Uočljiv je novi pogled na Beograd, ali ne kao formulisana kategorija nove koncepcije, već pre kao mogućan zaokret u političkoj praksi i operativi diplomatskog resora. Ni iz zvaničnih izjava ili komentara ne može se zaključiti da se pod tim podrazumeva okretanje leđa režimu Miloševića i pružanje ruke njegovoj opoziciji. I dalje je aktuelno insistiranje Rusije na poštovanju teritorijane celovitosti i suvereniteta Jugoslavije. To je potvrdio Putin, u razgovoru sa britanskim premijerom Tonijem Blerom, a ministar Ivanov prilikom susreta sa grčkim kolegom Georgiosom Papandreuom i to je, najzad, ključna tačka u najnovijem ruskom planu za Kosovo, koji je Moskva iznela na pariskom sastanku Kontakt grupe za bivšu Jugoslaviju, na kojem je zastupala takođe stari stav da nikakvo čvrsto i trajno rešenje na Balkanu nije mogućno bez uključivanja Beograda u mirovni proces

      Ja nisam kriv što sve što mi u vladi radimo, nailazi na podršku stanovništva, izjavio je premijer i ve-de predsednika, uoči nedeljnih, vanrednih predsedničkih izbora, na kojima će pobediti u prvom krugu, sa 52,64 odsto glasova (prema prethodnim rezultatima). Naravno da sve što su radili vlada (za šest meseci koliko je on na njenom čelu) i on sam, od Nove godine naovamo, u svojstvu aktuelnog šefa države po volji Borisa Jeljcina, nije moralo, niti je moglo da zadovoljava sve stanovništvo svekolike Rusije, ali je činjenica da se Vladimir Putin sviđao mnogima, odnosno kako su pokazali izbori, većini. I za to su zaslužni najviše naivnost koja izbija iz citirane i mnogih drugih izjava (a ne oštrina, kao kad preti da će čečenski teroristi biti uništeni svi do poslednjeg), njegov specifični šarm i humor, kao kad je uzvratio na pohvalu legende sovjetskog filma Lidije Smirnove na dodeli državnih nagrada u Kremlju, kako on hoda pravilno, kao pravi muškarac i da se iz toga vide njegov karakter, upornost i jaka volja. Uzvratio je da je to divan kompliment, utoliko više što ga kod kuće stalno kritikuju upravo zbog toga kako hoda: zašto se, kao neki gusan, stalno klatiš s jedne na drugu stranu, navodno mu često prebacuju supruga Ljudmila i kćeri Maša i Kaća.
       Vladimir Putin nije dobio toliko glasova koliko su mu predviđali dok je bio na vrhuncu popularnosti (čak 70 odsto), ali ni tako malo kao što su prognozirali kad je njegov rejting počeo da pada, sa porastom žrtava rata u Čečeniji. Dobio je, međutim, znatno manje nego Boris Jeljcin kad je prvi put (1991) bio izabran za predsednika, ali upadljivo više nego Jeljcin u prvom krugu svoje druge trke (35,3 odsto, juna 1996). Dobio je približno koliko Jeljcin u drugom krugu tih izbora (53,8 odsto), što će reći, kako zaključuju neutralni analitičari - da su ga građani birali umom, kao i Jeljcina pre četiri godine, a ne srcem, kao kad su za Jeljcina glasali davne, čarobne 1991. Bilo šta da je u pitanju, nesumnjivo će rezultati ovih izbora još dugo biti svestrano analizirani i upoređivani i pri tome će ih, sa ovim ili onim argumentima, predstavljati kao blistavu pobedu ili grub falsifikat. Što neki, kao poraženi glavni suparnik, lider KP Genadij Zjuganov, već sada pokušava da nametne.
       Niko, međutim, sem Putina, nije imao nikakve šanse da pobedi, ni Zjuganov, uprkos moćnoj i rasprostranjenoj partijskoj mašineriji, ni Grigorij Javlinski, bez obzira na ofanzivnu taktiku tokom predizborne kampanje, a još manje ostali, uključujući Vladimira Žirinovskog koji se postepeno pretvara u praznorečivu torokušu.
      
