("Otadžbina iznad politike", NIN br. 2570)

      Želeo bih da postavim neka pitanja:
       Da li su Dragan Čović i Ratko Bulatović, uz saglasnost Vuka Draškovića, primajući odlikovanja od Dragoljuba Ojdanića u ime Slobodana Miloševića, priznali legitimitet savezne vlade, Vojske Jugoslavije i Slobodana Miloševića kao samoproklamovanog vrhovnog komandanta iz straha ili kao izraz dobre volje da i dalje sarađuju? Njima verovatno nije palo na pamet da ta odlikovanja vrate, kao što je to učinio roditelj poginulog vojnika jer su naučili od svog šefa da treba biti praktičan i da se ne treba zamerati ljudima od kojih možeš izvući neku korist, pa makar to bio i crni đavo. Uopšte nije pohvalno to što se Čović ponosi time da su se "svi" članovi (ne znam da li je to priznanje da imaju jako malo članova?) SPO-a odazvali pozivu da stanu pod Miloševićevu komandu. SPO, odlažući ili izbegavajući konfrontaciju sa Miloševićem, samo zbunjuje narod i produžava agoniju. Ovo koketiranje sa vojskom liči na obično šićarenje i ništa dobro neće doneti građanima Srbije.
       Za razliku od njih, Bogoljub Arsenijević Maki je molio upravo suprotno, da se niko ne ponižava pred Miloševićem tražeći njegovo pomilovanje. Taj čovek se sam oslobodio Miloševićevog ropstva i pokazao time, a i mnogim drugim gestovima, da ume bolje da se bori protiv Miloševića kao običan građanin nego Drašković sa svojom potrošenom harizmom. Takvih ljudi ima još u Srbiji ali ne mogu da dođu do izražaja jer neki misle da imaju monopol "liderstva" nad borbom protiv Miloševića i sujeta im ne dozvoljava da se povuku i puste neke nove ljude da pokažu šta umeju.
      
       Petar Mitrović,
       Beograd