Strahinja Maletić: XX vek u tridesetak slika

      8. Provala u zatvor: Na brodu za Šabac, od ribara Ivana Gajzlera, sremskog Nemca, koji je živeo u kućici na obali Save, doznali smo da je te noći jedan čovek ukrao čamac i prešao preko Save u Srbiju. Posle te priče prišao mi je nepoznati gospodin i zamolio da zovem Gajzlera da sa njime razgovara. Gajzler je objasnio da je te noći probudio Gavrančića i sve mu to ispričao.
       Svečanost otvaranja mosta prošla je bez incidenta. Grupa seljana iz Jarka, kada je kralj Aleksandar prolazio šabačkim ulicama, povicima "živeo" pozdravila je svog kralja. Iz Šapca smo se, po podne, brodom svi vratili u Jarak. Međutim, na pristaništu hrtkovački žandarmi, predvođeni Gavrančićem, uhapsili su Ivana Gajzlera, vezali mu ruke, ubacili ga u kola i odvezli u žandarmerijsku stanicu u Hrtkovcima.
       Sutradan, predveče, od Ivanove žene Mice doznao sam da su hrtkovački žandarmi pretučenog Ivana doveli u opštinu Jarak i zatvorili. Otišao sam odmah u opštinu i tamo zatekao starijeg meštanina koji je čistio kancelarije. Kada sam ga pitao gde se Ivan nalazi, on mi je pokazao na vrata koja su bila samo spoljnim rajberom zaključana. Odmah sam otvorio vrata, izvukao Ivana iz te sobice na svetlost i video da je sav modar od batina. Kada su Gavrančić i žandarmi, koji su bili u birtiji preko puta, čuli da razgovaram sa Ivanom, dotrčali su, zgrabili Ivana i ponovo ga zatvorili. Gavrančić je vikao: "Ti si lud, tužićemo te sudu da si provalio u opštinski zatvor, pa ćeš videti svoga boga." Sa strane je stajao jedan mlad žandarmerijski poručnik koji je došao u Jarak da taj slučaj ispita. On mi je rekao: "Šta se vi mešate, on nije vaš parohijan, on je katolik." Tada sam doznao da sutra rano vode Ivana Gajzlera u zatvor sreskog načelstva u Sremskoj Mitrovici.
       Sutradan, rano ujutro, po Caji Crnogorcu poslao sam pismo bratu Nebojši, advokatu u Sremskoj Mitrovici, i obavestio ga šta se sa Ivanom dogodilo. Zamolio sam ga da pretučenog Ivana pregleda sudski lekar i da, sa svoje strane, sve učini da ga izbavi iz zatvora. Posle lekarskog pregleda i saslušanja u Sremskoj Mitrovici, Ivan je pušten iz zatvora, a Caja Crnogorac ga je kolima dovezao kući u Jarak.
       Epilog afere bio je sledeći: idućeg meseca dva puta me saslušavao u Sremskoj Mitrovici jedan žandarmerijski major iz Novog Sada, gde je bilo sedište Dunavske banovine. Optužio me je da sam nasilno obio vrata zatvora u opštini Jarak da bih oslobodio zatvorenika optuženog za veleizdaju.
       Na pitanje, da li se često sastajem sa komunistom Miladinom Ivanovićem, učiteljem iz Hrtkovaca, rekao sam da je Miladin igrač fudbalskog kluba u Jarku i da, ponekad, posle utakmice, svrati kod mene kući na kafu. Zapitao sam zašto vlast dozvoljava da jedan komunista bude učitelj školskoj deci. Na pitanje da li novčano pomažem porodici dr Dragoljuba Jovanovića, bivšeg profesora univerziteta, sada političkog osuđenika, koji robuje u Kaznenom zavodu u Sremskoj Mitrovici, odgovorio sam: "Da, mi smo prijatelji, a njegova supruga sa dvoje dece ostala je u Beogradu bez ikakvih sredstava za život."
       Posle saslušanja i neugodnih optužbi, očekivao sam da će me moji parohani pravilno shvatiti. Međutim, zahvaljujući uticaju Gavrančića, mene su izvesni ljudi, politički kratkovidi i naivni, kritikovali govoreći da treba da gledam svoja posla i da se ne mešam u politiku.