       Zašto je pobedio Putin
       Upravo zato će njegovu pobedu svi gubitnici, na ovaj ili onaj način, dovoditi u pitanje, dok im to ne dosadi. Njihov glavni argument je u tome što je procenat glasova (koje je osvajao Putin u regionima) postepeno rastao što se više išlo sa istoka na zapad. Pri tom, oni znaju da ne postoji način da ih iko ubedi da ti procenti odgovaraju stvarnom stanju i nastaviti da svoj poraz kriju iza tvrdnji o falsifikovanim rezultatima.
       Uprkos tome, Putinova pobeda je nesumnjiva, kao što je nesumnjivo da je jedino on mogao da pobedi. Prvo, zato što nacija u njemu vidi jedinog političara sposobnog da deluje u uslovima u kojima mu je vlast pala u ruke i jedino stvarno spremnog da se uhvati u koštac i sa najtežim problemima (kao u slučaju Čečenije). Drugo, on je pobedio jer javnost jedino njega, od jedanaestoro kandidata, nije direktno povezivala s (već veoma nepopularnim, čak omraženim) Jeljcinom (što je paradoks, jer ga je Jeljcin izveo na pozornicu kao svog izabranika). Svi drugi Zjuganov, Javlinski, sve do potpunog novajlije u politici Umara Džabrailova (Čečena koji je u Jeljcinovoj eri postao jedan iz klase novih Rusa) predstavljaju simbole, atribute ili figure decenije kojom je dominirao Jeljcin i koji su kao takvi njegovi saučesnici. Putin je, iako Jeljcinov naslednik, uspeo da ostane po strani i da ga najširi slojevi prihvate kao samosvojnu ličnost, ni nalik na ličnost pokrovitelja.
       Najzad, i to je verovatno bio i ostao ključni element njegove predizborne taktike, izborni slogan u odsustvu kandidatskog programa i sveobuhvatne vizije, i glavni postizborni strategijski cilj izgradnja u Rusiji, stvaranje od Rusije moćne, efikasne, stvaralačke države, velike zemlje i bogate nacije! U stvari, ne toliko to kao panoptikum želja za budućnost, pri tome ne tako blisku, koliko što je to artikulisao u vidu i na način razumljiv i prihvatljiv za ogromnu većinu stanovništva. A glavno u tome je što su mu poverovali ne samo da to iskreno hoće, već i da može da postigne, onoliko koliko jedan živ čovek to može, sada i ovde.
       Kad je reč o njegovom glavnom suparniku Zjuganovu, on je izgubio ne toliko po broju glasova (više nije ni mogao da očekuje), koliko zbog toga što nije uspeo - ni celoj biračkoj masi, niti svojim tradicionalnim biračima da predloži preporođeni ruski komunizam, za koji tvrdi da je moguć i koji su od njega očekivali. Izneverio je, u stvari, vrlo široku izbornu bazu, tokom cele decenije vernu levici, jer nije uspeo da bude dostojan suparnik Putinu, i to u trenutku kad su levičarska raspoloženja ponovo zahvatila znatan deo ruskog društva. Može, međutim, da se teši time da je, uprkos porazu, ostao ruski komunista broj jedan i prvi među protivnicima Putina predsednika.
       Poraz neće ugroziti njegovo mesto na čelu KP, ali će svakako doprineti da opadne interes i za njega i za njegovu partiju.
      
