NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Treći talas u "trećem svetu"

Kada se na izbeglički emigrantski potencijal dodaju priče o, recimo, potrošačkoj korpi ili beloj kugi, ispada da je ovdašnjim baštinicima Marksovog dela uspelo da ostvare njegovu ideju o odumiranju države

      Ne tako davno, u vreme Titovog totalitarizma, vrhovni vođa svih naših naroda i narodnosti rekao je da "država koja ima ovakvu omladinu, ne treba da strepi za svoju budućnost". Dvadeset godina nakon smrti "najvećeg sina naroda i narodnosti", u ostatku države koju nam je u amanet ostavio doživotni maršal, ispada da se pomenuta, preko svake mere citirana maksima pretvorila u svoju suprotnost. Tako da omladina koja ima ovakvu državu svakako (treba da) strepi za svoju budućnost. Jer, prognoze o broju mladih, pretežno visokoobrazovanih, koji su od proklamovanja "godina raspleta" napustili, ko zna koju po redu Jugoslaviju kreću se od 40 hiljada do 500 000 onih na kojima bi država trebalo da bazira svoju budućnost.
       I dok su emigranti prva dva značajnija emigrantska talasa (prvi početkom decenije izazvan ratovima i drugi od 1993. godine podstaknut hiperinflacijom), na ovaj ili onaj način uspevali da se domognu razvijenih država Severne Amerike ili Zapadne Evrope, Jugosloveni koje je NATO agresija naterala da konačno prelome i napuste "vekovna ognjišta" mahom su se obreli u zemljama "trećeg sveta". Permanentno zaoštravanje režima izdavanja viza razvijenih država ovdašnjim vlasnicima crvenih ili plavih pasoša S(F)RJ prinudilo je "odlivajuće mozgove" da sreću potraže čak i u zemljama crne Afrike.
      
