|
Kako se ovogodišnji oskarovac susreo sa predsednikom Klintonom, šta mu je ponudio Sidni Polak, kako je doživeo susret sa Vorenom Bitijem i trudnom Anet Bening, šta su u toaletu radili
Slavni španski reditelj Pedro Almodovar, dobitnik je ovogodišnjeg Oskara za najbolji strani film - "Sve o mojoj majci".. Ovo je drugi nastavak i kraj dnevnika koji je objavio u madridskom El Pais-u gde je zabeležio najzanimljivije događaje svog dvonedeljnog boravka u Americi od 8. do 25. januara.
13. Januar
Na fasadi zgrade okrenute prema Bulevaru sumraka, poster "Pladž it to the bone" koji je celu zauzima. Poslednji film Antonija Banderasa...
Impresionira me da vidim lik Antonija u veličini dvanaestospratnice, u stvari, bigger than life (size) kako dominira panoramom. Bulevar sumraka... Zovem ga telefonom. Čini mi se da je pomalo razočaran ali će to sigurno brzo zaboraviti.... Uveče odlazimo u posetu, kod Banderasa... Govorimo o njegovom novom projektu "Dancing in the dark i o eksplozivnoj partnerki Angelini Džoli u njemu. Ja sam mislio da je sa takvim imenom u pitanju neka porno glumica ili transvestit. Ceo Holivud govori o njoj, naročito ona sama govori o sebi. Svojoj strasti za noževima, drogama i ženama. Pravi je izuzetak da može da radi u ovom gradu i u ovom biznisu tako puritanskom. Devojka je talentovana, ima beskrajne ekstremitete, superdebele usne i ruke kao čačkalice. Pogled tečan i mačji, cela odiše grehom. Od svoga oca Džona Vojta nasledila je simpatične jagodice. Melani kaže: "Ja ću biti 24 sata na snimanju." Kaže u šali ali imam utisak da joj tako nešto ne bi bilo teško ako ustreba.
Poseta Banderasu je veliko olakšanje na našem američkom putovanju. Antonio ima najveću kuću u Holivudu. U španskom stilu, građena dvadesetih godina, ima 29 soba, tri do četiri velika salona, pokriven bazen a na ulazu stoletni drvored. Kuća je lepa, puna detalja i smišljeno senovita. U Los Anđelesu i Njujorku nalaze da je tamno veoma elegantno. Posebno u unutrašnjoj dekoraciji, to je prava dogma. Koliko god da neko ima dobar vid, teško da u imalo cool restoranu može da pročita jelovnik. Čuo sam da Robert de Niro sa sobom nosi baterijsku lampu kada izađe na večeru.
Komentarišemo slučaj Šeron Ston: pošto je nominovana za najbolju žensku ulogu u komediji, svim članovima Foreign Press je poslala po ručni sat marke Coach, trista dolara po komadu. Svi do jednoga su joj satove vratili. Kompletna američka štampa je slučaj sa posebnom brutalnošću komentarisala.
Rastajemo se oko tri ujutro.
Penelope, Majkl, moj brat Augustin i ja u tišini odlazimo.
14. januar
Nas četvoro putujemo limuzinom za Palm Springs. Treba da prisustvujemo gala svečanosti festivala. Ja treba da učestvujem na okruglom stolu o budućnosti filma u novom milenijumu. Varietdž će mi dati nagradu pa treba da prisustvujem kako bih nagradu i primio, jasno.
Stići kasno noću u neko novo mesto uvek je zabrinjavajuće. To nije dobro ni za mesto ni za mene.
Smeštamo se u hotel... i prvo na šta nas upozoravaju jeste da su sobe za nepušače pa treba potpisati formular koji te obavezuje da nećeš pušiti. U protivnom, kazna je 300 dolara. Zapanjeni smo kad to čujemo. Penelope priča da je u ugovoru za snimanje filma takođe morala da potpiše da neće nikoga seksualno zloupotrebiti na mestima gde se film snima. Zapanjeni smo ponovo... kao da će ljudi prestati da prave prekršaje time što su potpisali ugovore.
15. Januar
Festival u Palm Springsu se održava u isto vreme kao i onaj u Sandensu. Da bi preživeo, specijalizovao se za strani film jer američki filmovi više vole da budu otkriveni u Sandensu. Većina stanovništva Palm Springsa su oni koji su se povukli iz Holivuda . To je potpuno veštačko mesto (sve izgleda kao dekor, čak i priroda kao da imitira samu sebe), ali idealno za penzionisanje. Klima suva, malo atmosferskih promena, blaga temperatura. Stanovnici ovde žive neki suspendovan život, kao u formolu, kaže moj brat.
