Iako ubedljivo poražen i u nadmetanju sa Vladimirom Putinom za upražnjeni tron u Kremlju i u pokušaju da prvog predsednika Borisa Jeljcina liši postpredsedničke neprikosnovenosti - lider KP se ne miri i tvrdi da su (vanredni predsednički) izbori grubo falsifikovani u devet regiona

      (Od stalnog dopisnika NIN-a iz Moskve)
      
       U Rusiji je popularna, i praktikuje se, krvava zabava da se svode računi sa istorijom i nemilim političarima. Ima ljudi, punih strahopoštovanja u prisustvu vlasti i servilnih do ponižavanja pred vladarima, dok vladaju, ali su gotovi da ih gaze čim ostanu bez moći i odu iz života ili se povuku, kao Boris Jeljcin, On na svojoj koži oseća da i sada u Rusiji postoje političke snage spremne na osvetu, iako su decenije političke represije davno minule.
       A analitičari domaće političke scene koji tako rasuđuju, imaju u vidu Komunističku partiju Ruske Federacije i njenog lidera Genadija Zjuganova, koji su u razmaku od četiri dana pretrpeli dva teška poraza partije. Prvo je Zjuganov na vanrednim predsedničkim izborima izgubio u nadmetanju sa Vladimirom Putinom što nije bila nikakva senzacija, ali delimično je to bio broj glasova koje je dobio: mnogo manje nego u prvom krugu na izborima pre četiri godine. Da li samo zbog toga ili više zato što taj poraz dovodi u pitanje njegovo liderstvo u partiji, pošto se prethodno još pre decembarskih parlamentarnih izbora raspao Nacionalno-patriotski savez Rusije, tek komunistički vrh je odlučio da se sveti.
       Trećeg dana posle izbora novog čoveka u Kremlju, pošto više nisu mogli da naude pobedniku, komunisti su odlučili da se osvete njegovom prethodniku, Borisu Jeljcinu.
       Na prvom zasedanju Državne dume posle predsedničkih izbora, frakcija KP je zatražila da parlament u Ustavnom sudu ospori dekret o garantijama predsedniku koji je prestao da obavlja svoju funkciju i članovima njegove porodice. Taj Ukaz br. 1764 potpisao je Vladimir Putin, uveče 31. decembra prošle godine, samo nekoliko sati pošto mu je Boris Jeljcin ustupio položaj šefa države. Levima se nije svidelo što privilegije obuhvataju i porodicu, a naročito što Jeljcin postaje doživotno neprikosnoven. Zato su u svom predlogu parlamentu zahtevali da se ospori samo deo dekreta koji se odnosi na ličnu neprikosnovenost ekspredsednika: predsednik Ruske Federacije, koji je prestao da obavlja svoju funkciju, stiče neprikosnovenost. On ne može biti pozvan na krivičnu ili administrativnu odgovornost, ne može biti priveden, uhapšen ili podrvrgnut pretresu, ispitivanju ili ličnom nadzoru. Ta neprikosnovenost se odnosi na stambene i službene prostorije koje on koristi, na njegova transportna sredstva, sredstva veze, na dokumenta i prtljag koji mu pripadaju, kao i na njegovu prepisku.
      
