NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Levo skretanje za Požarevac

Nekada su najbolji Titovi pitomci išli za nagradu u partijsku školu u Kumrovec, danas najbolji sinovi teatra idu u Požarevac kao da je Milivoje Živanović bio njihov učitelj marksizma, a ne doktor glume

      Znate li kako su izgledale nekadašnje zabrane, ili "skidanje sa repertoara" pozorišnih predstava? E, ovo što se događalo proteklih dana u Požarevcu isto je to, samo mnogo, mnogo drugačije. U stvari, ne liči ni na šta viđeno. "To je vrlo neugodna improvizacija" - reći će najpozvaniji za režiju Dejan Mijač - "ne znam odakle je potekla i šta joj je svrha. Ni protiv koga je uperena, ni u korist koga je. Ništa mi nije jasno. Tu ima svega sem zdravorazumskog stava. To je takva igra koju ne može da smisli nikakva pozorišna režija."
       Ovogodišnje Glumačke svečanosti "Milivoje Živanović" u Požarevcu bile su posebno značajne, jer se ujedno obeležavalo i sto godina otkad je slavni glumac rođen u ovom gradu. Međutim, umesto svečanosti ispala je jedna velika bruka. Najpre je utvrđen program, repertoar predstava koje će gostovati, spisak glumaca koji će se predstaviti u večerima monologa, a onda se neko iz Organizacionog odbora setio da su mnogi glumci tih predstava "nepodobni" i sve je krenulo da se tumba. Više nije mogla da se igra "Mera za meru" Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, ni predstava pozorišta "Slavija" "Tri boje duge", pa ni "Ivica i Marica" pozorišta za decu "Puž". Umesto njih, pozvani su "Galeb" SNP i "Psovanje publike" KPGT u režiji Ljubiše Ristića. Otkazane su večeri monologa na kojima je trebalo da gostuju Mira Stupica, Ljuba Tadić, Bata Stojković, Branko Pleša, Petar Kralj, Svetlana Bojković, Mira Banjac...
       Zatim je promenjen i žiri. Iz prvobitnog sastava ispali su Branko Pleša, Rada Đuričin i Milosav-Buca Mirković. Umesto njih su spominjani Jovan Ristić, Prvoslav Marković i Ivana Žigon. Na kraju nije bio niko od njih,a predsednik je bio Miladin Ševarlić. Prvobitni predsednik Organizacionog odbora bio je predsednik Skupštine opštine dr Dušan Antić, dve nedelje kasnije bio je to generalni direktor Holding kompanije "Bambi" i predsednik Upravnog odbora kulturno-sportskog centra Miroslav Miletić. Nezvanično se čulo da je Antić podneo ostavku posle promene već usvojenog programa svečanosti.
      
       Da ne lane
       Festival je trebalo da otvori savezni ministar Čedomir Mirković, potom je spominjan srpski mnistar za kulturu Željko Simić, bilo je već skoro sigurno da će to učiniti glumac i reditelj Branko Pleša, a učinio je to, po drugi put u kratkoj (petogodišnjoj) istoriji ovog festivala, njegov kolega Stevo Žigon.
       Ko je sporan u ovoj priči?
       Sporni su bili svi kojih više nema na spisku. U Požarevcu se čuje da je operaciju smena i promena izveo "čovek iz senke", Požarevljanin, " Slobin i Mirin" školski drug Milisav Milenković. On je, inače, predsednik KPZ Srbije i generalni sekretar Skupštine SRJ, član JUL-a i član SPS-a. Navodno, postojala je opasnost da bi Voja Brajović, posle izvođenja Šekspirove "Mere za meru" u režiji Dejana Mijača, uradio isto ono što i pre nekoliko meseci u Narodnom pozorištu, posle predstave "Bure baruta".Tada je, klanjajući se publici, podigao košulju da bi pokazao majicu na kojoj je pisalo "Otpor", a potom i sam stegao pesnicu. Učinili su to i ostali glumci iz predstave. Publika je prihvatila. Od tada se "Bure baruta" ne igra u Narodnom pozorištu, Voja Brajović je posle toga postao osvedočeno opoziciono nastrojen glumac. Baš kao što reditelji Ljubiša Ristić, Jovan Ristić ili Miladin Ševarlić ne kriju da su u JUL-u, niti to čini glumac Desimir Stanojević... Stoga se Voja Brajović i nije mogao očekivati na festivalu koji je očigledno imao levo orkestriranu režiju.
       Predstava "Tri boje duge" nije mogla da se igra u Požarevcu jer u njoj glumi Mira Karanović, koja je za dlaku izgubila titulu koju je studentska organizacija "Otpor" dodelila Voji Brajoviću. Što se "Ivice i Marice" tiče, veštičje pouke Cece Bojković iz ove bajke očigledno nisu mogle da se uklope u ovu požarevačku bajku.
      