Uveče prisustvujemo gala svečanosti. Ima mnogo poznatog sveta... Par noći su Voren Biti i Aneta Bening. Par koji emituje moć, pre svega on. Šteta što je napustio politiku jer ima nečega predsedničkog u ovom paru. U šali ga zovemo Predsednik Holivuda... Pozdravljam se sa Vorenom kome me je još pre jedanaest godina predstavila Madona i prija mi što se toga dobro seća... dogovaramo se da sledeće nedelje večeramo zajedno... naginjem se ka Aneti i gotovo da padam na kolena (ona ne ustaje, u šestom mesecu je trudnoće). Priznajem joj koliko je obožavam. Ona je prava glumica i za dramu i za komediju a naročito onda kada oba ova žanra idu zajedno. Anet zna da ne lažem i zahvaljuje mi od srca.
16. Januar
Budim se mrtav umoran a danas je dan kada imam najviše aktivnosti. Sa bratom razgovaram šta bih mogao da kažem na orkuglom stolu, ali osim izlizanih fraza ne otkrivam ništa novo...
Kada sedamo za okrugli sto, saznajem da tema nije o filmu u novom milenijumu već sasvim druga: uticaj američkog filma na evropski i obrnuto. Iznenađen sam, ali mi je svejedno. Nova tema je još lakša... Za stolom smo Karlos Diges, Toni Bui, Saša Gedeon, Soren Krag-Jakobsen, Hektor Babenko, Miloš Forman i ja... Sala prepuna i sudeći po smehu čini se da svaki od nas ima zabavne intervencije.
U tri popodne Varietdž mi uručuje nagradu Best International Filmaker Anjard. U sali je i bife za sve učesnike, što nije loša ideja u tri popodne. To uručenje nagrade pretvara se u narodnu zabavu. Narod je tako gladan da svoju pažnju koncentriše na to da uhvati tanjir i zanemaruje Babenkov govor koji opisuje moj rad... Ovaj haos me umiruje... Na sceni pored mene autor vrlo lepe skulpture koji želi da mi je uruči kao nagradu, ali njegov sin od dve-tri godine, svom svojom silom pokušava da to spreči. Njegovi krici pozivaju još dvoje, troje njegovih vršnjaka da se popnu na scenu... Uzimam mikrofon i zahvaljujem na nagradi i posvećujem je deci koja su budućnost filma i budućnost Amerike. To ih potpuno smiruje i počinju ozbiljno da me gledaju... Prisutni u sali okreću glave ka sceni ali ne prestaju da jedu (zar su Amerikanci nesposobni da ti uruče neku nagradu a da se pri tome ne ruča ili večera?)... Na kraju pozivam decu da mi otpevaju neku pesmicu i dok oni to čine, nestajem u gužvi...
U gužvi koja ne može da mi stegne ruku ni da mi čestita jer u ovom trenutku steže tanjire prepune hrane...
Sledećeg dana putujem za Njujork.
17. Januar
Limuzinom se vraćamo u Los Anđeles, ostavljamo tu Penelope i avionom odlazimo za Njujork... Kada se smeštamo u Trump Tonjer, skoro je ponoć. I skoro za dvadeset stepeni hladnije nego u Los Anđelesu... Hotel je napravljen za "kurvine vlasnike sveta" ali priznajem da je posle svega slavno biti u njemu. Sve je lepo, kolosalno i praktično.
