Kada se "živi zid" pomeri za vreme izvođenja slobodnog udarca, sudija pomeri igrače za još devet metara i loptu postavi za novo izvođenje prekršaja. Zatim, da se aut izvodi nogom i da se može šutirati direktno u gol

      Gol koji je Siniša Mihajlović, fudbalski reprezentativac, pre dve godine postigao u Bratislavi protiv Slovačke (1:1), svrstao ga je u red najprofitabilnijih naših ljudi iz "dijaspore". Reprezentacija Jugoslavije se ovim golom plasirala na šampionat sveta 1998. u Francuskoj, a kasa FSJ bila je obogaćena za 5,6 miliona švajcarskih franaka. Krajem prošle godine, u Zagrebu protiv selekcije Hrvatske, Mihajlović je sa dva šuta (iz prekida igre) loptom, poput teledirigovane rakete, pogodio svoje saigrače (Mijatovića i Stankovića) posle čega je reprezentacija Jugoslavije overila učešće na ovogodišnjem šampionatu Evrope u Belgiji i Holandiji. Ovim plasmanom Fudbalski savez Jugoslavije zaradio je novih 15 miliona švajcarskih franaka i postao vodeća i jedino sigurna finansijska stvarnost SR Jugoslavije!
       Sam Siniša Mihajlović smatra da je njegovo "životno delo" izjednačujući gol postignut u meču protiv minhenskog "Bajerna" 1991. u Beogradu (2:2) koji je "Crvenu zvezdu" odveo u finale Kupa evropskih šampionata, dalje i do titule svetskog klupskog prvaka u Tokiju...
       Fudbaler rimskog "Lacija" je umalo postao i političar svetskog glasa u vreme bombardovanja SR Jugoslavije prošle godine od strane Severnoatlantske alijanse. O tome Mihajlović kaže:
       - Imao sam veliku potrebnu da važnim ljudima u Italiji, odakle su poletali avioni da bombarduju Jugoslaviju, kažem da je to što čine neopravdano prema mom narodu. Lično sam zatražio prijem kod sekretara italijanske vlade Minotija i premijera D'Amate. Moja jedina molba njima upućena bila je: šta vlada Italije može da učini da se to bombardovanje smiri? Ono što je sigurno, bio sam primljen odmah. Nisam bio iznenađen, jer znao sam kolika je moja popularnost u Italiji. Razgovarali smo sat vremena i dobio sam jedan iskren odgovor. Premijer D'Amata rekao mi je da su oni protiv bombardovanja, ali i da su nemoćni, jer Italija je članica NATO-a. Zatim je i otvoreno priznao da su pod apsolutnom komandom Amerike i da se tu završava svaka dalja priča. Ono što mogu da tvrdim, jeste da je većina naroda u Italiji bila protiv bombardovanja naše zemlje.
       Prezime Mihajlović dosta je rasprostranjeno u Srbiji, retko s onu stranu Save i Drave.
       - Moj otac Bogdan rođen je u selu Kukujami pored Srpca blizu Banjaluke, znači Krajišnik. Majku Viktoriju, Hrvaticu, upoznao je u Vukovaru gde je bio vozač teškog kamiona u preduzeću "Građevinar". Onda smo se rodili ja (1969) i moj brat Dražen, četiri godine mlađi. Danas oni žive u Sremskoj Kamenici gde imaju kuću...
      
       Ne tako davno na Maksimirskom stadionu u kvalifikacijama za šampionat Evrope pre početka utakmice imao si duel sa protivničkim navijačima?
       - Video sam na severnoj tribini veliki transparent - "Vukovar '91". Otrčao sam do ispod transparenta i prekrstio se da im dam na znanje gde sam rođen, mada oni svi to odlično znaju. Za mene to nije bila nikakva provokacija kako je sve to prenela zagrebačka štampa. Vukovar je moj koliko i njihov. Tokom utakmice skandirali su protiv mog imena, ali mislim da je to bio običan blef. I kada mi skandiraju pogrdno, imam motiv više za igru. Na kraju, učinio sam taj potez ne da nekog izazovem već zato što sam osećao potrebu da se prekrstim pred imenom na tom transparentu.
      