       Ko kome smešta
       Međutim, reditelj Mijač kaže za NIN:
       "Naravno da sam tužan zbog svega što doživljavamo. Bez obzira na to kakav festival bio i gde se održavao, ime mu kaže da treba da zrači radošću. I za one koji učestvuju i za one koji gledaju. Čujem da nema ni publike u Požarevcu, pa sve postaje besmisleno. Neko se potrudio da tu besmislenost prikaže. Nismo - valjda - mi bili dovoljno jasni na sceni. I zato mislim da je sve to što se događalo oko ovog festivala malo više od jedne predstave.
       Ne mogu da shvatim zbog čega je rađeno sve to, šta se time postiže i šta se hoće? Je l' se to nekome smešta, nekome sveti? Da li se to neko disciplinuje? Da li se pravi paradigma nečega? Da se napravi festivala i da se kaže kako je uzoran, takve i takve vrste. Ali, nije ni to, ništa od toga."
       Ljubomir-Muci Draškić režirao je najviše sumnjivih predstava. Ceo redni vek je proveo u najsumnjivijem pozorištu za svaku vlast "Ateljeu 212", nikada nije bio član Saveza komunista (kao ni Mira Trailović, uostalom) i "pod komunistima" je bio i upravnik tog pozorišta više od deset godina. Ovim povodom kaže:
       "Prva velika zabrana bila je 1952. godine. Reč je o predstavi 'Bal lopova' Žana Anuja u režiji Soje Jovanović u Beogradskom dramskom pozorištu. Zabranila ju je tadašnja ministarka za kulturu Mitra Mitrović kao dekadentan komad. Nekoliko godina kasnije, u istom pozorištu sprečeno je igranje Beketovog 'Čekajući Godoa', čemu je direktno kumovao Miroslav Krleža. Kada je prošlo vreme socrealizma i njegove estetike, komunistička vlast je postala veoma pažljiva prema pozorištu. Bolje ga je finansirala, ali ga je bolje i kontrolisala. Predstava 'Kape dole', koju sam režirao po tekstu Aleksandra Popovića, odigrana je tri puta, a onda su se uplašeni komunisti prepali uvereni da je 'Kape dole' skraćenica od komunistička parija, da je glavni lik Tito, da je Ostoja od sto kila Jovanka i, na treću predstavu, došao je Oskar Davičo. Predložio mi je da skinem perike glumcima, kao da bi se predstava time popravila, ali svejedno je to bilo njeno poslednje izvođenje. U vreme 'lipanjskih gibanja', 1968. bila je već na kontrolnoj probi zabranjena predstava 'Druga vrata levo', sa Zoranom Radmilovićem, takođe u mojoj režiji, a niko nije rekao zašto je skinuta.
       Posle stotinak izvođenja skinuta je 'Kosa', zatim 'Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji', takođe u mojoj režiji. Bio je to period vladavine čuvene Sofije Mišić koja je bila glavni ideolog za kulturu Beograda. Kao izaslanik partije došao je da nam ispira mozak Miroslav Čangalović koji 'Kosu' nije ni gledao. Međutim, neko je prijavio da se u predstavi pale vojne knjižice i njemu je to bilo dovoljno. Tačno je da su se palile vojne knjižice, ali su to činili američki mladići koji nisu hteli da idu u Vijetnam...
      