18. Januar
Danas se uručuje nagrada National Board of Revienj, vrlo stara i prestižna nagrada... Večera počinje u šest uveče u samom srcu Central parka... ceremnija će biti ista kao i one do sada, samo će biti mnogo više slavnih... Na osnovu mog tumaranja po festivalima i, verovatno zbog moje simpatičnosti, otkrivam da poznajem gotovo ceo taj svet. Pre nego što se smestim za svoj sto grlim se sa Džonom Torturom, obožavan kao i uvek. Sedi za istim stolom sa svojim kumovima Suzan Sarandon i Timom Robinsom. Suzani objašnjavam da zbog nje imam trn u nozi... a Tima Robinsona samo pljesnem po leđima jer upravo vidim Antonija Mingelu. Bacam mu se u naručje iako je visok tačno pola od Tima Robinsa i duplo teži od mene. Izražavamo jedan drugom obostrano divljenje... Vidim izdaleka Sigurni Viver, gotovo pola metra višu od svih u sali. Dam joj dva poljupca u visini kukova i pretpostavljam da mi kaže da je oduševljena mojim filmom ali to ne čujem jer odjednom počinje strašna buka. Iz njenog zagrljaja me čupa Ruben Blejds i vrišti mi da ga izvadim iz ove mediokritetske sredine i da ga vodim u Španiju. Ruben ima vanrednu reputaciju među ženskim elementom. Na sreću, Ted Dam me uzima pod ruku i vodi do stola svog ujaka Džonatana koga nisam video još od premijere njegove "Filadelfije"... Moj razgovor sa njima prekida Džulijana Mur i ja ne mogu ništa drugo osim da je pojedem. Ona isto to... Kada Stenli Donen počinje da predstavlja moj film, vidi se da mu se dopada scena. Sa puno ironije čita svoje dve napisane stranice i govori o organima koje u mojim filmovima obrađujem: mozak, srce i seks... Zahvaljujući na nagradi, na kraju kažem: "Biti moj producent je dobar biznis ali biti i moj brat uz to, to ponekad nije lako." Rečenica koja se svima dopala mada ne znam zašto...
Sidni Polak ponovo dolazi do mene i nudi se kao izvršni producent za moj novi film "Papirni dečko", za koji još nisam siguran da ću ga snimiti... Kada zabava uzme maha, moramo da kao neke nove Pepeljuge napustimo salu. Sutra rano letimo za Los Anđeles. Po nagradu Asocijacije kritičara L.A.
19. Januar
U "Bel Age" hotel stižemo u poslednjem trenutku. Brzo mi peglaju odelo. Iako je temperatura trideset stepeni viša nego u Njujorku, nije mi važno jer je opet sa nama Penelope Kruz.
Uručenje nagrade, kako je to običaj, biće učinjeno širom i dužinom večere... Kao i obično nemam pojma šta ću da kažem publici i kritičarima, ali mi to nije važno (posle ovolikih putovanja i doživljaja neke stvari prestaju da budu važne). Moja jedina ambicija sada je stići na sva ta mesta... Umesto slavnih, u ovom slučaju kritičari prisustvuju, predstavljaju i dodeljuju nagradu. Sve je isto kao i u Njujorku a opet sasvim drugačije. Ne pokušavam da objasnim zašto je sve tako profinjeno... Od samog početka, predaja nagrada se pokazuje ekstrovertnom: nagrađeni poprilično dugo govore. Ne čudi me jer su udarili po čašici na koktelu koji prethodi ceremoniji (koktel na koji nikada ne stignemo jer svuda stižemo u poslednji čas)... Na kraju predstavljaju i našu nagradu.
Bez ikakve prethodne odluke, počinjem da improvizujem (ponekad kada sam veoma umoran padam u neko polusvesno i delirično stanje koje se spolja tumači kao elokvencija i inspiracija). Ne sećam se šta sam tačno govorio jer sam bio kao u transu. Sećam se samo da sam kazao: "Ja ne ocenjujem moje likove iako mnogi od njih izgledaju freaks i čudno" (dam primer i publika se smeje)... Dolazi onda trenutak kada sa publikom razgovaram po modelu kabarea. To uvek funkcioniše. Na kraju ponovim ono o mom bratu producentu i narod se smeje isto kao i Njujorku. I dalje ne razumem zašto... Na kraju se zahvalim svima, čak i Kertisu Hansonu zato što je upravo seo za moj sto.
Moj govor zagreva već sam po sebi vruć ambijent...
Po povratku u hotel zove nas sekretarica Anet Bening i dogovaramo se za večeru sa Anet i Bitijem za petak veče. Sjajno.
21. Januar
Ne osećam se dobro ali ipak ceo dan posvećujem fotografu El Pais-a.
Fotografisanje me umara više nego primanje tri nagrade sa pripadajućim večerama. Kada neko odluči da napusti obećavajuću karijeru fotomodela, što je moj slučaj, nije oduševljen kada ponekad mora da se vrati fotografisanju. Nisi ni primetio kad si izgubio tu vrstu taštine. Osećam se loše i sa bolnim srcem moram da otkažem večeru sa Bitijem.