       Smatraju te velikim donatorom. O tome se, ipak, malo zna.
       - Od početka rata 1992. do današnjih dana na razne načine pomagao sam Borovo Selo i Vukovar i mnogo toga još. Ali, hteo sam i da izbegnem da se to prezentuje široj javnosti. Uopšte to nisam radio zbog nekakve svoje popularnosti, jer ona mi nije bila potrebna. Ako hoćete baš, već sam bio popularan kao igrač "Crvene zvezde". Sve što sam radio, radio sam jer sam tako osećao: kada imam, treba i da pomognem. Najkraće rečeno, bio sam u mogućnosti da to uradim. Međutim, posle su počeli sa raznih strana da stižu i govore: kada si pomogao tom i tom, hajde sada i meni. To su te naše loše naravi. Ako hoćete i ovo da kažem, pa meni pare ne padaju sa neba. Zato nisam želeo da se u tim dobrotvornim stvarima ističem. Ili, da neko o tome zna. Valjda je dovoljno što to zna onaj mali broj ljudi kojima sam pomogao. Ako oni to žele da saopšte, onda im ja ne mogu zabraniti.
      
       Imao si slučaj (incident) sa beogradskim novinarima posle čega si dugo odbijao bilo kakav razgovor.
       - Incident ili slučaj dogodio se posle utakmice "Lacija" i "Partizana" u Beogradu. Tokom meča nijednim gestom nikoga nisam uvredio, niti sam dao povod za bilo šta. Došli smo u Beograd i za vreme konferencije za štampu dao normalnu izjavu da je "Lacio" bolja ekipa i da očekujem pobedu. Tako se i dogodilo. Ali, neki ljudi su to shvatili kao uvredu. Kasnije sam u našim novinama pročitao da mali Deki (Stanković) i ja nismo nikakvi Srbi. Trojica novinara su pisala u tom stilu, više se i ne sećam imena njihovih novina. Tako je ispalo da zbog dvojice-trojice novinara zatvorim vrata svima. I sada ne mislim da je to bilo dobro rešenje. Mene je uvredilo to što sam fudbalski reprezentativac ove zemlje, a ne kakav klošar! Toliko sam bio ljut da sam pomišljao da više ne igram za reprezentaciju. Onda sam razgovarao sa Brankom Bulatovićem, generalnim sekretarom FSJ, koji me u prvom trenutku nije zaštitio, prelomio se i mislim da je sada sve u najboljem redu.
      
       Za Sinišu Mihajlovića kažu da je u privatnom životu smiren porodičan čovek, a na igralištu previše prgav.
       - Istina je negde između. Smatram da je u porodičnom krugu potrebna mirna atmosfera. Ono što nikada nisam voleo na igralištu, jeste da gubim. Možda sam zato uočljiviji od ostalih, odnosno prgaviji. Ne samo da sam prgav već se na terenu služim svim sredstvima da ne izgubim utakmicu. Znam da neki put to i nije baš pristojno. Ono, na primer kada sam u Francuskoj pljunuo nemačkog igrača. Ne mogu da se setim imena?
      
       Jens Jeremis...
       - Da! I sada mislim da je to bio sastavni deo igre. On je započeo kavgu. Nije to bio primer za jugoslovenskog reprezentativca kao i primer našoj malobrojnoj publici. Pljunuo sam ga tako vešto da niko na terenu to nije primetio, osim onih koji su gledali televizijski prenos. Objašnjenje, ko želi da ga prihvati, jeste sledeće: sve se to kod sportista događa u afektu i svima nama je dobro poznato da takve stvari ne treba činiti. Na toj utakmici sam i dobro prošao. Ko se bavi sportom, zna da je to momenat kada si nešto glupo već napravio, ali je kasno za ispravku. Primer za to je Mirković koji je isključen na onoj sada već čuvenoj utakmici u Zagrebu.
      