       Islednik kao zatvorenik
       Godinu dana pre smrti, a nema ga dve i po godine, najdugovečniji upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu Velimir-Veca Lukić, ispričao je ovom autoru kako je sprečena premijera predstave "Karamazovi" Dušana Jovanovića:
       "Pred samu premijeru , početkom marta 1980. godine, u Gradski komitet me je pozvao tadašnji izvršni sekretar za kulturu, moj prijatelj iz školskih dana, pesnik sa kojim sam zajedno počinjao - Borislav Radović. On mi je objasnio da je u Gradski kimitet stigao izveštaj kako spremamo neki komad u kome se brani Informbiro i da je vrlo nezgodno da u vreme kada je Tito veoma bolestan odmah rehabilitujemo IB. Odgovorio sam mu da to nije tačno, već da je reč o ličnoj agoniji jednog čoveka koji je rekao jedno 'ali', i da ću mu poslati tekst da se sam u to uveri. Međutim, stigao je odgovor da se generalna proba predstave mora odmah odigrati za članove Programskog saveta. I to je bila jedina predstava koja je odigrana. Sala je bila prepuna zainteresovanih koji su već čuli da može biti gužve. Sećam se da sam lično pustio i Radeta Šerbedžiju i još tri stotine ljudi unutra, tako da je mala scena bila prepuna, a moj pomoćnik me je odmah prijavio.
       U celom ovom događaju, mene je zgranula priča Bate Stojkovića da je te večeri, odmah posle predstave, Rade Šerbedžija došao u 'Maderu' i rekao kako je Gradski komitet u pravu što zabranjuje predstavu, jer je zaista loša. U tom trenutku prosto nisam poverovao, ali sam se uverio u istinitost tih reči godinu dana kasnije kada je Ljubiša Ristić postavio tu predstavu u Studentskom kulturnom centru, gde je Rade Šerbedžija igrao islednika, ali je tekst bio promenjen, pa islednik nije bio islednik već zatvorenik, pošto je jedna od glavnih primedbi drugova iz GK bila da 'islednik ispira mozak zatvorenicima'."
      
       Kazališne tikvice
       Možda je najimpresivnija priča o zabranama bila skidanje komada "Kad su cvetale tikve", Dragoslava Mihailovića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, koji je režirao Boro Drašković 1969. godine. Jer, nju je, ipak zabranio lično Josip Broz, čime niko drugi nije mogao da se pohvali. Naravno da on nije gledao priču o sudbini Ljube Vrapčeta, ali mu je dojavljeno šta treba, pa je tako, u razgovoru sa predstavnicima političko-privrednog aktiva banatskih opština u Zrenjaninu 25. oktobra 1969. godine rekao, između ostalog, i ovo:
       "Kod nas je struktura ishrane još veoma primitivna, još nije na visokom nivou kao što bi trebalo da bude. Tako se sada preduzima čitav niz mera, od strane Centralnog komiteta, od Pedsedništva i Izvršnog biroa do dolje. Mi se stalno bavimo s tim takvim problemima. Ali, uz ove probleme sada koje smo ovde razgovarali, imamo mi i društvene probleme: pitanje raznih ovih, kako da kažem, tih shvatanja, tuđih elemenata. Evo, na primjer, nedavno ste vi vidili tu neki komad, kazališne neke tikvice, 'Kako cvate tikve', ali ta njegova tikva, koji je to pisao, ne cvate, jer ona je izgleda potpuo gnjila, i tako dalje...gdje se blati naš društveni sistem, gdje se hoće na svaki način da se naše društvo prikaže kao društvo koje ne valja, to jest da nije to ono što bi trebalo da bude. To jest, on ne govori da je to socijalizam. Neće socijalizam, nego nešto drugo. Znate vi šta: on to govori...A ko govori? Govori onaj koji je bio na mramoru, na otoku tamo, na Golom otoku...
      
       Igre sa "Golubnjačom"
       Broz je već dve godine bio stanovnik Kuće cveća kada je i Vojovodina dobila svoj veliki pozorišni slučaj. Kao "velikosrpski šovinizam", "delo zatrovano nacionalnom mržnjom", doživljen je tekst Jovana Radulovića "Golubnjača", koji je u predstavu uobličio Dejan Mijač na sceni Srpskog narodnog pozorišta 1982. godine. Osam godina kasnije, Mijač će povodom zabrane ovog komada reći:
       "Sa ove distance i sa ovim političkim iskustvom, celu igru oko 'Golubnjače' mogu da objasnim na jedan, mome umu pristupačan način. Bilo je dogovoreno da se nekim povodom 'opali' po Beogradu. Tada se i formiralo ono što će se kasnije nazvati 'neprincipijelna koalicija'. A Slovenci su, izgleda, igrali svoju ulogu - mutivoda sa predznakom naprednog i slobodoumnog.
       Iz današnje perspektive kada gledam na to što mi se dogodilo, sve mi se pričinjava kao niz neverovatnih i apsurdnih anegdota. Bila bi to veoma vesela priča da nije bilo toliko mraka. Pala je, čak, i jedna ljudska žrtva. Nikola Petrović, direktor Dramskog centra SNP-a, bukvalno je presvisnuo, jer umno i fizički nije mogao da izdrži taj pritisak."
      
