Da li će kardinal Rouko postati prvi papa izabran u ovom veku, to se danas ne zna ali da je jedan od vrlo vrednih kandidata, sasvim je jasno. Jasno je i to da će naredni izbor svetog oca biti jedan od najneizvesnijih

      Nedavnim proglašenjem blaženim mučenicima vere nekih od pripadnika katoličkog klera, stradalih u Španskom građanskom ratu, Vatikan je otvorio novu stranicu za polemiku. Na njoj su, svoje mišljenje već upisali jednako oni koji smatraju da "Crkva ne može da izda istoriju" i da se, najzad, ovakvom odlukom, pravedno diže zaborav nad žrtvama koje je Crkva u ratu imala, kao i oni koji misle da te iste žrtve i njihovo delovanje, treba gledati u istorijskom kontekstu jer sama nasilna smrt nekoga od pripadnika Crkve nije dovoljan dokaz da je nasilnika u izvršenju zločina vodila samo mržnja prema veri. Kako kalendar Vatikana za ovu "svetu godinu" predviđa nova proglašenja mučenika, treba očekivati u crkvenim ali i u drugim krugovima španskog društva nove rasprave ne samo o "mučenicima" i ulozi Crkve u građanskom ratu već o samom značenju ovakvih odluka Vatikana za današnju a i buduću Španiju. Tome u prilog se može navesti i odbijanje nekih od zvaničnih autoriteta Asturije da prošlog novembra prisustvuju kanonizaciji devet novih mučenika, uz obrazloženje da ovakvi akti "ne doprinose prevazilaženju podela između dve Španije".
      
       Strahote građanskog rata
       Već na samom početku toga zastrašujućeg rata, frankistička propaganda je izjednačila stradale na frontu sa onima koje je ista nesrećna sudbina zadesila u progonima učinjenim od strane "crvenih". Otac Husto Peres de Urbel je, recimo, tvrdio da vojnici mogu mirno da odu u smrt i večni život "jer je delo ovih junaka još čistije od dela srednjovekovnih krstaša... Mi se borimo za to da Krist vlada u srcima miliona Španaca.... Želimo da Španiju spasemo Boga radi." Otuda su žrtve i Crkve i nacionalista u građanskom ratu "palih za Boga i Španiju", epitaf koji se na njihovim nadgrobnim spomenicima kao i zidovima crkava i danas može pročitati.
       Franko je, još 1938.godine govorio o četiri stotine hiljada žrtava "republikanskih" progona i pogroma da bi odmah po svršetku rata naredio podrobno istraživanje svih ubistava sveštenih lica, paljenja i razaranja crkava i ostalih šteta, posebno u "crvenim zonama" u kojima su prvi ratni sukobi često počinjali paljenjem crkava i hapšenjem pripadnika klera. Kraj toga istraživanja pada u 1961. godinu ali njegovi rezultati ne navode tačan broj stradalih, pa zastrašujuća cifra od milion mrtvih koji su pali vere radi, kao produkt propagande, ostaje u svesti mnogih. Prema Larasabalu, Crkva je u ratu imala nešto manje od 86 hiljada žrtava, broj sam po sebi dovoljan za muk i shvatanje strahota građanskog rata ali je on očigledno bio u suprotnosti sa najavljivanim. I nije čudno što se sa egzaktnih brojeva prešlo na opšte razmere nesreće. No, španska katolička crkva je smatrala da ima dovoljno razloga da traži i očekuje od Svete stolice, brzo i masovno proglašenje mučenicima stotine hiljada svojih palih pripadnika.
       No, kako su koraci Vatikana spori, mereni i promišljani drugačijim vremenskim parametrima nego što to čini običan smrtnik, pape Pije XII, Đovani XXIII i Pavle VI, u decenijama koje su proticale, nisu dale nikakve povoljne odgovore na zahteve iz Španije, smatrajući da za tako nešto još nije stiglo pravo vreme. To, međutim, nije bio razlog da Španska crkva zaboravi svoje pale niti da se samo čeka "pravo vreme". Još 1964. ponovo je zatraženo (ovoga puta ne masovno) posvećenje Marije Rikart, ubijene 1936. u Valensiji, pa 1979. novi pokušaj da se odškrinu vrata budućim španskim mučenicima i to preko slučaja ubijenog Seferina Himenesa, Roma po nacionalnosti, koji je život dao u odbranu jednog sveštenika. Oba pokušaja ostaju bez uspeha.
       Stvari se nenadano, menjaju dolaskom Vojtile na mesto izaslanika svetog Petra na zamlji. Godine 1987, papa proglašava prve žrtve Španske crkve u građanskom ratu za mučenike. Vrata su najzad bila otvorena. Od 1989. do 1999. godine Jovan Pavle Drugi, po odluci Svete stolice, blaženim i mučenicima proglašava oko dve stotine pripadnika Španske katoličke crkve koji su život izgubili u građanskom ratu. O sličnim proglašenjima predviđenim za ovu godinu, govori se kao o "masovnim" mada poznavaoci vatikanskih metoda tako nešto očekuju tek naredne godine.
       Iako su studije religiozne komponente Španskog građanskog rata, van sumnje, vrlo značajne za obe u njemu sukobljene strane, tek na samom početku, uslovljene tek nedavno i samo delimično otvorenim dokumentima, uz nadu da će i ona koja leže u Vatikanu takođe biti dostupna istorijskim istraživanjima, ipak se mogu predvideti nove polemike, saznanja i zaključci na ovu temu. Što se tiče posvećenja novih mučenika, izvesno je, promena neće biti. Bar ne dok Vatikan vodi Jovan Pavle Drugi.
      