       Čitava naša fudbalska populacija već godinama od tebe očekuje da rešiš utakmicu iz prekida igre kada to već za nogom ne polazi saigračima iz napadačke formacije.
       - Dobro, ako je to tako. Samo više bih voleo da ovi drugi to urede dok je vreme. Nije to samo kada je u pitanju naša reprezentacija, i u "Laciju" se isto događa. Prošle godine cela Italija je komentarisala kada sam samo na jednoj utakmici iz prekida igre postigao tri gola. To nikada nije zabeleženo od kada se igra fudbal na Apeninskom poluostrvu! Trener Šveđanin Sven Goran Erikson je "umro od sreće". On je bio taj koji se najviše zalagao za moj povratak u Rim odakle sam otišao i četiri godine igrao u "Sampdoriji" gde je bio trener.
      
       Da li postoji posebna tehnika izvođenja slobodnih udaraca, da li je to rezultat stalnih vežbi, ili je to isključivo specijalitet Mihajlovića?
       - Teško je sve objasniti. Hajde za početak da budem skroman i kažem da u svemu tome ima i dosta sreće. Svaki slobodan udarac je priča za sebe. Kao prvo, treba da se proceni sa koje udaljenosti i strane se izvodi udarac. Zatim gde se golman i "živi zid" nalaze. Treba da vidiš i osetiš da li da šutiraš u bliži ili onaj dalji golmanov ugao, isto tako da li to učiniti preko "zida", kraj njega ili baš u pukotini koja nastane prilikom pokretanja igrača. Da li "spoljnim" udarcem, da li jako "risom". Kada se gleda i priča, to izgleda vrlo jednostavno, ali nije tako i zato svi ne postižu golove. Moje vežbanje je kratko i sastoji se najviše do desetak šuteva dan uoči utakmice.
      
       Kažu da u Jugoslaviji trenutno "Lacio" ima više navijača od "Crvene zvezde" i "Partizana" zajedno. Kako to objašnjavaš?
       Ako je to tačno, mada ne verujem zbog ovih drugih, to je zbog mene i Dejana Stankovića, a mi smo bivši igrači "Crvene zvezde". Za mene i Dekija navijanje iz naše zemlje za "Lacio" je veliko priznanje. Znam i to da smo prošle godine imali mnogo navijača iz Jugoslavije i da smo ih razočarali kada smo u poslednja dva kola šampionata ostali bez titule. Bilo mi je strašno krivo, jer "Lacio" od davne 1972. nije postao šampion iz vremena "strašnog" centarfora Đorđa Kinalje. Verujem da i sada svi navijaju za "Lacio", ali da li će biti prvi, to ne mogu da obećam.
      
       Današnji fudbal je konzervativan. Vreme je da se nešto menja kao što se već promenilo u drugim sportovima.
       - Fudbal je lep i najinteresantniji sport na svetu upravo što ima prosta pravila koja svi mogu da razumeju. Uzmeš jednu loptu i igraju njih dvadeset i dvoje. Sigurno da se vremena menjaju, igra se brže, "ide" se na snagu, a u pitanju je i veliki novac. Lično bih uveo sledeća pravila: da kada se "živi zid" pomeri za vreme izvođenja slobodnog udarca, sudija pomeri igrače za još devet metara i loptu postavi za novo izvođenje prekršaja. Zatim, da se aut izvodi nogom i da se može šutirati direktno u gol. Eto mog doprinosa promeni pravila fudbalske igre.
      
       ALEKSANDAR MIHAJLOVIĆ
      
      

Želimo sina        Siniša Mihajlović je oženjen Rimljankom Arijanom i ima dve kćerke - Viktoriju (tri godine i koja je ime dobila po baki) i Virdžiniju (dve godine). Bračni par Mihajlović (i kada Siniša bude završio igračku karijeru) ostaće da živi u "večnom gradu". U julu, kada će Mihajlović biti na šampionatu Evrope u Belgiji i Holandiji, očekuje se prinova.        "Želimo sina i trenutno smo preokupirani njegovim budućim imenom", poverio je Siniša Mihajlović.