       Nenarodni dekret
       Sve ostalo, što u stvari predstavlja privilegije u kojima će uživati Jeljcin s porodicom, komunistima takođe mora da nije po volji, ali su shvatili da nemaju šanse da ikoga ubede da prvog predsednika Rusije treba lišiti tih materijalnih blagodeti. U njih spada doživotna penzija u iznosu 75 odsto od njegove predsedničke plate, državna dača (velika vila Gorki-9, u kojoj je poslednje četiri godine predsednikovanja Jeljcin stalno boravio), tzv.vladin telefon, to jest specijalna linija, tim pomoćnika (plaćenih iz budžeta), specijalna medicinska zaštita (koja obuhvata i članove uže porodice) i mere bezbednosti.
       Posle Jeljcinove smrti članovi njegove porodice će još pet godina primati njegovu penziju i imati pravo na medicinske usluge i službeni prevoz. Nije malo, ali ni više nego što je Jeljcin obezbedio za prvog predsednika SSSR-a Mihaila Gorbačova, pošto ga je 1991. isterao iz Kremlja. Komunisti se tada nisu bunili, možda zato što nije bilo paragrafa o ličnoj neprikosnovenosti. A možda i zato što su Gorbačovljeve privilegije brzo pale u vodu: njegovu visoku penziju je pojela inflacija, broj telohranitelja je smanjen sa 17 na tri, a u proleće '92. službeni azil je, bez objašnjenja, zamenjen običnom crnom "volgom".
       Zjuganov se nije mogao nadati da će Putin prema Jeljcinu postupiti isto tako zaboravno kao Jeljcin prema Gorbačovu i zato je hteo da izdejstvuje da njegov dekret bude proglašen neustavnim.
       Za zahtev komunista da Jeljcin bude lišen lične neprikosnovenosti glasalo je 136 deputata (od ukupno 450), dok je za obraćanje Ustavnom sudu bilo potrebno najmanje 226 (protiv su bila 144, 27 se uzdržalo, a 132 nisu glasala. Ostatak nije bio prisutan). Argumenti da Jeljcin, kao glava antinarodnog režima ne zaslužuje da bude zaštićen ili da ga garantije koje mu je obezbedio Putin stavljaju iznad zakona, dok su, po Ustavu, svi građani jednaki, nisu bili dovoljni da obezbede potrebnu većinu glasova. U debati, odgovarajući na pozive da odustanu od svoje političke akcije, komunisti su tvrdili da u svetu nije poznat institut doživotne neprikosnovenosti, ali da je, naprotiv, raširena praksa pozivanja na odgovornost bivših predsednika, i time izazvali reakcije koje su pokazale da je prošlo vreme kad su diktirali uslove Dumi.
       Komuniste su, međutim, pitali zašto su čekali tri meseca da dignu glas protiv Jeljcinove neprikosnovenosti, zašto su prvo sačekali da njihov čovek bude izabran za predsedavajućeg Dume i da obezbede svoje ljude na čelu ključnih parlamentarnih komiteta. Na to nisu imali šta da kažu, kao ni na pitanje zašto sve do sada nisu predložili zakon o položaju i garantijama predsednika kome je istekao mandat, kad već tvrde da to treba rešavati zakonom, a ne dekretima!
       Lider KP se ni s tim porazom ne miri. Kao što namerava da dokaže da su rezultati izbora u mnogim delovima Rusije nečisti, a najmanje u devet regiona grubo falsifikovani, Zjuganov je rešen da ipak natera Ustavni sud da se izjasni o Putinovom Ukazu 1764: potrebno mu je samo da takav zahtev potpiše 90 poslanika Dume, što mu nije nikakav problem, pošto ih tačno toliko i ima.
      
       Preti li Rusiji izgon
       Za Rusiju je, međutim, daleko važnije kakav će ishod imati debata koja se vodi daleko od njene prestonice. U Strazburu (baš u četvrtak, kad ovaj broj NIN-a izlazi iz štampe), Parlamentarna skupština Saveta Evrope namerava da usvoji preporuku svom Savetu ministara da izbaci Rusiju iz članstva! Povod je, naravno, Čečenija, kao poprište masovnog kršenja ljudskih prava i stradanja mirnog stanovništva usled vojne intervencije federalnih snaga. Posle inspekcije, pre dva meseca, predsednika Skupštine lorda Rasela-Džonstona, u novoj misiji na severnom Kavkazu boravio je vrhovni komesar UN za prava čoveka Meri Robinson, koja je (u sredu) podnela svoj izveštaj pred parlamentom Saveta Evrope (SE).
       Ruska delegacija u parlamentu je već oslobođena prava glasa (do četvrtka, kada se donosi konačna odluka o daljim merama protiv Rusije), pošto je ocenjeno da Moskva nije ispunila sve preporuke za stabilizaciju i političko rešenje u Čečeniji. U međuvremenu je u Strazbur upućen podroban izveštaj o svemu što su federalne vlasti preduzele da zadovolje evropske standarde, ali je malo verovatno da će to imati efekta, mada su ruske diplomate optimisti, veruju da će zasedanje Parlamentarne skupštine SE imati pozitivan ishod. Oni ne očekuju preduzimanje oštrih mera, već samo određivanje još jednog ispitnog roka, ali je za svaki slučaj u Strazbur upućena jaka delegacija.
       Evropejci ne pokazuju spremnost da iziđu u susret tom moskovskom optimizmu, već njegovim žrtvama. I tokom ovog zasedanja, u Strazburu će gostovati predstavnici bivšeg režima Ičkerije, mada na njemu neće neposredno učestvovati. Zato će moći da se do mile volje sastaju sa članovima političkog komiteta, u kojem se sve i kuva, kao i sa delegacijama zemalja koje su spremne da saslušaju njihove žalbe.
      
