Umesto da toleriše i time ohrabruje Veselinovljeve demagoške antikineske ispade, opozicija bi morala da putuje u Kinu i Rusiju i uspostavlja kontakte sa liderima i javnošću tih zemalja

      Nevladine organizacije sa sedištem u Beogradu, Forum za etničke odnose i Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava, ocenile su prošle sedmice da u Srbiji jača rasistička kampanja i da je sada mržnja usmerena prema Kinezima. Izdale su saopštenje u kojem se optužuje vlast, a posebno JUL da već godinama vodi politiku mržnje, koju pokušavaju da prikriju najavom otvaranja kineskih gradova po Srbiji.
       Političke aktivnosti JUL-a nisu ovoga puta, ipak, bile pravi razlog brizi za ljudska prava. U jasnoj aluziji na narodnog poslanika u Skupštini Srbije i lidera koalicije "Vojvodina" Dragana Veselinova, u saopštenju su kritikovane "pojedine samoproklamovane demokrate" koje "izmišljaju desetine hiljada Kineza koje su, navodno, dobile državljanstvo SRJ, a pod uslovom da glasaju za Slobodana Miloševića". Ne navodeći ime profesora Veselinova, koji ovih dana buni narod tvrdnjama da "hiljade Kineza dolaze u našu zemlju po tajnom sporazumu Kine sa vladom Jugoslavije i ovde borave da bi podržale nenarodni režim Slobodana Miloševića", saopštenje NVO optužuje "pojedine političare" da pribegavaju buđenju strahova i najnižih strasti.
       Gospodin Veselinov zasluženo je kritikovan, a tačna je, nažalost, i optužba da su "isti ljudi" pre neku godinu, sa sličnom netrpeljivošću kao danas Kineze, dočekali izbeglice iz Hrvatske i Bosne.
       Lako je razumeti političku logiku Dragana Veselinova, koji je isuviše pametan da bi lično verovao u plitkoumne zavere kojim cinično plaši neuk svet. U Srbiji se ne gube glasovi raspirivanjem nacionalne mržnje i širenjem rasnih predrasuda. Lažne optužbe na račun čitavih naroda ovde se isplate. Za opozicionog lidera zgodna su meta narodi iz onih država za koje na Zapadu mnogo ne mare. Jeftina demagogija ovde najmanje deset godina nikog nije koštala ni ugleda ni političkog položaja. Opozicija se u Vojvodini prvo ujedinjavala na otporu prema ostatku Srbije, da bi se onda koalicija Dragana Veselinova i Nenada Čanka raspala na mikroskopskom rivalstvu Banata i Bačke, na svađi po liniji "neće nama oni preko Save", to jest "oni iz Novog Sada", komandovati...Na kraju je ugledni profesor političkih nauka i bespoštedni borac protiv režima izračunao da se isplati igrati u roli "Hajdera iz našeg sokaka".
       Donekle je razumljiva i nelagoda srpske političke javnosti u odnosu na rasistički ispad opozicionara koji je važio za liberalno nastrojenog intelektualca. Opoziciju možda veže "džentlmenski sporazum" koji joj brani međusobne obračune na javnoj sceni. Možda zato i nevladine organizacije režim prozivaju imenom, a Veselinova-aluzijom. Opoziciono nastrojeni glasači se možebiti teše da je "prijatelj mog neprijatelja moj neprijatelj", pa se zbog Mire Marković mršte i na milijardu Kineza.
       To su opasne zablude koje treba razbijati. Prvo, besmislica je da se Kina ovde pojavljuje u ulozi ideološkog saveznika beogradskog režima. Kinezi koji ovde dolaze mahom su seljački sinovi iz južne Kine, koji su uzeli kredite i krenuli u sitan biznis; roba koju donose u Srbiju i druge zemlje istočne Evrope nije bofl; na toj robi oni ostvaruju profit od pet do deset posto, čime na buvljaku ugrožavaju konkurenciju. To što Kina, za razliku od Rusije, nikad nije glasala ni za jednu antijugoslovensku rezoluciju u Savetu bezbednosti, nije zbog ideoloških simpatija kineskih komunista prema Miloševićevim socijalistima i Markovićkinim julovcima. Kineska spoljna politika rukovodi se kineskim državnim interesom, a Kini nije u interesu da se u međunarodnoj zajednici uspostavljaju presedani koji bi jednog dana omogućili da neko drugi osim Kineza rešava pitanje Tibeta ili manjinskih i verskih prava kineskih muslimana. I Kina i Rusija ovde imaju interese koji će nadživeti Miloševićev režim.
       Udruženoj srpskoj opoziciji uveliko je vreme da svoj politički program prestane da zasniva na vulgarnoj antimiloševićevštini.
       Umesto da toleriše i time ohrabruje Veselinovljeve demagoške antikineske ispade, opozicija bi morala da putuje u Kinu i Rusiju i uspostavlja kontakte sa liderima i javnošću tih zemalja. To su stvari koje dobro razumeju spoljnopolitički savetnici Vuka Draškovića, čemu verovatno imamo da zahvalimo Draškovićevom putovanju u Moskvu ove sedmice. Predrag Simić, koji je doktorirao na temu Kina, verovatno već zna da se Kinezi pitaju neće li ih u Srbiji posle Miloševića neko neugodno iznenaditi kao makedonska postkomunistička vlast sa Tajvanom. Zato SPO vlast u Skupštini grada Beograda uskoro planira posetu gradskim ocima Pekinga. No, vesti u Srbiji izgleda sporo putuju, čak i unutarpartijske. Zato je, valjda, moguće da u vreme kada Klintonova administracija u rukavicama i uz brojne ustupke pregovara sa Kinezima, svaki stranački poletarac u Beogradu sebi javno dopušta aluzije na "kosooke" (vidi SPO-podmladak - Nemanja Ćirilović na mitingu na Trgu Republike prošlog petka).
       Konačno, ne možemo se doveka za sve pravdati Miloševićem. Naše društvo nije toliko drugačije od onih koja nas okružuju, a i u njima se oseća latentni rasizam. Kineze, Vijetnamce i Rome mrze i u Poljskoj, i u Češkoj, i u Mađarskoj, a krajnje desničarski pokreti cvetaju širom Zapadne Evrope.
       Je li svima kriv Milošević? U zemlji Srbiji štošta ne valja što neće iščileti odlaskom sadašnjeg režima. Ne smemo se miriti sa onim što u ovom režimu ne valja, ali se još manje smemo unapred miriti sa onim što će doći posle njega, pa ma šta to bilo.
      
       LjILjANA SMAJLOVIĆ