentima suprotstavite svoje pa neka javnost presudi ko je u pravu." Na njegovu sreću, i javnost koja se s njim najčešće nije slagala, odavala mu je priznanje za "perfektan javni nastup".
       Posle su došli izbori i Džaferi je preuzeo ulogu partijskog i nacionalnog lidera Albanaca u Makedoniji.
       U to vreme naruku su mu išle apsolutno sve okolnosti. Makedonci, Albanci i ostali u Makedoniji tražili su promene. Tadašnja vlast je zaglibila između trvenja među koalicionim partnerima za lični prestiž, američkih zahteva i potpunog kraha privrede. Vmroovci kao večita opozicija obećavali su promene a na političkoj pozornici pojavio se i degradirani Vasil Tupurkovski sa svojom Demokratskom alternativom. Stari Džaferijev prijatelj je pristao na koalicioni odnos sa vmroovcima i Makedonija je dobila novu vlast.
      
       Iznuđen izbor
       U međuvremenu je Džaferi obelodanio scenario po kojem se treba stići do "potpune jednakosti" sa Makedoncima. Prvo će se promeniti Ustav, i to samo u delovima koji blokiraju demokratske promene u korist albanske nacionalne manjine. Zatim slede nova regionalna podela i promena Zakona o lokalnoj samoupravi. Svemu tome prethodio je iznuđeni izbor albanskih kadrova u resorima koji su nosioci planiranih promena.
       Onda Džaferi u igru uvodi kosovskog prijatelja Hašima Tačija i premijera Bugarske Ivana Kostova. Susretom u Sofiji, ova trojka je Skoplju stavila do znanja da nisu prazne priče o "dogovorenoj" podeli Makedonije. Vlasti u Skoplju možda i ne bi imale ništa protiv vraćanja "matici", ali znaju da to jednostavno nije izvodljivo te da i same priče o toj mogućnosti mogu biti pogubne, ako već nisu po poljuljanu vmroovsku vladavinu.
       Spas je dakle u povinovanju Džaferijevim zahtevima, ali je pitanje kako to odlagati unedogled. Najveći gubitnik u pluralnoj makedonskoj demokratiji, nesuđeni predsednik i spasilac nacije Vasil Tupurkovski, suočen sa debaklom "tajvanske misije" i potpunim, ličnim političkim krahom, balansira između vmroovsko-albanskih opcija i čeka ishod predsedničkih izbora u SAD. No, šta god da se ovde dogodi, bilo čija opcija da pobedi u neprirodnoj vmroovsko-albanskoj koaliciji, Čile će biti apsolutni gubitnik. On je, ovde o tome nema dvoumljenja, kumovao svemu što u dve poslednje godine preživljavaju makedonski građani i njihova država.
       Glavni Džaferijev dužnik i talac je ipak predsednik Boris Trajkovski. Zasevši u državnu fotelju, zaslugom Arbena Džaferija, Trajkovski je uvideo "lične greške" i u pokušaju da ih ispravi, opasno se zamerio premijeru Georgijevskom. Promovisavši ga ne tako davno u predsedničkog kandidata "iz rukava", Georgijevski je zadržao apsolutno pravo da preko njega neograničeno upravlja državom. Oslonivši se na autonomiju predsedničke funkcije, Boris je rešio da bude neposlušan.
       Posustala opozicija opisanu poziciju pozicije, odnosno vlasti ima kao adut za najavljenu kampanju za organizovanje prevremenih izbora. Kad je ona bila vlast, narod nije bio bogzna kako zadovoljan, ali se sada - to pokazuju sve ankete - predomislio što je glasao za promene. One su se dogodile na dobrobit vmroovsko-alternativne vrhuške, ali su pogubne i po narod i po državu Makedoniju. Tako zaključuju nezavisni i svojemisleći intelektualci ali i mnogi strani posmatrači.
       Džaferi, okružen svojim najbližim saradnicima na poalbančenoj Popovoj šapki, uživa u svojem delu i u miru, katkad u tandemu sa prijateljem i gostom iz Prištine Hašimom Tačijem razrađuje viziju o državi svih Albanaca na Balkanu. O njihovoj fizičkoj bezbednosti brinu "studenti" sa Kosova koji se u belini Šapke odmaraju od napornih "ispita" u kosovskoj golgoti.
      
       MILE RADENKOVIĆ