       Iste, 1934. godine, 9. oktobra, u Marselju, kralja Aleksandra ubile su ustaše Ante Pavelića a uz asistenciju VMRO-a, odnosno Vanča Mihajlova. U prepunoj crkvi u Jarku služio sam parastos kralju i kao srpski sveštenik, najoštrijim rečima, osudio ne samo mučko ubistvo kralja Aleksandra nego i sve neprijatelje srpskog naroda.
       9. Za Mačeka, ipak: Tek što se taj nacionalistički naboj donekle smirio, Kraljevsko nemesništvo sa princom Pavlom na čelu raspisalo je parlamentarne izbore za 5. maj 1935. godine. Nosilac zvanične vladine liste bio je Bogoljub Jeftić, predsednik vlade, ranije ministar spoljnih poslova i ministar Dvora, koji je na te izbore izašao sa parolom "Čuvajte Jugoslaviju". Navodno, njemu je kralj, smrtno ranjen u Marselju, pre nego što je izdahnuo, šapnuo "Čuvajte Jugoslaviju" i lično mu kobajagi stavio u amanet. (Zvanična istražna komisija u Francuskoj je utvrdila da, smrtno ranjen, kralj Aleksandar uopšte nije dolazio k svesti.) Važno je pomenuti da su i ti ozloglašeni "petomajski izbori" sprovedeni po ranijem, reakcionarnom izbornom zakonu, po tzv. Dontovom sistemu i sa javnim glasanjem.
       Mnogo sam razmišljao i dvoumio se da li uopšte da glasam ili da se uzdržim. Naime, osim zvanične vladine liste, i udružena opozicija je imala svoju listu, sa Vladkom Mačekom na čelu (Hrvatska seljačka stranka), u koju su bili uključeni: Ljuba Davidović (Demokratska stranka - i Milan Grol), dr Milan Gavrilović i dr Dragoljub Jovanović (Zemljoradnička stranka) i drugi. Ali, konačno, preovladala je u meni deda-Trifunova krv i odlučio sam da glasam za udruženu opoziciju.
       Kada sam se 5. maja 1935. godine pojavio u opštini na glasačkom mestu, Marko Gavrančić, koji je, naravno, i ovom prilikom bio predsednik Izborne komisije, čim me je ugledao, na sav glas je rekao: "Zapišite, pop Strahinja Maletić javno glasa protiv vlade i Srpstva." Na to sam ja jasno i glasno odgovorio: "Glasam za dr Vladka Mačeka i ovom prilikom - hvala."
       Sledećih dana osetio sam potrebu da o tome otvoreno razgovaram sa svojim najuglednijim parohijanima. Većina mi kaže otvoreno da su razočarani što se "mešam i pletem" u politiku, da sam u tome neiskusan, mlad i naivan, pa se borim za neku pravdu "koje nikad nije bilo, niti će je biti". (Tada nisam imao ni punih 26 godina.) Oni priznaju da nisam "srebroljubiv". Ipak, u selu se pronose glasine da ja ne znam da krstim decu, jer od kuma ne zahtevam da na krštenju tri puta pljune preko malog deteta, da bi time od njega oterao đavola i oslobodio ga prokletstva.
       Odgovorio sam da su njihove primedbe o meni i mom radu verovatno tačne. Međutim, obavestio sam ih da u našim crkvenim knjigama nigde nije zapisano da kum na krštenju preko deteta treba tri puta da pljune, da su to izmišljotine i vradžbine, koje nemaju veze ni sa hrišćanstvom, ni sa pravoslavnom crkvom. Naglasio sam da nikome neću dozvoliti da, bilo kojom prilikom, u crkvi pljuje. Za dve i po godine popovanja u Jarku postao sam svestan da nisam pogodan za to zvanje, pogotovo ne na selu, gde nikada ranije nisam živeo.
       Razgovarao sam otvoreno sa braćom Nebojšom i Slobodanom. Bili su spremni da mi u svakom pogledu pruže pomoć, jer sam ja, kako oni rekoše, "žrtva familije". Naime, da naš otac nije umro relativno mlad, ne bih ja otišao u popove. Osim toga, moja braća su bila svesna da moja situacija u Jarku nije bila otežana samo mojim političkim opredeljenjem i ličnim postupcima, nego i sama fama da su moja braća komunisti i kao takvi eksponirani kao branioci optuženih komunista na sudu, a priori utiče na stav reakcionarne javnosti prema meni kao svešteniku.
