Bil Klinton se izgovarao moralnim principima, a Džordž Buš bi bombardovao zbog strateških interesa u "dvorištu NATO-a"

      Spoljna politika neće biti velika tema u američkoj predizbornoj kampanji, ma šta mi mislili o tome. Dovoljan dokaz za to je dijalog koji sledi.
      
       Možete li navesti ime generala koji vlada Pakistanom?
       - Novi pakistanski general, on je upravo izabran - nije izabran, čovek je preuzeo vlast. Izgleda da će zemlji doneti stabilnost i mislim da je to dobro za taj potkontinent.
      
       Znate li mu ime?
       - General. Ne znam ime generala. General.
       Ovo je, doslovce, deo dijaloga vođenog prošlog novembra između bostonskog TV voditelja Endija Hilera i teksaškog guvernera Džordža V. Buša, čoveka koji će u novembru ove godine biti republikanski kandidat na izborima za novog američkog predsednika. Tatin sin (otac bivši predsednik Džordž Buš) nije, istom prilikom, znao ni kako se zovu premijer Indije i predsednik Čečenije, sve likovi sa vrućih tačaka sveta.
       Svetska štampa mu se sutradan narugala, ali je zato beogradski režim u pojavi Buša Juniora izgleda našao razloga da se nada. Samozvani pobednik u medijskom ratu protiv NATO-a, savezni sekretar za informisanje Goran Matić odskora je u nekoliko navrata javno prognozirao da će, posle odlaska Klintonove administracije, nestati i američkog pritiska na Jugoslaviju.
       Biće nam neobično da živimo bez tog pritiska, ali ćemo se navići, kazao je šaljivo raspoloženi Matić pre koju nedelju na JU-info televiziji.
       Ljudi koji imaju uvida u raspoloženje vrha režima tvrde da se taj neutemeljeni optimizam planski i organizovano širi iz Miloševićevog okruženja. Treba, po toj logici, izdržati dok, jedan po jedan, sa vlasti ne odu ključni akteri naše međunarodne izolacije: u aprilu Vesli Klark, u novembru Bil Klinton i Medlin Olbrajt, sve trošni likovi čije političke karijere cure u nepovrat...
       Malo ko danas u svetu sumnja da će Slobodan Milošević politički nadživeti ljude koji su protiv njega poslednjih godina vodili pravu političku vendetu, osvetoljubivu i na gotovo nepristojno ličan način neprijateljsku politiku koja je Srbe, na kraju, koštala Kosova. No i Sadam Husein je politički nadživeo Buša Seniora, a da to njegovom narodu nije donelo nikakve opipljive koristi, naprotiv. Jugoslaviji, kao nejakoj državi u neravnopravnom i bezizglednom sukobu sa najjačim silama, treba trezvena spoljna politika koja uzima u obzir preimućstva svojih neprijatelja i nemoć svojih saveznika i koja se ne hrani iluzijama i ne zaluđuje sujetom. Beograd sebi ne može da priušti beskoristan luksuz da likuje nad istekom nečijeg mandata. Pogotovo ako iz tog ne može izvući neku korist za sebe.
       Pobedi li u novembru Al Gor, Klintonov potpredsednik i kandidat Demokratske stranke, službeni Beograd se nema bogzna čemu nadati. Nije nadaleko poznato da je Gor, zajedno sa svojim spoljnopolitičkim savetnikom Leonom Firtom, bio jedan od najjačih advokata moralizma u Klintonovoj spoljnoj politici: taj moralizam bio je zastava pod kojom je, o istom trošku, suzbijan srpski nacionalni interes na Kosovu i demonizovan režim Slobodana Miloševića. Javna je tajna, međutim, da će Gor, ukoliko pobedi, na mesto državnog sekretara u svojoj administraciji naimenovati Ričarda Holbruka, Miloševićevog "nemesisa" i čoveka koji bez mnogo skrupula nastoji da izbriše svoju doskorašnju reputaciju "Miloševićevog omiljenog američkog sagovornika".
       No ako pobedi Buš Junior? U unutarameričkoj podeli na "realiste" i "moraliste" u spoljnoj politici, Buš spada u realiste, dakle u one koji ne bi slali američke trupe da zaustavljaju etničko čišćenje i genocid "van granica naših strateških interesa", no to još ne znači da je on bio protiv bombardovanja Jugoslavije. Bio je za: njemu se samo ne sviđaju Klintonovi navodni moralistički razlozi za bombardovanje. On ne oseća potrebu da svoje pobude preoblači u moralno ruho: i on bi bombardovao, ali sa drugačijom argumentacijom. Umesto moralnih, naveo bi razloge državnog interesa. Ukoliko on pobedi, Medlin Olbrajt bi na mestu državnog sekretara lako mogla da nasledi još jedna žena, ovog puta pripadnica manjine. Reč je o tamnoputoj 44-godišnjoj Kondolezi Rajs, koju prijatelji zovu Kondi i koju već neko vreme označavaju i kao mogućeg savetnika za nacionalnu bezbednost u svakoj budućoj republikanskoj administraciji. Rajsova sada predaje političke nauke na čuvenom kalifornijskom Stenford univerzitetu, a svojevremeno je bila član Bušove administracije u svojstvu eksperta za Rusiju. Buš Senior ju je, navodno, 1989.godine, na jednom samitu, ovako predstavio Mihailu Gorbačovu: "Ovo je Kondoleza Rajs. Ona mi je o Sovjetskom Savezu rekla sve što znam." Gorbačov je pogledao u Rajsovu i rekao: "Nadam se da mnogo znate."
       Gospođa Rajs je nedavno u časopisu "Forin afers" predstavila svoje viđenje buduće američke spoljne politike. Teško je pogoditi šta ona tačno zna o Jugoslaviji, ali evo šta o nama i našem predsedniku tamo kaže:
       "Neki mali sukobi očigledno imaju uticaja na američke strateške interese. Takav je slučaj sa Kosovom, koje se našlo u stražnjem dvorištu najvažnijeg američkog strateškog saveza: NATO-a. Odbijanje jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića da živi u mirnoj koegzistenciji sa kosovskim Albancima pretilo je narušavanjem krhke etničke ravnoteže u regionu. Istočna Evropa predstavlja splet etničkih manjina. U većem broju slučajeva Mađari i Rumuni, Bugari i Turci, pa čak i Ukrajinci i Rusi našli su od 1991. načina da spreče da eksplodiraju njihove međusobne razlike. Milošević je bio izuzetak i Sjedinjene Države su imale jak interes da ga zaustave. Na pomolu je bila, naravno, i humanitarna katastrofa, ali u odsustvu brige za interese alijanse, argumenti za intervenciju bili bi daleko slabiji."
       U Americi obično kažu da Republikanska stranka međunarodnu arenu vidi kao poprište starovremene utakmice država za bogatstvo i moć, dok Demokratska stranka voli da o sebi misli kao o misionaru koji ispravlja svetske nepravde i smanjuje ljudske patnje. U praksi tu nema mnogo razlike za one koji se Americi nađu na putu. Za režim Slobodana Miloševića razlika između republikanaca i demokrata neće se pokazati velikom i bitnom: otprilike onakvom kako je vidi jeretični američki pisac Gor Vidal koji veli da u SAD postoji jedna politička partija sa dva desna krila.
      
       LjILjANA SMAJLOVIĆ