22. Januar
Odbijam da idem doktoru kada sam u nekom drugom gradu, ali prehlada koju sam uhvatio u Njujorku pretvorila se u bronhitis i nema načina da to prikrijem od drugih. Hoću da budem zdrav sutra na dodeli. A dan mi od početka zadaje glavobolje. Da objasnim: jedan od kelnera mi sa oduševljenjem kaže da je u istom hotelu i Katrin Denev.
"Katrin", uzviknem ja a zbog mog akcenta se čini da sam rekao "catering".
"I šta radi Katrin Denev ovde, da se nije izgubila u Los Anđelesu", pitam već nervozan... Zovem ljude iz Sonija i tražim informacije. Oni su takođe znali za njeno prisustvo i zbog toga su bili nervozni.
Šuška se, kažu mi, da su iz Foreign Press zahtevali njeno prisustvo kako bi učestvovala na dodeli nagrada, što povećava sumnju da će njen film osvojiti nagradu za najbolji strani film godine. Kvaliteti mu ne nedostaju: francuski je film, znači strani. Nalazi se među pet kandidata, u njemu učestvuje Katrin Denev, što će reći nešto najbolje što je Francuska izvezla još od vremena mineralne vode "evijan". Bila je muza Iv Sen Lorana, Polanskog, Trifoa, Mastrojanija, Bunjuela. A ja sam samo reditelj iz La Manče i nosim broj 54. Ne mogu da se takmičim sa Katrin, posebno ne u Americi. Čini mi se da dobijam temperaturu, ne zbog prehlade, već zbog nezadovoljstva i ljubomore. I da stvar bude gora, ne mogu ništa loše da želim lepoj mami Kjare Mastrojani, sestri Fransoaz Dorleak, i kraljici francuskog dobrog ukusa zato što je ona, uz sve to, dobar svet. Denev je izvrsna glumica i uz to obožava "Tout sur ma mére". Nesigurnost povećava moju autodestruktivnost.
22. januar.
Nisam otišao na večeru sa Anet Bening i njenim vanrednim mužem, ali ću zato svakako ići (iako se loše osećam) na fijestu koju tradicionalno organizuje Pxoenix Pictures... Na zabavi srećemo opet Kevin Spejsi i Kloe Savinji. Tu je takođe i Majkl Njuman, Džon Bon Žovi i Majkl Jork koji me pita da li se dobro osećam u njegovom gradu. Kažem da mada, u stvari, mislim o tome kako Majkl dobro izgleda, kao iz doba "Kabarea" (jadna Lajza ne) i ne razumem zašto je u filmovima stariji nego što u stvari jeste.
Iako je situacija bila bogata temama za razgovor i hranom, hteo bih da nestanem, i to vrlo brzo. Vlasnik vile me zadržava i kaže da će svakog časa stići predsednik i da ću moći da ga upoznam. Predsednik koje kompanije, pitam? Gleda me kao da se šalim. Predsednik SAD. Klinton. Kaže.
Progutam bez žvakanja ogroman zalogaj i odmah se sastanem sa Majklom, Augustinom i Penelope, u stilu samita. Penelope i Majkl pokazuju ogromno interesovanje da upoznaju predsednika, a ja i moj brat (eh, ta La Manča tako realistična koju je teško impresionirati) kažemo da nam je svejedno. Hteo bih da idem i to odmah. Ali vlasnik vile me je lično zamolio da ostanem i bilo bi ružno da učinim suprotno... Šuška se da Hilari, osim što želi da postane gradonačelnik Njujorka, čeka da njenom mužu istekne predsednički mandat da bi: a) ga šutnula nogom u dupe, i b) napisala bestseler koji svi očekujemo. Neko nas koriguje; ONA je javno izjavila da nikada neće ostaviti svoga muža, NIKADA, (obećanje večne vernosti zvuči kao najveća od svih osveta).
Na kraju, velika gužva, gorile, guranje prisutnih i stiže ON... Predstavljaju me i ne verujem da razume moje ime: kažem, zovem se Pedro Almodovar i pravim filmove. Predstavljam mu i Penelope. Pružaju ruku jedno drugom. Ona ne kaže ništa... U tih nekoliko sekundi staje sve naše iskustvo sa predsednikom.
Na povratku u hotel, u našoj limuzini-uterusu, razmišljam: zašto svako prisustvo predsednika ti ostavlja opor ukus jasnog nezadovoljstva u ustima?