       Pukovnik je otpisan
       Rusija i na delu nastoji da dokaže kako ne želi da se konfrontira. Naprotiv, već je postignut sporazum o povratku Misije OEBS-a u Čečeniju (koja je sama, iz razloga bezbednosti, odlučila da napusti svoj položaj), kao i o početku rada ekipa Međunarodnog crvenog krsta. A kad je reč o kršenju ljudskih prava i zverstvima koje su počinili ruski vojnici, Moskva se ne zaustavlja pred preduzimanjem odgovarajućih mera, čak ni kad su u pitanju visoki činovi. Za silovanje i ubistvo jedne mlade Čečenke okrivljen je i uhapšen jedan pukovnik. To je prvi slučaj u ovoj čečenskoj kampanji da će jedan visoki oficir biti izveden pred sud.
       Taj oficir je pukovnik tenkista Jurij Budanov, koji je, kako je ceo slučaj prepričao novinarima njegov dugogodišnji komandant, sadašnji načelnik Generalštaba, general armije Anatolij Kvašnjin, pijan, izgubivši moć rasuđivanja, počinio ubistvo!
       Svi se slažu da je pukovnik, odlikovan Ordenom za hrabrost, bio pijan kad je noću, 28. marta, digao na uzbunu posadu jednih bornih kola i krenuo u selo Tangi-ču. Upao je u kuću porodice Kungajevih, u kojoj mu je tokom jednog od obilazaka teritorije pod kontrolom njegove jedinice zapala za oko 18-godišnja Elza. Njenim roditeljima, dvojici braće i dvema sestrama zapretio je da će ih poubijati ako se suprotstave i odveo Elzu. Udavio je, pošto ju je silovao u svom šatoru, a zatim njeno telo uz pomoć vojnika zakopao na najbližem imanju. Porodica i komšije Elzinih roditelja su krenuli u potragu za devojkom, ali su našli samo njen grob i slučaj prijavili vojnom tužiocu, koji je poslao islednika u štab pukovnika Budanova da ispita stvar. Kad su mu saopštili ko dolazi, pukovnik je ispalio metak sebi u nogu. Posle je priznao da je hteo da puca u glavu, ali mu je u poslednjem trenutku hrabrost zatajila.
       Pukovniku će biti suđeno, bez sumnje, a general Kvašnjin ga je nazvao gadom koji je osramotio oružane snage Rusije. Gad, međutim, već ima odbranu i svoju priču: nije bilo nikakvog silovanja, već samo saslušanja u šatoru, a ubio je u afektu. Jer, tvrdi otpisani pukovnik, on je imao informacije da je devojka bila snajper koji je ubijao njegove vojnike i samo je hteo da joj iznudi priznanje. Izostaje objašnjenje zašto je telo devojke sahranjeno, a nije predato porodici, zašto sam nije napisao raport o tome šta se dogodilo i zašto je, kad je tako čist, pucao, u nogu!
       Ni u ratu nije sve dopušteno, bar tako uverava ruski vojni vrh. Slučaj pukovnika Budanova treba da pokaže Čečenima da su pod zaštitom vlasti, a onima u Savetu Evrope da se zločini oštro kažnjavaju i kad ih počine ruski vojnici. Pitanje je samo da li će i jedni i drugi to prihvatiti.
      
       BRANKO STOŠIĆ