       Novine u spoljnoj politici
       Za razliku od tzv. demokratskog sveta, u kojem kad dođe vreme izbora šefa države svaki kandidat na međunarodne teme nadugačko priča upravo ono što birači žele da čuju (s tim što pobednik posle nastoji da se što pre zaborave njegova predizborna obećanja), svetski problemi i odnosi Rusije sa bilo kojim delom planete uopšte nisu bili zastupljeni u agitaciji kandidata tokom ove kampanje, niti su mnogo zanimali njihove pristalice. Kosovo i Jugoslavija su, istina, čas više, čas manje, bili nešto kao dežurna tema, ali nimalo kao sastavni deo opštenja glavnih suparnika Putina i Zjuganova, a pogotovo ostalih kandidata sa biračima, već samo kao element dnevne operative ruske diplomatije. I medija, naravno, ali za njih je visoka politika bila manje zanimljiva od, recimo, serije ubistava na ulicama (ili u hotelima) jugoslovenskih gradova.
       U takvoj opštoj klimi, u kojoj, nezavisno od toga predstoje neki izbori ili ne, nema ozbiljne diskusije o spoljnoj politici, prilično je iznenadio nenajavljeni razgovor u najužem državnom vrhu, iz kojeg proizlazi da u spoljnoj politici sve treba početi ispočetka.
       Naime, Savet bezbednosti Rusije, koji oko predsednika okuplja šefove najvažnijih službi (spoljna politika, odbrana, bezbednost, obaveštajna služba) i najviše državne funkcionere (parlament, vlada), opredelio se na sastanku u Kremlju, dva dana pred predsedničke izbore, za novu spoljnopolitičku doktrinu. Prema prvom stavu nove koncepcije, kako je to formulisao Vladimir Putin, u tom trenutku još ve-de, Ministarstvo inostranih poslova, pored svoje sadašnje diplomatske funkcije, preuzima i ulogu koordinatora svih aktivnosti iz ekonomskih odnosa sa inostranstvom i svih drugih aktivnosti u inostranstvu! A prema oceni šefa diplomatije Igora Ivanova, nova koncepcija je znatno realnija i mnogo bliža životu i interesima zemlje.
       Istina, još je Boris Jeljcin, specijalnim dekretom, ustoličio isto Ministarstvo kao jedinstvenog ruskog koordinatora na međunarodnoj sceni, ali to nije smetalo da i svako drugi bilo to ministarstvo ili kompanija, akcionarsko društvo ili društvance, ima svoju spoljnu politiku i da o poziciji, odnosno kakva bi morala biti pozicija Rusije prema svetskim problemima, kosovskoj krizi, na primer, pored ovlašćenih, daje izjave takoreći ko stigne, od raznih portparola do generala. To je ponekad izazivalo silne komplikacije, a ponegde podsticalo neosnovane nade.
      
       Strogi pragmatizam
       Glavna karakteristika nove doktrine u uslovima, kako je objasnio ministar Ivanov, privremeno ograničenih mogućnosti Rusije na svetskoj sceni, jeste u tome što se prelazi na pragmatičniji prilaz u određivanju spoljnopolitičkih interesa.
       S tim u vezi, poslednja izjava kandidata Putina, pred proglašenje izborne ćutnje, koja se poklopila sa usvajanjem nove spoljnopolitičke doktrine i prelaskom na novo, jesenje vreme (kazaljke su pomerene za sat napred) da je sa starim vremenom svršeno dobija šire tumačenje. I na planu spoljne politike, što je logično, ako se zna da je prva koncepcija bila doneta još 1993. dok je na čelu ministarstva bio Andrej Kozirjev (sada glavni čovek Milana Panića za Rusiju i član Saveta direktora njegove američko-međunarodne farmaceutske firme). U međuvremenu je Jevgenij Primakov, kao njegov naslednik, naglavce izvrnuo kozirjevsku politiku bez obzira na doktrinu - raditi sve što treba da se svidimo Zapadu, i ruska spoljna politika je ponovo dobila carski ton da se s Rusijom niko ne igra žmurke.
       Primakovljeva teorija o multipolarnom svetu nije bila potkrepljena zvaničnom doktrinom, ali nije to bio razlog što nije mogao da je nametne svojim zapadnim partnerima. Malo je verovatno da će i nova doktrina oduševiti Zapad, mada je Putin vrlo precizno ustvrdio da Rusija neće stupati u konfrontaciju sa Zapadom u pitanjima koja za nju nemaju principijelni značaj. Naprotiv, Rusija uopšte neće gurati nos tamo gde ne bude imala ekonomske koristi.
       Drugim rečima, Ministarstvo odbrane, na primer, ne bi smelo ubuduće da se vlada kao nezavisna struktura, kad se radi o vezama sa ostalim svetom. Prema tome, izostaće spoljnopolitičke izjave i ocene koje prethodno nisu usaglašene sa Ministarstvom inostranih poslova, a pogotovo akcije, kao kad je izvršen munjevit desant iz Bosne na Kosovo i zauzet aerodrom Slatine.
      
       Zamerke Beogradu
       U novoj koncepciji se ne pominju države pojedinačno (izuzev najvećih SAD, Kina, Indija), pa ni regioni (izuzev kao ekonomske celine Evropska unija, jugoistočna Azija, Afrika, Latinska Amerika), dok se Zapad navodi kao politički pandan. Ali to ne znači da, recimo, Balkan njome nije obuhvaćen. S tim što će se na njega, kao region, i svaku njegovu državu, uključujući našu, odnositi svaki pojedinačni paragraf, već prema situaciji i u skladu sa procenom šta je, a šta nije u nacionalnom interesu Rusije.
       Uporedo s tim, uočljiv je i novi pogled na Beograd, ali ne kao formulisana kategorija nove koncepcije, već pre kao mogućan zaokret u političkoj praksi i operativi diplomatskog resora. Ni iz zvaničnih izjava ili komentara ne može se zaključiti da se pod tim podrazumeva okretanje leđa režimu Miloševića i pružanje ruke njegovoj opoziciji. I dalje je aktuelno insistiranje Rusije na poštovanju teritorijane celovitosti i suvereniteta Jugoslavije. To je potvrdio Putin, u razgovoru sa britanskim premijerom Tonijem Blerom, a ministar Ivanov prilikom susreta sa grčkim kolegom Georgiosom Papandreuom i to je, najzad, ključna tačka u najnovijem ruskom planu za Kosovo, koji je Moskva iznela na pariskom sastanku Kontakt grupe za bivšu Jugoslaviju, na kojem je zastupala takođe stari stav da nikakvo čvrsto i trajno rešenje na Balkanu nije mogućno bez uključivanja Beograda u mirovni proces.
      
       Ko se koga odriče
       Sve to, naravno, podrazumeva indirektnu podršku režimu Slobodana Miloševića, prema kojem se Moskva, sudeći prema nekim znacima ipak ohladila, ali ga nije odbacila. I neće, dok se stvari ne razreše, iznutra. Da li je to Beograd osetio? Zašto bi inače predsednik Odbora za odbranu i bezbednost u našem parlamentu Milutin Stojković, kako su preneli ruski mediji, za šefa ruske diplomatije rekao da je američki čankoliz: Ako je diplomatija Ivanova ogoljeno ulagivanje američkoj diplomatiji, onda neka se on time bavi na račun ruskih nacionalnih interesa! Zvanično, rusko ministarstvo se zadovoljilo konstatacijom da je Beograd u zabludi, ni on sam ne štiti interese Jugoslavije, toliko kao Rusija. Mediji su, međutim, Stojkovićevu izjavu ocenili kao neočekivanu drskost, sa repom.
       Naime, da se ta drskost ne može smatrati samo mišljenjem Stojkovića, za šta je dovoljan dokaz to što je on bliski saborac Miloševića i istaknuti funkcioner njegove vladajuće Socijalističke partije. I još, pošto je izjava usledila u prisustvu delegacije Državne dume, jasno je da je Beograd hteo da se to dobro čuje i u Moskvi.
       Prema ruskim izvorima, Beogradu je kao povod za takvu reakciju poslužila pozicija Rusije na trojnom sastanku Rusija-SAD-Evropska unija, u Lisabonu, na kojem je Igor Ivanov potpisao zajedničku izjavu o Kosovu, u kojoj se, između ostalog, kaže da su Rusija i Evropska unija saglasne da preduzimaju zajedničke usaglašene korake za rešavanje kosovske krize. Razlog je, međutim, u tome što Rusija povremeno kritikuje i Beograd zbog neelastičnosti prema inicijativama međunarodne zajednice, a naročito u tome što se Beograd, posle Lisabona, uverio da mu ponovo ne polazi za rukom da posvađa Moskvu sa Zapadom. Tako to vide analitičari, a diplomate nezvanično kažu da je Milošević duboko u zabludi ako misli da će Rusija štititi njega, a ne svoje interese.
       Ocena grube retorike beogradskih vlasti na adresu Rusije dalje obuhvata pretpostavku da je taj ispad neočekivan samo na prvi pogled. Jer, gledano iz moskovskog ugla, Milošević je očigledno odlučio da prekine i sa Moskvom, pošto se odavno posvađao sa Zapadom.
       Ipak, pre bi se moglo reći da je i to preterana ocena. Istina je da Moskva neće aplaudirati gafovima kakav je Stojkovićev (svejedno sa odobrenjem lidera Socpartije Srbije ili bez znanja predsednika Jugoslavije), ali, izuzev što je u pitanju nepristojna verbalna ekstravagancija, ta izjava je za Rusiju, i njene lidere, mnogo manje uvredljiva od nekih gestova Slobodana Miloševića lično, uključujući to što joj se zamera što nije učinila više da spreči bombardovanje ili to što se ne cene njene žrtve, sve do otvorene svađe sa Zapadom, koje je prinosila u ime spasavanja Beograda od neprijatnosti (u koje smo, uglavnom, sami sebe dovodili, dodaće poluglasno neki diplomata)!
       Ako će zvanična Moskva ubuduće biti rezervisanija prema režimu Slobodana Miloševića, sigurno je da će to još više biti prema srpskoj opoziciji, ujedinjenoj u jedan front ili ne. Iako su neke opozicione vođe ne jedanput bile u Moskvi, i oni i njihove politike su za Ruse nepoznanica, a ono što im je poznato, više govori protiv, nego za njih. U prvom redu to što su svi bez razlike već duboko u zagrljaju Zapada. Malo je verovatno da će se Rusija, koja dosledno zastupa princip nemešanja u unutrašnje stvari drugih (pogotovo, bratskih, ili samo prijateljskih) zemalja, tek tako opredeliti za srpsku opoziciju, bilo zato što joj Milošević više ne odgovara, bilo zato da bi Zapad pristao da potvrdi ključni element ruskog plana za Kosovo, suverenitet i teritorijalnu celovitost Jugoslavije.
      
       BRANKO STOŠIĆ
      
      

Sramota vidovnjaka        Prognoze rezultata ovih ruskih izbora ostvarile su se takoreći sto odsto. Analitičari su pogodili da će Putin pobediti u prvom krugu, a vrlo blizu su bili i kad je reč o procentima. Neverovatno koliko su se predviđanja pokazala bliskim stvarnosti koja će uslediti posle dan-dva.        Ovde je, pak, reč o prognozama starijeg datuma, iz vremena kad je Boris Jeljcin još bio predsednik i daleko od abdikacije, to jest kad je Vladimira Putina tek imenovao za predsednika vlade i najavio, samo najavio, mogućnost da bi ga mogao odrediti i za svog naslednika.        Evo šta su iskusni političari i vodeći analitičari, pre šest meseci, odgovorili na pitanje: Mislite li da Putin stvarno može biti predsednik?        Genadij Seleznjov (i tada i sada, predsednik Državne dume): Ne, a verovatno ni predsednik (Jeljcin) to ne misli. Ako ga Jeljcin promoviše kao naslednika, time će staviti krst na političku budućnost svog izabranika.        Georgij Satarov (bivši funkcioner Kremlja): Ako Putin postane naslednik, to će više koristiti ostalim pretendentima, na prvom mestu Primakovu, nego njemu.        Aleksej Mitrofanov (zamenik Žirinovskog u Dumi): Ma, nemojte. Predsedniku je bilo potrebno da nekako objasni zašto za godinu dana četvrti put menja premijera. Otuda i njegova izjava o nasledniku.        Jekaterina Ljahova (lider pokreta žene Rusije): Putin nikad neće biti izabran. I on sam je toga svestan. A to što ga Jeljcin naziva naslednikom, može samo da mu škodi.        Oleg Morozov (lider deputatske grupe Ruski regioni u Dumi): Ne, ne mislim. Verujem da ni sam Putin ne misli da je to mogućno, ali će se prikloniti pravilima igre.        Sergej Ivanjenko (zamenik Javlinskog, kao lidera i šefa frakcije Jabloka u Dumi): A zar je kod nas već monarhija? Ja sam gotovo siguran da će rezultati glasanja za Putina, kao za naslednika, biti obrnuti.        Jegor Gajdar (lider partije Demokratski izbor Rusije): Teško je to zamisliti. Znam Putina kao zamenika šefa administracije u Kremlju. Tu je bio efikasan, ali kao predsednik...        Igor Bunjin (direktor Centra za političke tehnologije): Takva ljubaznost predsednika Jeljcina može da pokvari karijeru svakog političara.        Sergej Jušenkov (član Komiteta Dume za odbranu): Ne. Reči predsednika o nasledniku jedino se mogu shvatiti kao namera da se Putin politički uništi.        Viktor Černomirdin (predsednik Saveta direktora Gaz-proma): Ima šansi. Sve će, međutim zavisiti od toga da li će ostati na položaju premijera, kao i od ekonomske politike njegove vlade.        Rezultati izbora su pokazali koliko vrede prognoze ruske političke elite!