Obuzeta svojom moći, kontrolom saveznika i širenjem oko zemaljske kugle, američka špijunska mašinerija izgleda da još nije uvidela od kolike je posredne pomoći režimu Slobodana Miloševića

      Živimo i dalje u svetu špijunaže, iako nas filmovi o Džemsu Bondu već podsećaju na daleku prošlost. Nema više sučeljenih vojnih blokova, nema tajnog tunela ispod Berlinskog zida, nema razmene dragocenih tajnih agenata. Ali se ponovo čuje: "Nema mesta na kojem se ne koriste špijuni."
       Ovo liči na upozorenje poslanika Zelenih u Evropskom parlamentu povodom nedavnog zahteva za preispitivanje sadašnje uloge američkog špijunskog sistema "Ešelon", osposobljenog za elektronsko osmatranje i prisluškivanje strateških punktova širom sveta.
       Ali misao nije izrekao niko od Zelenih, iako tako zvuči, nego kineski strateg Sun Ci u knjizi "Umeće ratovanja", napisanoj još u četvrtom veku pre Hrista. Razlika je u tome što je drevni kineski vojskovođa govorio o špijunaži kao nezamenljivom sredstvu rata, dok su u Evropskom parlamentu Amerikanci optuženi da u miru, u odsustvu neprijatelja kakvog su imali u hladnom ratu, špijuniraju svoje partnere, saveznike i prijatelje.
       "Ešelon" je špijunski elektronski sistem koji može da prisluškuje, prati i kontroliše telekomunikacije u globalnim razmerama. Pod komandom je Amerikanaca, ali na uređajima rade i vojni obaveštajci iz Britanije, Kanade, Australije i Novog Zelanda. Neki od 170 poslanika Evropskog parlamenta, koji su zatražili javnu debatu o "Ešelonu", tvrde da Amerikanci mogu da osluškuju i snimaju milione privatnih telefonskih razgovora, faks poruka i poruka preko elektronske pošte i da je ta delatnost sada usmerena na industrijsku i trgovinsku špijunažu, na štetu Evropske unije.
       Stejt department je demantovao optužbe da elektronski špijunira evropske saveznike i, posebno, da podatke, snimljene preko mreže "Ešelona" - što podrazumeva punu tehničku saradnju sa "Majkrosoftom" i IBM-om - dostavlja američkim kompanijama koje konkurišu evropskim kompanijama u važnim međunarodnim trgovinskim poslovima.
       Ali da Evropljani nisu podigli buru u čaši vode pokazuje jedno indirektno otkriće: američke firme su tvrdile da su znale da su neke francuske kompanije ponudile mito svojim partnerima u Brazilu i Saudijskoj Arabiji pre sklapanja poslova vrednih više miliona dolara, pa su uložile prigovore i - preotele posao Francuzima. Da li bi sve išlo drukčije da nije bilo francuskog podmićivanja? Francuzi imaju tri vrste optužbi: Amerikanci kradu industrijske i trgovinske tajne francuskih, ali ne samo francuskih, kompanija, čime stiču prednost u konkurenciji na svetskom tržištu, osobito u pripremama za ekonomsku globalizaciju; čitajući tuđu privatnu poštu, oni "ugrožavaju osnovna prava građana Evropske unije" (predsednica Evropskog parlamenta Nikol Fonten); u anglo-američkoj sprezi Englezi su posebno sumnjivi, jer nisu lojalni evropskim saveznicima.
       Toni Bler to poriče, ali su francuske firme već od strane svoje vlade upozorene da ne šalju elektronskom poštom strogo poverljive poruke. Portugalija, koja predsedava Evropskom unijom, tražiće da se na nivou ministara pravde otvori rasprava o aferi "Ešelon". U Lisabonu se ističe da "vlade Evropske unije ne mogu da prihvate sistem uplitanja u telekomunikacije koji ne uvažava legalne standarde država članica".
       Drugi su bili manje glasni, što pre znači da su bili oprezniji, nego da su bili bez prigovora. Sumnja je bila posejana i štampa u Danskoj je iznenada napravila korak dalje: tvrdi da obaveštajna služba američke ratne avijacije preko "Ešelona" nadzire i rad mnogih međunarodnih nevladinih organizacija, među kojima i Crveni krst. (Očigledno je da neka naša nepovoljna iskustva sa humanitarnim organizacijama u Bosni ili na Kosovu ne moraju više drugima da izgledaju kao preuveličana.)
       Saznanje da nas Veliki brat ne samo sve posmatra nego i sve prisluškuje, dokazuje da u međunarodnim odnosima, čak ni među dugogodišnjim saveznicima, a da o novim partnerstvima i ne govorimo, pravog poverenja nije ni bilo - bez ravnoteže straha između Istoka i Zapada i, na Zapadu, bez punog nadzora SAD. Sve izraženija američka dominacija je to ogolela, jer više nema potrebe za naglašavanjem savezničkog jedinstva pred ideološkim neprijateljem. A američka globalna vojna i ekonomska špijunaža postala je sila koju pod kontrolom, kako izgleda, ne drži lako ni sam Vašington.
       Svet špijunaže živi i kao čudna nadopuna nedovoljno ubedljivoj moći. Za obaranje "nevidljivog" aviona F - 117 u toku agresije na Jugoslaviju nije smišljeno drugo opravdanje pred javnošću osim srpske "krtice" u štabu NATO-a. Znači, nužna je još veća budnost pred neprijateljem, a za to je potrebno još više jačati obaveštajnu službu.
       Mi znamo da smo objektivno suviše mali da bismo mogli da budemo opasan neprijatelj tako moćnoj mašineriji kao što je NATO. Ali Amerikancima je neophodan veliki neprijatelj. Zato smo, pored ostalog, tako crni. Već nam iznalaze u Vinči i neki skriveni uranijum od kojeg ćemo sutra praviti atomske bombe i prodavati ih za skupe pare drugim američkim neprijateljima. Obuzeta sobom i svojim širenjem oko globusa, ta američka špijunska mašinerija izgleda da još nije shvatila od kolike je posredne pomoći režimu Slobodana Miloševića