       Dogovorili smo se da kao paroh u Jarku nastavim studije na Teološkom fakultetu u Beogradu, a kada diplomiram, za šta mi je bilo potrebno najviše tri godine, da nađemo neko realno rešenje. Ako bude potrebno, kancelarija moje braće spremna je da kupi dvosoban stan u Beogradu, gde bih sa porodicom besplatno stanovao.
       Savetovali su mi da izbegavam sukobe sa Gavrančićem jer je on poznat kao pijanac, siledžija i podrepaš svakog režima. Ohrabren dogovorom sa svojom braćom, postao sam, u pogledu svoje budućnosti, optimista. Te 1935. godine posvetio sam se samo učenju i krajem godine položio na Teološkom fakultetu tri predmeta. Učenje mi je pomoglo da se potpuno smirim i da "na kraju tunela vidim svetlost".
       10. "Fer i pošteni" izbori: Nažalost, početkom 1936, odlukom vlade raspisani su opštinski izbori za celu teritoriju Jugoslavije. Povodom tih izbora, mojim najbližima sam izjavio da ne želim da u izborima aktivno učestvujem. Međutim, grupa uglednih seljaka samoinicijativno je predložila za kandidata predsednika opštine Žiku Crnogorca, predsednika Crkveno-školske opštine, koji je i ranije, godinama, bio predsednik opštine Jarak, a sa reputacijom solunskog dobrovoljca i predsednik Pašićeve Radikalne stranke u Jarku. Osim toga, čika Žika, kako sam ga oslovljavao, bio je i "napoličar" 42 jutra "sesije", to jest zemlje, koju sam kao paroh crkve u Jarku dobio na besplatno uživanje.
       Čestiti čika Žika izvinjavao se što se te kandidature primio, jer unapred zna da će Gavrančić biti protiv njega, kao i da će za njegovu kandidaturu mene optužiti i napadati. Odgovorio sam da je to njegovo pravo i da se ja ne bojim lažnih optužbi i intriga.
       Reagovanje Marka Gavrančića na kandidaturu Žike Crnogorca, bilo je tipično. Na glavnom raskršću u selu, preko puta crkvene kuće u birtiji Stojšića, "besneo" je lumpujući po ceo dan. Odmah su pozvani seoski tamburaši koji su zapevali čuvenu pesmu: /"Orao kliče sa visine,/glas se čuje iz dubine,/ ni brige te sivi tiću,/ mi smo s tobom Petre Karađorđeviću/, kad izvesni čuje se glas, samo zovi - evo nas". (U originalu ova pesma bila je posvećena Svetozaru Miletiću.)
       Napit, grlato je podvikivao da neće dozvoliti da mu jedan "balavi pop" preko svog predsednika "žari i pali" u opštini, gde je on "bog i batina". Kada se usred gromoglasne lumperajke setio da se dijagonalno preko raskršća nalazi birtija Srete Kranika, "popinog pristalice" (pijanci idu dijagonalno), krenuo je, zajedno sa tamburašima, u Sretin bircuz da bi nekog isprovocirao i "tamo njemu" pokazao "otkud vetar duva". Sutradan mi je Sreta ispričao da je u jednoj dužoj tamburaškoj pauzi Gavrančić zaspao za stolom i da su ga tako "udešenog" odneli kući.
       Kao "vladinog", odnosno Gavrančićevog kandidata za predsednika opštine Jarak predložen je Žika Veselinović koji je, po mom mišljenju, bio dobar čovek, ali pasivan, poslušan i bez svoga ja.
       Kada sam se u subotu, dan pre izbora, posle "večernje" iz crkve vratio kući, na moje veliko iznenađenje zatekao sam Gavrančića.
       "Došao sam kod tebe" - rekao je - "da se pogodimo koliko glasova sutra na izborima da ti dam. To ti ja kao predsednik opštinskog Izbornog odbora predlažem, jer bi se moglo dogoditi da tvoj kandidat Žika Crnogorac dobije samo pet-šest glasova, a to bi bila velika bruka i sramota, ne toliko za njega, koliko za tebe lično. Hoću da ti u tom pogledu pomognem, i to ne tebe radi, jer ti to ne zaslužuješ, nego zbog tvog čestitog pokojnog oca, koji mi je život spasio."
       "Kako narod bude odlučio, tako neka bude. Čuvar liste Crnogorca je Slavko Ilić Pajić, glasanje je javno i tu ne sme i ne može biti neke pogodbe."
