Za godišnjicu agresije NATO-a na SRJ trebalo je da se pojavi knjiga o ekološkim posledicama ovog "prvog nuklearnog rata" na Balkanu, ali predstavnici Vojske Jugoslavije u jednom odboru Savezne skupštine stavili su "embargo" na deo ovog izveštaja; sporno je četrdesetak strana...Zašto?

      Rudolf Šarping, nemački ministar odbrane, na mukama je ne samo zbog famozne "Potkovice" već i što mora da odgovara nemačkoj opoziciji i javnosti na dosta mučno pitanje: koliko su nemački vojnici na Kosovu izloženi dejstvu radijacije? Šarpingove muke su utoliko veće što je na početku agresije na Jugoslaviju tvrdio da se na Kosovu ne bacaju nikakve uranijumske bombe i da se ne vodi "nikakav nuklearni rat". Ministar Šarping je sve to govorio u vreme dok je NATO obasipao Kosovo uranijumskom municijom i uranijumskim bombama, a general Majkl Xekson je još u Skoplju izdao naređenje svojim vojnicima da ne izlaze bez preke potrebe iz makedonskih kasarni i da se tuširaju dva puta dnevno.
      
       "Ozračeni" izveštaj
       Našem ministru vojnom nema ko da postavi pitanje koliko se i kako naša vojska na Kosovu štitila od nuklearnih napada i šta će biti sa građanima Srbije takođe počašćenim ovim "poslasticama" NATO-a. Napad nemačke opozicije na Šarpinga nije dovoljan za šlagvort srpskoj opoziciji da otvori uranijumsko pitanje u domaćoj javnosti. Naša opozicija ima preča, važnija posla; za nju je događaj nedelje prijavljivanje mitinga i svađa oko redosleda govornika na tom političkom hepeningu. Uostalom, zašto bi srpsku opoziciju interesovala "Miloševićeva vojska"? A svaka vlast ima "prirodnu potrebu" da takva škakljiva pitanja ne poteže sama i bez - preke potrebe. Ili tek kad nešto ne procuri. A nešto je procurilo.
       U prošli petak, u Saveznoj skupštini zasedala su dva skupštinska odbora sa ciljem da još jednom pregledaju publikaciju o ekološkim i zdravstvenim posledicama koja je trebalo da se pojavi za godišnjicu agresije NATO-a na Jugoslaviju. Odboru za međunardne odnose publikacija nije bila sporna, ali je u odboru, gde sede i predstavnici vojske, bilo sporno četrdesetak stranica koje govore o posledicama dejstva municije i bombi punjenih osiromašenim uranijumom.
       Publikacija je trebalo da se pojavi u utorak 11. aprila. Ali, ekotoksikolog dr Slobodan Tošović iz Zavoda za zaštitu zdravlja Beograda koji je direktor i glavni urednik sporne publikacije sumnja da će se publikacija tada pojaviti pred novinarima i javnošću.
       Da li posle iračkog i bosanskog uranijumskog sindroma dobijamo i kosovski?
       Da podsetimo; prema izveštajima nekoliko američkih nevladinih organizacija, "iračka deca počela su da se razboljevaju od nekih retkih i nepoznatih bolesti a dramatično je porastao i broj obolelih od anocefalije, leukemije, tumora pluća i organa za varenje". Povećan je i broj pobačaja i mrtvorođenčadi ali "sasvim sigurno najdrastičnije su mutacije na ljudskim fetusima" upozoravao je, svojevremeno, dr Zigvart Horst Ginter iz austrijskog Žutog krsta.
      
       "Briga" za poljoprivredu
       Stradali su i američki vojnici, učesnici Zalivskog rata. Američka vlada je priznala da "67 odsto dece koju su dobili vojnici iz države Misuri pati od teško izlečivih bolesti ili im nedostaju oči, uši ili imaju problema sa respiratornim organima."
       Posle Iraka na red je došla Bosna, tačnije Republika Srpska. NATO je i tu upotrebio uranijumske bombe. I u Republici Srpskoj povećan je broj obolelih od leukemije i raka. Krajem 1997. godine dr Zoran Stanković, patolog sa beogradske Vojnomedicinske akademije, hteo je da pokrene dugoročno naučno istraživanje o posledicama dejstva uranijumskog oružja. Planirano je osnivanje tri istraživačka centra u RS (Banjaluka, Pale, Doboj). Zainteresovali su se i najugledniji svetski naučnici, među njima i Japanci. Nisu problem bile ni pare, ali sva istraživanja su zaustavljena. Branka Jovanović iz Nove zelene stranke je tvrdila da je početne rezultate istraživanja zaustavio lično Radovan Karaxić "da se ne uništi poljoprivreda Republike Srpske".
      
       Ahtisari, Ahtisari...
       Da li sada neko hoće da stavi zabranu i na iznošenje podataka o dejstvu uranijumskog oružja i na Kosovu, Srbiji, Jugoslaviji?
       Na Jugoslaviju je, kako tvrde ruski ali i neki naši stručnjaci, palo oko 30 tona uranijuma(!?) što je isto kao da je u SRJ izgoreo nuklearni reaktor".
       A "da bi se stekla predstava o tome šta je 30 tona uranijuma, treba podsetiti da najveći ruski reaktor VVER-1000, sadrži 60 tona uranijuma", piše ruski list "Novije izvestija". Najviše osiromašenog uranijuma posuto je po Kosovu. Toga je bio svestan i finski predsednik Marti Ahtisari. On je "zbog opasne ekološke situacije na Kosovu" i zvanično saopštio da "nijedan finski vojnik neće biti angažovan u sastavu Kfora".
       Šreder i Šarping su, pak, poslali nemačke vojnike u kosovsku uranijumsku zonu i danas u Bundestagu muku muče da objasne koliku su radioaktivnu dozu primili tamo pripadnici Bundesvera na Kosovu.
       Slično pitanje može se postaviti i našem ministru vojnom. Ali, ministra nema ko da pita.
       Jedan naš ekspert cinično zaključuje:"Naša jedina uteha je što su naši vojnici sa Kosova brzo otišli, a nemački i drugi vojnici Kfora ostali su tamo, evo, već godinu dana da žanju uranijumsku žetvu koju su sami posejali."
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