Dakle treba da se radi. Potreban je politički ugovor između demokratskih snaga i građana. Partije treba da ostanu zajedno, i progutaju pokoju ličnu sujetu. Građani treba da masovno izađu na izbore. U međuvremenu jedni druge treba da stalnom akcijom opominju na ono što su se dogovorili

      Valjda ponukan činjenicom da se poslednjih šest meseci uglavnom družim sa OTPOR-ašima, intoniraću ovaj tekst na njima svojstven način - jasno i pomalo bezobrazno. (Da mi je neko rekao da ću posle devet godina u politici ovoliko naučiti od momaka i devojaka koji su tačno toliko mlađi od mene, nasmejao bih se.) Ipak, čovek se uči dok je živ, i zato:
       1. Propast diktatorskog koncepta u Srbiji (koji većina normalnih ljudi prepoznaje kao uzrok svih naših nevolja) već deset godina je tema opozicionih i intelektualnih krugova. Problem nije bio naći formulu za promene, nego je u praksi dosledno primeniti. (Manifest OTPOR-a, strana 7).
       2. Zato je, smatram, prvi deo odgovora na pitanje "Šta da se radi?" sadržan u samom pitanju i glasi: "Da se radi!" Tužna situacija u kojoj prosečan građanin Srbije uglavnom posmatra političku utakmicu između vlasti i opozicije kao navijač sa tribina, direktna je posledica onoga što opozicija NE RADI. Kad čovek pogleda, opozicija uglavnom smatra, ocenjuje, najoštrije osuđuje, i beskrajno sastanči. Ako se očekuje učešće većeg broja ljudi u "pobedničkom timu za promene", mora im se ponuditi akcija. Gde se dedoše opozicioni mitinzi (i za ovaj jedan je trebalo tri meseca sastančenja)? Gde su leci i plakati (kad ste poslednji put videli neki plakat opozicije na tarabi?), kamo tribine, šetnje, peticije i duhovite akcije? Bez daljeg pametovanja moj prvi odgovor je "Ne sma(t)raj - radi!"
       3. Za novu Srbiju nisu potrebni novi lideri, nego novi koncept. Liderski model koji je betonirao Milošević menja se samo pametnom politikom opozicije. Antiliderski koncept timskog rada, i isticanje stručnih ljudi u prvi plan (kao što je Savez za promene pokušao krajem 1999, i skočio sa 2 na 15 odsto!), kao da se potpuno povukao, pa sada, po ko zna koji put, gledamo većanja opozicionih lidera po modelu "plemenskih poglavica". Nije (samo) problem u liderima lično. Liderski koncept je taj koji je pogrešan i ranjiv. Zamislite samo situaciju u kojoj umesto 16 aktuelnih lidera opozicije nastupa 160 novih lica iz tih stranaka! Drugi dnevnik bi morao da traje 30 sati, a pitanje je da li bi i tada uspeo da ih sve diskredituje.
       4. Dosta mudrovanja, nije samo opozicija kriva. Krivica u ovoj stvari podjednako ide na dušu svima koji ne čine. Kada bi svaki čitalac NIN-a, svakog dana, ponovio petorici svojih komšija "Ove godine Milošević pada", kompletna lažna stvarnost, ceo "Diznilend" obnove, izgradnje i privrednih uspeha, zajedno sa ukupnom atmosferom straha i apatije, nestala bi za dva meseca.
       Lišen te lažne stvarnosti, na kojoj počiva više nego na bilo čemu drugom (a svakako više nego na "većinskoj podršci naroda" dovučenog autobusima iz nedođija pod pretnjom otkaza), režim bi pao kao kula od karata.
       5. To da se, dakle, radi. Potreban je politički ugovor između demokratskih snaga i građana.
       Partije treba da ostanu zajedno, i progutaju pokoju ličnu sujetu.
       Građani treba da masovno izađu na izbore.
       U međuvremenu jedni druge treba da stalnom akcijom opominju na ono što su se dogovorili.
       U tom ugovoru svako od nas ima svoju malu, ali bitnu ulogu.
       Ko izda - pizda!"
      
       (Autor je član Radne grupe profesora Avramovića i najmlađi odbornik Skupštine grada Beograda)