      
       Titovi potomci
       Ako su do devedesetih godina u pozorištu nastajali problemi zbog toga što se neko drznuo da posumnja u Partiju i sistem, sa pojavom višestranačkog sistema pozorišno raslojavanje je počelo da se zasniva na partijskoj pripadnosti pisaca, glumaca, reditelja...Mnogi glumci su platili svoju promenu partijskog dresa, poput Aleksandra Berčeka (iz SPS-a je prešeo u Novu demokratiju), ili Voje Brajovića, bivšeg komuniste, simpatizera Nove demokratije i Otpora. Tako se Brajović nije pojavio u Požarevcu iz razloga "vanumetničke prirode", a za NIN tim povodom kaže:
       "Festivali, ma kakvi bili, treba da budu dostupni svim umetnicima, bez obzira na njihova politička opredeljenja. Ja sam dobio sve te nagrade i meni festival u Požarevcu nije zbog toga potreban. Publici je potrebno da vidi najbolje predstave, a 'Mera za meru' bila je to po svim kriterijumima. Važno je da se ne truje ono što bi trebalo da bude lek sopstvenom narodu, kako bi rekao Sterija. Ne može se publika kažnjavati zato što se neko sa nekim partijski ne slaže."
       Nekada su najbolji Titovi pitomci išli za nagradu u partijsku školu u Kumrovec. Kako stvari stoje, danas najbolji sinovi teatra idu u Požarevac. Kao da je Milivoje Živanović bio njihov učitelj marksizma, a ne doktor glume.
      
       RADMILA STANKOVIĆ
      
      

       Niko se od glumaca nije žalio


       Tihomir Stanić je dve godine predsednik Saveza dramskih umetnika Srbije. Na početku glumačke karijere igrao je u predstavi "Ravangrad"(koprodukcija SNP i Somborskog narodnog pozorišta), prvom komadu koji je Dejan Mijač režirao posle zabrane "Golubnjače". Ova predstava je, nažalost, bila pod paskom Mijačeve nepodobnosti i tako je selektor Sterijinog pozorja Ljubiša Georgijevski nije uvrstio u program. "Da mu ne kažu kako je to uradio namerno, kad već ne može 'Golubnjača', neka bude nešto drugo Mijačevo", citira danas Stanić tadašnje reči makedonskog reditelja, i dodaje: "Pokušavao sam da saznam šta je istina oko promene repertoara u Požarevcu. Savez dramskih umetnika ne učestvuje u organizaciji tog festivala, to je u nadležnosti požarevačkog Organizacionog odbora. Od direktora Srpskog narodnog pozorišta čuo sam da su za odlazak u Požarevac u igri bile tri predstave, pa je umesto 'Mere za meru' izabrana druga predstava. Savez dramskih umetnika ne može u ovom slučaju da reaguje, jer se nijedan naš član nije požalio da je zbog svojih političkih stavova bio negde diskriminisan kao glumac. Ni Voja Brajović, niti bilo ko. Mi možemo da reagujemo tek kada nam se neko obrati sa nekim konkretnim dokazom. Lično sam oduvek bio opoziciono nastrojen u odnosu na aktuelnu vlast. Ali to moje lično političko ubeđenje ne može da me spreči da nekog svog kolegu koji je član Saveza, a pripada nekoj od vladajućih stranaka, zaštitim od diskriminacije koju bi imao zbog svog političkog opredeljenja. Svi mi koji nemamo direktne veze sa vlašću, pa ni sa opozicijom koja će, nadam se uskoro postati vlast, a sadašnja vlast biti njena opozicija, imamo jednu privilegiju koju nema niko od tih ljudi koji su u uskoj vezi sa vlašću. To je osećanje slobode, ne samo stvaralačke i umetničke nego i lične. Jer, pripadnost partiji često može čoveka da ograniči u estetskom pristupu i odabiru nečega što će da radi. Kao predsednik Saveza ne mogu da se požalim na razumevanje koje su do sada pokazali ministar za kulturu Srbije Željko Simić i Sekretarijat za kulturu Beograda. Međutim, mogu da se požalim na činjenicu da nema para u budžetima i da su zbog toga pozorišta u krajnje nezavidnoj materijalnoj situaciji. Ali, kada je privreda tu gde je, onda je status pozorišta logična posledica svega toga."
      
       TIHOMIR STANIĆ


      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu