Osetio sam i deo neke probuđene energije koja je držala ovaj grad i ove ljude u borbi za istinu i pravdu tokom protesta 96-97. Još ima nade

      Nedavno sam sa svojom dvogodišnjom ćerkom ponovo uživao uz dečju seriju NA SLOVO NA SLOVO. Epizode koje smo gledali napravljene su 1975. godine, proizvodnja TV Beograd, scenario pisao Duško Radović, režirala Vera Bjelogrlić, mnogo divnih, nažalost pokojnih glumaca iz mog detinjstva, "spavaj Aćime, mirno spavaj, neka sad spava i Ostojina glava..."
       Bio je to, u stvari, eksperiment. Mislio sam da će stara serija samo u meni probuditi uspavanu emociju, ali desilo se čudo. Kaseta s Mićom i Aćimom je u oštroj konkurenciji postala omiljeni program moje ćerke i sada se zajedno i s velikim zadovoljstvom uspavljujemo uz Ostojinu glavu. Znači, stvar i dalje funkcioniše.
       Antologijski tekst, gluma, scenografija, inteligentna režija, jednom rečju uzorna evropska produkcija. Znači, moglo je i tako. Iako sada to izgleda jezivo daleko. Kao da je oduvek program državne televizije bio ovako maštovit: u pauzama najcrnje propagande neprestano traje izvlačenje nekakvih brojeva s idejom da se i ono malo što imamo od života pretvori u bingo.
       Nekako u isto vreme dovršavao sam dokumentarac o bombardovanju zgrade RTS-a i razmišljao o tome šta se sa ovom kućom i sa svima nama dešavalo poslednjih deset godina pre one aprilske noći kada je NATO pobio 16 tehničara ove televizijske kuće i fizički uništio njenu zgradu.
       Zašto su šefovi voznog parka postali vodeći autori programa, a moralne ništarije glavni i odgovorni urednici naših života? Zašto smo dozvolili da Miću i Aćima najure "oslobodioci i branioci" u "ratovima koje nismo vodili" i porazima, koji su se u 19,30 alhemičarski pretvarali u pobede? Zašto otpor nije bio veći? Da li je moguće da nam je strah toliko otupeo čula, da nas je paralisao.
       Radeći na filmu 02.06-ANATOMIJA BOLA, osim porodica nastradalih radnika RTS-a, kolega i svedoka događaja, jedan od mojih glavnih junaka bio je i strah. U raznim oblicima. Pitao sam se šta je to što je mlade pametne ljude moglo za vreme vazdušne opasnosti da zadrži kao taoce u zgradi koja je proglašena za vojni cilj? Strah od otkaza? Strah od gubitka bedne plate koja kasni mesecima? Strah od gubitka svinjske polutke preko sindikata?
       Vremenom, istražujući događaj, shvatio sam da sam u zabludi. Većina ovih nesrećnih ljudi stradala je upravo zbog odsustva straha i čvrstog uverenja da će ih odgovorni, kao u svim drugim slučajevima bombardovanja javnih ustanova, skloniti, da će im neko javiti, da će, kad se približi fatalni trenutak, kao znak čuti kasetu Mokranjčevih rukoveti i imati pet minuta da napuste zgradu kako se pričalo.
       Drugu vrstu straha susreo sam u pogledima i glasovima onih kolega koji nisu pristali da pričaju pred kamerama. "S nama su igrali ruski rulet svake noći, bilo je samo pitanje ko će da pogine, ali nemoj mene, molim te, neka priča neko drugi... ja imam do penzije još malo"; ili, "jedva su me primili za stalno..."
       Ali tek kada sam na jednom od sve manje posećenih pomena koji porodice svakog dvadeset trećeg u mesecu održavaju na platou ispred pozorišta "Duško Radović", ugledao lica zaposlenih na prozoru neoštećene staklene zgrade tik uz ruševinu, kako krišom gledaju tužni skup uplašeni da siđu i pridruže se porodicama svojih kolega, shvatio sam da je stvar sa strahom otišla predaleko i da je sistem koji je baš tu, na mestu NATO zločina godinama proizvođen, postepeno i sistematski od nekih ljudi napravio moralne patuljke. Osetio sam se očajno, bilo me je sramota umesto njih, ali sam bio besan i nikad kao tad odlučan da film završim.
       Nagradu filmu, aplauze publike i aplauze žiriju shvatio sam kao privremenu pobedu nad strahom i trijumf nad moralnim patuljcima te večeri. Iako je pola sale posle filma plakalo, osetio sam i deo neke probuđene energije koja je držala ovaj grad i ove ljude u borbi za istinu i pravdu tokom protesta 96-97. Izlazeći iz sale pomislio sam da još ima nade, da posao koji radim ima smisla i da sam taj smisao za trenutak ulovio u vazduhu.
       Takvih nekih večeri poverujete da ćete, uprkos svemu, doživeti dan kada će glumci da glume, reditelji da režiraju, pravnici da sude po pravu, a šefovi voznih parkova da raspoređuju vozila u garaži. U takvoj zemlji i Ostoji i Aćimu biće lakše da nastave svoj san započet pre više od trideset godina.
      
       (Autor je filmski reditelj iz Beograda)