       Naslednik
       A o tome ko će biti njegov naslednik, već se potajno razmišlja i diskretno govori uprkos sklonosti Vatikana da o tako važnoj odluci po sebe i dobar deo čovečanstva, nikakav nagoveštaj ne da sve dok za to ne dođe pravo vreme. U Španiji se novi papa vidi u ličnosti Antonija Marije Rouka Varele, nadbiskupa Madrida od pre samo šest godina i prvog čoveka Španske crkve. Kao argument koji će prilikom izbora prevagnuti na njegovu stranu, "El pais" navodi da je "mlad, 64 godine, Evropljanin, moguća veza sa Južnom Amerikom, govori više jezika, papa ima poverenja u njega, nema neprijatelja, dobro vlada odnosima Crkva-država i jednako je udaljen od konzervativaca koliko i od progresivnih". Velika i otežavajuća okolnost kardinala Rouka za njegov izbor za papu je u tome što je uticaj Španske crkve u Vatikanu veoma slab. Kao tri dominantne crkve u rimskom katoličkom korpusu, mogu se izdvojiti (bolje rečeno one su same to učinile), severnoamerička - ekonomski najjača, italijanska - koja nije što je nekada bila ali i dalje na svojoj teritoriji ima Vatikan, i Nemačka - sa novim, velikim ugledom posebno zato što je prema misionarskim poslovima Katoličke crkve u "trećem svetu", najdarežljivija. U periodu od 1961. do 1992. preko organizacije Adveniat u Južnoj Americi pomogla je katoličke misije sa oko tri milijarde američkih dolara. A za usmerevanje mladih ka svešteničkom pozivu 1992. je u "trećem svetu" potrošila oko 230 miliona nemačkih maraka. Nemačka katolička crkva je bila osnov prilikom izbora pape Vojtile i u tome je važnu ulogu igrao austrijski kardinal Kenig, zajedno sa nemačkim kardinalima na čelu sa Racingerom, sadašnjom desnom rukom pape. Uticaj nemačkih kardinala u Vatikanu, tvrde poznavaoci, danas je presudan.
       I baš u tome se nalaze neki od najjačih aduta madridskog nadbiskupa. Rouko iz rodne Galicije, sa 23 godine odlazi u Minhen na desetogodišnje studije, doktorira kanonsko pravo, potom završava još jedan doktorat kao uslov da bi u Minhenu mogao da radi kao profesor na Institutu za kanonsko pravo kod svoga mentora Mensdorfa, inače vrlo značajnog katoličkog kanonika dvadesetog veka i čoveka rado viđenog u Rimu. Intelektualni koreni Rouka, dakle, duboko su usađeni u nemačko tle. Osim toga, za vreme studija postaje vrlo blizak i sa već pomenutim Racingerom, u to doba profesorom na semeništu, sa kojim ga veže, evo, već tridesetogodišnje prijateljstvo. Treba dodati i to da je Rouko jedna od onih visokih crkvenih ličnosti kakvih je sve više u poslednjih dvadeset godina, sivih konzervativnih i štampi nedostupnih, ličnosti potpuno i u svemu odanih današnjem papi i njegovij doktrini.
       I papa to zna i Rouka ceni. Još od avgusta 1989. kada je Rouko kao biskup Santijag de Kompostele, organizovao doček svetog oca; pola miliona ljudi je po pravom pljusku povicima i pesmom satima slavilo papu. Deset godina kasnije, Rouko iz ruku papinih, prima kardinalski šešir.
      
       Bez harizme
       Oni koji prvog čoveka Španske crkve ne vide kao budućeg papu, svoje mišljenje potkrepljuju time što je kardinal Rouko bez harizme, vrlo zatvoren, kanonik i bez italijanskog obrazovanja. A njegova slepa odanost papi čak može da bude i negativan poen ukoliko na dan odluke prevagne mišljenje onih koji bi Katoličku crkvu vodili drugačije od Vojtile. Da li će kardinal Rouko postati prvi papa izabran u ovom veku, to se danas ne zna ali da je jedan od vrlo vrednih kandidata, sasvim je jasno. Jasno je i to da će naredni izbor svetog oca biti jedan od najneizvesnijih. Ne samo zbog toga što je sastav kardinala sa pravom glasanja internacionalniji nego ikada (iz šezdeset zemalja) već pre svega zbog toga što će označiti novi pravac Rimske katoličke crkve. Ili možda samo nastavak Vojtilinog započetog dela.
      
       BRANISLAV ĐORĐEVIĆ
      
      

Široki ugao        Na pitanje kakav je zaista kardinal Rouko, novinar "El paisa" je dobio i ovakve odgovore od onih koji ga znaju. Paroh iz Galicije: "S jedne strane vi to znate, a s druge, šta da vam kažem." Paroh iz Madrida: "U teškim vremenima Rouko je govorio samo o vremenu. Nikada nije ni u čemu pogrešio. Ima vanrednu sposobnost da ispliva a da se ne ,ukvasi'. Jednoga dana je posetio ovu parohiju i ja sam mu pokazao neke fotografije manifestacija iz doba tranzicije na kojima se vidi kako policija batina. Nije ni trepnuo. Njegov odgovor na to bio je u formi pitanja: Snimane su širokougaonim objektivom, zar ne?'"