       Besperspektivnost
       "Odluku o odlasku doneo sam krajem 1998. u vreme zaoštravanja krize na Kosovu. Međutim, ona ista upornost koja je naterala mene i mnoge druge da ostanemo i sačekamo razvoj situacije odvela me je na pogrešan put i rešio sam da sačekam proleće 1999. godine. Rat me je pretekao za nekoliko dana, pa sam otišao tek u julu prošle godine", kaže za NIN Mario, programer koji je uhlebljenje našao u dalekoj Bocvani.
       On smatra da su oni koji su mogli i želeli da odu iz zemlje učinili to još početkom devedesetih, a da su "ostali samo oni najuporniji koji sada čine poslednju (?) generaciju izgnanika koja u sebi nosi neizmerno više ogorčenja i očajanja". Kao glavni razlog koji ga je naterao da ode iz otaxbine navodi totalnu besperspektivnost. "Nikako nisam želeo da budem još jedna od žrtvi samrtničkog ropca jednog režima i naroda koji ga je iznedrio i podržava ga", tvrdi.
       Katarina Janković kao jedan od razloga napuštanja otaxbine navodi: "Verovali ili ne, istorija se neumitno ponovila. Pošto sam iz Beograda pobegla poluluda zbog restrikcija različitih vrsta energija, pa tako i električne, isto me je dočekalo i u belom svetu. Taman sam ušla u metafizičko narativne tokove gastarbajtera simpleks, jutros oko 7,45 nestalo je struje. I te restrikcije su valjda da Srbi ostanu u tonusu".
       Katarina Janković je u glavni grad Kenije - Najrobi, sa mužem i dvogodišnjim sinom došla u novembru prošle godine. Nakon završene specijalizacije iz anesteziologije, što je ujedno i kvalifikacija za samostalni rad, dobija ponudu za rad u nekoliko renomiranih bolnica. Suprug, takođe lekar, proveo je tri godine na volonterskoj specijalizaciji iz hirurgije u beogradskom Urgentnom centru i nakon još jedne godine volontiranja, shvatili su da nema nikakve nade da se stalno zaposli.
       "Pošto je finansijska situacija lekara više nego neprijatna i ponižavajuća, odluka je bila pred nama jasna kao sunce. Sa neizmernom zahvalnošću odbila sam ponuđenih mi pet radnih mesta, zaprepastila službenicu i rezervisala kartu za Najrobi. Moj muž je u bolnici u kojoj sada radim dobio ponudu da se zaposli na odeljenju za ginekologiju i akušerstvo. Prihvatio je jer će tako u ovom crno - belom svetu dobiti internacionalnu diplomu ginekologa".
       Naši dojučerašnji sugrađani dolaskom iz zemlje sa najbogatijeg u države najsiromašnijeg kontinenta, počeli su da uživaju u blagodetima onoga što se nekada nazivalo normalnim životom, što je u poslednjoj deceniji obeleženoj istorijskim misijama kao što je, na primer, ona pod radnim nazivom "spasavanje časti Ujedinjenim nacijama" gurnuto na đubrište istorije. Dolaskom u Afriku, bivšim Beograđanima nestale su godinama uzgajane evrocentrične predrasude.
       "Prvo što sam primetio, jeste razlika u načinu života i razmišljanja. Planeta je otišla dalje, a mi smo ostali negde u hibernaciji kasnih šezdesetih. Čak i afričke zemlje imaju viši standard od Jugoslavije, verovatno zbog manje efikasnosti njihovih diktatora iz prošlosti", kaže Mario, koji svoje slobodno vreme provodi isto kao što je to činio i ranije: čitajući, družeći se sa prijateljima, baveći se sportom... Naravno, pošto se u Bocvani više radi nego u Srbiji, slobodno vreme svodi se uglavnom na vikende.
       I porodica Janković je zadovoljna organizacijom svog života u dalekoj Keniji. "Živimo u trosobnom iznajmljenom stanu koji smo opremili afričkim ručno dizajniranim nameštajem, rustično, uz pozajmljenu sitnicu kao što je šporet. Za sada je tako, ali je fakat da će moja porodica uspeti da izgura mesec dana u ovom preskupom gradu, sa sve plaćanjem kirije i kupovinom šporeta. Interesantno, lekar, pa zarađuje. Inače plata je nekoliko desetina puta veća od plate lekara specijaliste kod nas, što za ovaj grad i nije tako mnogo, ali je dovoljno da se lepo živi", tvrdi Katarina.
       Opštepoznato je da svako ko potraži sreću u emigraciji, po dolasku počinje da boluje od teških duševnih patnji izazvanih nostalgijom za zavičajem. Iskustva emigranata iz prve polovine devedesetih kazuju da je prvih godinu dana najteže. Ko izdrži prvu godinu, smatra se prilagođenim novoj sredini i takvima će teško na pamet pasti da se iz čisto nostalgičnih razloga vrate u najvoljeniju otaxbinu našu.
       "O povratku u Beograd i ne razmišljam. Trebaće jako mnogo vremena da se stvari promene, tako da je to za mene eventualna penzionerska opcija", kaže Mario. Uostalom, Beograd za njega više nije onaj grad u kome je odrastao, jer grad ne čine zgrade i ulice nego ljudi. Perspektivu u dogledno vreme ne vidi i smatra da sve i ako bi došlo do promene režima i sistema, stvari bi ostale onakve kakve su i bile, "pošto u zemlji više nema ljudi koji su u stanju da vode posao a da ne budu protežirani od drugih".
      