23. Januar
Doktor zove i pita za moje zdravlje. Odgovaram mu da ne znam kako se osećam, ali da je danas dan za Zlatni globus i da ne mislim da izostanem sa dodele istoga...
Trijumfalno gazim po crvenom tepihu na ulazu i fotoreporteri se guraju da bi nas uslikali. Sa desne grupe fanovi vrište... Cirkus. Vrištanje me smiruje i raznosi ozbiljnost onome što će doći posle.
Organizator ima dijaboličnu ideju da nas smesti za isti sto sa francuskom ekipom, što je u stvari "chapeau". U svakom trenutku nam pokazuje kako se u stvari treba ponašati. Što se tiče vizuzelnog utiska, naša Penelope dominira svečanošću.
Prisutan je ceo svet, a od lepih (ne računajući Penelope, Hol Bari i Vinonu) svega tri: Džulija Roberts, kojoj usta, u stvari, jedva staju u lice. Kameron Dijaz koja je kao mačkica. Da je pojedeš, što je bukvalno činio njen novi momak... Dva stola dalje Mišel Fajfer sa naočarima za čitanje. Lepota jedna. Posle sam je sreo na izlasku iz toaleta. Pre nego što sam ušao u toalet, videh da iz istoga ilaze Liz Harlej i Hju Grant, a sve je ličilo na to da su imali fizičku ili hemijsku razmenu.
Nagrade? Bilo ih je više nego na bilo kojoj drugoj svečanosti. Najmanje četrdeset. Ja se samo sećam jedne, bolje reći sastava gledališta koje sam video dok sam se peo na scenu. Sastav, bar onaj najbliži, činili su: Robert de Niro, Voren Biti, Anet Bening, Kortni Lav, Meril Strip, Džim Karej, Harison Ford, Liz Harlej, Hju Grant, Džodi Foster, Sigurni Viver, Alek Boldvin, Sara Džesika Parker, Angelina Džoli, Gvinet Paltrou, Majkl J. Foks, Ben Aflek, Tom Kruz, sestra Nikol Kidman, Bili Kristal, Džulijan Mur, Met Dejmon, Vinona Rajder, Antonio Banderas, Melani Grifit, Sidni Polak, Sem Mendes, Mingela, Džek Lemon, Širli Meklejn, Spilberg...
Nisam očekivao, i kada su rekli Spein, udario me je fleš tako da sam izgubio kontrolu i taj nedostatak kontrole sam pretvorio u spektakl. Improvizovao sam sto na sat i nije bilo toga ko bi mogao da me skine sa scene. Oni iz promptera su mi dostavili reč "adios" ali sam glasno odgovorio da sam ja neodgovoran tip i da ne znam španski. I ceo Holivud se kidao od smeha, kunem se, ima video traka koja to može da pokaže ali je još od sramote nisam pogledao. Svi ti slavni su se smejali, aplaudirali i gurkali se laktovima, a ja sam sve to gledao odozgo sa scene. Sve je bilo kao jedno veliko pijanstvo.
Otišli smo na fijestu Sondž-Columbia gde je bilo na stotine ljudi i gde sam morao da dam oko desetak intervjua telefonom za španske medije i još toliko za televizije raznih zemalja.
Odatle smo otišli na fijestu CAA. Oni koje nisam video kod "Sonija", bili su tu, osim Meril Strip koja me je čekala da mi čestita ali je morala da ode. Robert de Niro mi predstavlja svoju ćerku dva pedlja višu od njega. Supersimpatična... "I love džour speech" je rečenica koju svi ponavljaju... Govorio sam. Izljubio se sa svima, stezao sam ruke i tela uz tela sve dok na kraju nisam zanemeo... U tom trenutku smo napustili fijestu.
25. januar.
U stanju u kome se nalazim ne bih smeo da putujem ali to ipak činim. Via Majami, Penelope ostaje u L.A. Dok ceo svet spava u avionu, osećam kao da svaki od hiljade pređenih kilometara kuca u mojim očima, buše moj sluh i udara u bubanj mojih grudi.
Na povratku sam kući, osećam prazninu i onu slabost koja se oseća kada se stigne na kraj nečega.
Kampanja je završena bar dok mart ne napadne. Ako napadne.
Preveo i priredio: Branislav Đorđević
- KRAJ -
|