       "U zdravlju! Ti si mlad, uobražen i nepopravljiv i sa tobom je uzaludno razgovarati, ali ipak daću ti sutra 70 glasova, ne tebe, nego tvog oca radi. A ti ćeš, uostalom, videti svoga boga."
       U nedelju ujutro, na sam dan izbora, po Gavrančićevom naređenju, seoski opštinski dobošar na svakom je ćošku odobovao da bi glasno objavio sledeće: "Narode jarački, čujte i počujte! Sve što govori pop Maletić i njegova bratija, gola je laž!"
       Kada sam se tog dana pojavio na glasačkom mestu, a to sam morao učiniti baš zbog dobovanja, Gavrančić se okrenuo prema sekretaru Izbornog odbora i rekao: "Piši, pop Maletić je protiv dinastije Karađorđevića i protiv Srpstva". Odgovorio sam: "Glasam za Žiku Crnogorca!"
       U Jarku se običavalo da seljaci uveče dođu pred opštinu da bi čuli rezultate izbora. Učitelj Žarković i ja stajali smo preko puta, sami u senci, i čekali da čujemo šta će Gavrančić objaviti. Oko 18 časova on je otvorio prozor i prisutnima na ulici ispred opštine, glasno i pobedonosno izjavio: "Velikom većinom glasova za predsednika opštine narod je izabrao Žiku Veselinovića. On je dobio 240 glasova, a za Žiku Crnogorca glasalo je svega 70. Eto, tako se dogodilo da je Žika Crnogorac dobio tačno onoliko glasova koliko sam ja popu Strahinji obećao. Nemojte nikada zaboraviti da je 'glas naroda, glas sina Božjega'. A sada idemo kod Steve Amerikanca u bircuz da pobedu proslavimo."
       11. Pomoć Dragiše Cvetkovića: Naredne dve godine 1936. i 1937. polagao sam ispite na Teološkom fakultetu u Beogradu. U februaru 1938. godine, pročitao sam u "Politici" da Patrijaršija raspisuje konkurs za kvalifikovane sveštenike za tri parohije u SAD. Već sutradan razgovarao sam sa sekretarom Patrijaršije koji mi je rekao da je za to nadležan vikarni episkop sremski dr Irinej Đorđević, koji mi je pet godina u Bogosloviji bio profesor i razredni starešina.
       Kada sam došao kod vladike Irineja i rekao šta želim, odgovorio je da se on mene kao odličnog đaka u Bogosloviji, vrlo dobro seća i da ima puno poverenje. Savetovao mi je da odmah idem kod prote Saborne crkve, Vasića, i da sa njim to rešim. Prota Vasić je sa vladikom bio dva meseca u SAD.
       Prota Vasić me je ispitivao o svemu i svačemu, a kada je doznao za moje veze sa ministrom vera dr Vojom Janjićem, odmah je pozvao telefonom vladiku Irineja. Zatim mi je rekao: "Pošaljite meni vašu molbu upućenu vladiki Irineju. Od njega ćete dobiti rešenje u kojoj parohiji u SAD ćete biti postavljeni. Sa tim rešenjem javite se gospodinu Aranickom, načelniku Odeljenja za iseljenike u Ministarstvu socijalne politike. Od njega ćete dobiti instrukcije, besplatnu kartu za vas i vašu porodicu. Kod Aranickog dođite sa pasošima. Već je odlučeno da sveštenici Nikola Drenovac iz Vukovara i Emilijan Glocar iz Dalja, takođe odlaze u Ameriku."
       Kada sam kroz nedelju dana od vladike Irineja primio rešenje o postavljanju za paroha Srpske pravoslavne crkve Alikvipi u Pensilvaniji, SAD, od sreskog načelstva u Sremskoj Mitrovici, odmah, bez reči, dobio sam pasoše za odlazak. Kada sam se zahvaljivao, sreski načelnik je doslovce rekao: "Iskreno govoreći, jedva čekamo da vas se oslobodimo."
       Kada sam sutradan dr Aranickom u Ministarstvu socijalne politike pokazao rešenje vladike Irineja i pasoš za put u SAD, on me je uputio gospodinu Kovačeviću u Ministarstvo spoljnih poslova. On mi je otvoreno rekao da su oni protiv. "Zašto bismo mi pomagali protivnicima naše vlade, a time i Jugoslavije? Nedavno smo pogrešili u vezi Steve Dedijera (stariji brat Vladimira Dedijera), odobrili smo mu put u SAD, a on se u američkoj javnosti politički angažovao u kampanji protiv naše vlade i Jugoslavije. Uostalom, javite se Upravi grada Beograda i načelniku odeljenja za pasoše i pokušajte da se sa njim sporazumete." Međutim, čim sam se predstavio načelniku, on mi je zatražio pasoš, uzeo ga i stavio u fioku pisaćeg stola i pobedonosno, sa smeškom rekao: "Sad možete ići."
       Odlučio sam da kao poslednji adut koristim rođaka dr Cvetu Maglića, advokata u Somboru i narodnog poslanika u Beogradu. On je oženjen mojom sestrom od tetke Ivankom Bingulac iz Vukovara, a bio je istaknuti režimlija u Vojvodini. (Dr Bogdan Maglić, sada čuveni naš naučnik u SAD, njihov je sin).
       Otputovao sam u Sombor i sestra Ivanka mi je saopštila da je tog dana njihov gost Dragiša Cvetković, ministar socijalne politike i da je on, sa njenim suprugom i drugim uglednim gostima u velikom lovu.
       Ispričao sam joj svu svoju muku i rekao da bih voleo da sa Cvetkovićem porazgovaram. Ivanka mi je rekla: "Dragiša Cvetković će posle lova u našoj kući večerati i ja ću to za tebe sama učiniti. To je bolje i sigurnije, jer ste vi svi Maletićevi politički kompromitovani. Garantujem ti da ću ja kod Dragiše uspeti. Vrati se u Mitrovicu i sačekaj telegram." I, zaista, posle dva dana primio sam od Cvete Maglića telegram.
       Od tada je sve išlo glatko. U Ministarstvu socijalne politike uručen mi je pasoš, besplatna železnička karta do Pariza i francuskog pristaništa Avr i brodska karta do Njujorka. Za dve nedelje biću obavešten kojim brzim vozom i kada treba da krenem na put. U Parizu na železničkoj stanici dočekaće nas činovnik konzulata zadužen za iseljenike.
       Moja braća, od samog početka, bili su protiv mog odlaska u SAD. Konačno, dogovoreno je da se za pet godina, saznanjem engleskog, američkim državljanstvom i sa pet hiljada dolara vratim u Jugoslaviju. I oni su u sali "Stare pivare", priredili večeru za oko 40 rođaka i prijatelja. Naravno, bila je tu i muzika. Kažu, stari Mitrovčani, da takav lumperaj nije viđen u Sremskoj Mitrovici.
      
       - Nastaviće se -
      

Strahinja Maletić (92) malo slobodnije rečeno, vršnjak je XX veka: rođen u Austro-Ugarskoj; odrastao u toku Prvog svetskog rata; kao sin kraljevskog županijskog tajnika gledao kako su se u Vukovaru "na krv i nož" sukobljavali komunisti i antikomunisti; školovao se u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima; bio đak prestrogog Justina Popovića i oksfordskog đaka dr Irineja Đorđevića; slušao krike zatvorenika iz mitrovačke kaznionice; usklađivao život između nazora oca, Pašićevog radikala, i aktivnosti braće komunista; pred Drugi rat otišao u SAD kao sveštenik, a ne bi uspeo bez pomoći Dragiše Cvetkovića; sukobio se sa vladikom Dionisijem; našao "zrno logike" u predlozima Kominterninog čoveka u SAD Mirka Markovića; bio u ratu sa Dučićevim razumevanjem uloge američkih Srba za vreme rata; od izvršnog sekretara Ujedinjenog odbora južnoslovenskih Amerikanaca po obavljenom poslu postao žrtva spletki Luja Adamiča; odlučivao u jugoslovenskoj ambasadi o vizama američkih novinara; po povratku u zemlju osumnjičen, a onda zbog pomaganja ženi golootočanina Mirka Markovića i sam završio na Golom otoku; potom živeo život čoveka koji je zauvek obeležen boravkom na ostrvu o kome se decenijama ćutalo; danas živi u Beogradu. "Maletićev XX vek" NIN će dati u nekoliko nastavaka, bez pretenzija: kao jednu životnu dramu, kakvih je, među našim dedovima bivalo. Zapis "Fragmenti iz mog života", koji još nije štampan kao knjiga, priredio je Slobodan Reljić.