       Pesimizam
       "Sve u svemu, posledice zla neće biti lako otklonjene, one su tu i ostaće tu jako dugo dok se nešto ne promeni u načinu razmišljanja celog jednog naroda", pesimističan je Mario. Odsustvo duševnih patnji izazvanih nostalgijom objašnjava osećanjem ispunjenosti i zadovoljstva. "Ovde se nazire neka perspektiva na horizontu, ne živi se od danas do sutra, nema one sveprožimajuće tenzije tako karakteristične za život u Jugoslaviji".
       "Razmišljam o povratku, mnogo mi nedostaju roditelji i sestra, prijatelji, moja soba, moj krevet, moj TV, moj život! Svakog dana se budim sa obećanjem da ću još samo danas da radim ovde i da već sutra putujem natrag. I ipak ostajem. Verovatno zbog mog sina koji je već počeo da govori na tri strana jezika", veli Katarina Janković. Ona još ne zna da li je nostalgija izlečiva bolest, ali sudeći po sunarodnicima koji su u Keniju stigli pre nje, izgleda joj da jeste.
       Pobedom nad nostalgijom i srpska emigracija je dala svoj, istina mali, doprinos kontinuitetu naših veličanstvenih pobeda od momenta kada je proklamovano načelo da niko ne sme da bije narod. Kako sada stvari stoje, takvih pobeda će biti sve više, jer poznato nam je da je opšteprihvaćena životna maksima studentske populacije "da diplomiram pa da emigriram". A to što su granice razvijenih zemalja sve zatvorenije za naše građane, preusmeriće (potencijalne) emigrante ka nekada prijateljskim i nesvrstanim zemljama.
       Jer dok traje, a trajaće još dugo, obnova i izgradnja zemalja "trećeg sveta", biće i radnih mesta za kadrove izašle sa naših (crvenih) univerziteta. I kada se na emigrantski potencijal dodaju uvek aktuelne priče o, recimo, potrošačkoj korpi ili beloj kugi, ispada da je ovdašnjim baštinicima Marksovog dela uspelo da ostvare njegovu ideju o odumiranju države.
      
       VLADIMIR SUDAR
      
      

       Emigrantska abeceda


       AVION - Avion je pun naših ljudi koji nestrpljivo čekaju da stignu na bolje mesto, daleko od blokada, gužvi u autobusu, gladi (?) i ko zna čega. Nada je jedino gorivo koje može podići rumunsku pticu punu budućih Srba u dijaspori. I dok tako letiš na jugoistok, ne misliš gde ideš, jer znaš da gore biti ne može. Kad je situacija dogurala dotle da ti napuštaš Beograd, onda je baš gadno.
       OPSTATI - Opstati možeš, ali ti opstanak otežavaju stalna pitanja koja te drže na ivici. Hoću li, neću li? Gledaš druge, misliš. Ovaj par je došao iz Beograda pre dve godine, žive zajedno, pričaju da im je lepo. Pa što samo sede sa Jugovićima u kafiću? Oni momci iz hotela uživaju u motorima, novoj garderobi, pivu, ribama, bazenima na svakom koraku, koka - koli. Pa što su se onda tako zalepili za tebe? Šta je to što ih čini tako nesigurnima pa su stalno u nekim grupama? Koliko vremena treba da prođe pa da se čovek navikne? Koliko godina treba da štedi pa da se vrati? Što da se vraća? Sunce, more, zezanje, zašto onda ne ostati?
       PROŠLOST - Tvoja prošlost, ako uopšte nekih dvadesetak godinica koje si proživeo zaslužuje da se zove prošlost, na Kipru ti se čini kao da je tuđa. Tvoja je, ali ti nekako nije jasno šta si to pogrešno uradio, pa si sada ovde i živiš onako kako živiš. Pokušaj shvatanja sadašnjosti kroz kopanje po prošlosti uglavnom se završi sa žuljevima na tvom malom mozgu. Kad te nažuljeni organ počne nesnosno da boli, od toga odustaneš, pa se prošlosti vraćaš da iskopaš nešto lepo i relaksirajuće. A sećaš se samo lepih stvari. Slike iz prošlosti te hrane i obećavaju, a ti ih onda voliš i neguješ. Kako vreme odlazi, sve si dalje od sadašnjosti, a bliže prošlosti. Kakav vremenski paradoks? I verovatno zato izgledaš čudno ljudima oko sebe. A kako i ne bi kada si postao pokretni album sa slikama.
      
       Odlomci iz romana "Kiparska abeceda"
       Jasmine Marić, NOLIT, 1998. godine


      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu