Sudbina visokotiražnog zagrebačkog "Večernjaka" bagatelno prodatog na tri različite adrese logična je posledica stanja na domaćoj medijskoj sceni koju još progone "Udbini dosijei", ratovi obaveštajaca, prisluškivanje i pranje novca

      Visokotiražni zagrebački "Večernji list" još jednom je potvrdio da su novine i novinari najbolje prodavana roba u Hrvatskoj. Dok se aktivisti nevladinih organizacija međusobno optužuju za prisluškivanje, a pravi obaveštajci pričaju o "žurnalističkom podzemlju", "Večernjak" nastavlja da klizi iz ruke u ruku. Pre dve godine prodat je anonimnom kupcu za 20 miliona maraka, a sada se pominje novi, austrijski izdavač, vlasnik "Noje kronen cajtunga".
       Dojučerašnja opozicija je u ulozi vlasti sada odlučila da proveri da li su sve te ruke čiste. Svima je jasno da je nekog pranja bilo, ali niko još ne zna ko je bio veliki higijeničar medijske scene u Hrvatskoj. Za vreme pokojnog predsednika Franje Tuđmana, za pranje novca optuživan je uglavnom američki mecena Džordž Soroš. Njegovi aktivisti u Hrvatskoj prokazivani su kao utajivači poreza, skloni nepotizmu, rasprodaji stipendija i već poslovičnoj antidržavnoj zaveri. Kad je dr Tuđman umro, Hrvatska demokratska zajednica izgubila je izbore, a retorika kojom se služila postala je nepopularna.
      
       Vrtlar u ambasadi
       Isti automatizam vredi i za drugu stranu. Dok je Hrvatska bila lišena prave demokratije, borba za ljudska prava bila je najbolji mogući posao kojim su mogli da se bave oponenti Tuđmanovog režima. Kad se situacija promenila, Hrvatski helsinški odbor je zaključio da je sloboda medija u Hrvatskoj opterećena prisluškivanjem. Aktivisti HHO-a odveli su ovih dana novinare do jedne od svojih kancelarija i pokazali im "uređaj". Njime se, navodno, snimaju svi njihovi razgovori, a informacije kruže od "HIS-a do SIS-a". Reč je o dve od desetak tajnih policija u zemlji, jednoj civilnoj, zaduženoj za analitiku, a drugoj vojnoj.
       Bivši predsednik "Helsinki voča" za Hrvatsku Ivan Zvonimir Čičak primetio je da takvim izjavama nije potrebna laička, nego psihijatrijska analiza. Deo saradnika brzo mu je vratio optužbom da je u dotičnoj kancelariji sa "uređajem" zaposlio svoju bivšu kućnu pomoćnicu i bivšu službenicu iz firme svoga brata. A onda je počelo da se priča da je kontroverzni Čičak za preuređenje sopstvene kancelarije potrošio pola miliona maraka. Tvrdi se i da nije bio naročito agilan u istraživanju zločina nad srpskim civilima posle operacija "Bljesak" i "Oluja", ali i da se u kolokvijalnom govoru prečesto služio etiketom "četnik". Mada nije dozvolio da se objavi intervju koji je pre nekoliko godina dao za NIN, Ivan Zvonimir Čičak ostao je poznat i po izjavi da bi veoma rado bio "vrtlar u ambasadi nezavisne hrvatske države, ne NDH svakako, nego samostalne hrvatske države, u ambasadorskoj rezidenciji u Kraljevini Srbiji". "Još uvijek čekam takvu Srbiju, Hrvatsku smo doživjeli, a onda ću doći raditi kao vrtlar", rekao je Čičak opravdavajući svoj dugogodišnji status "anfan teribla" hrvatske političke scene.
       U međuvremenu je buntovni studentski vođa iz "hrvatskog proljeća" 1971. godine prorekao dugotrajno delovanje "podzemnih snaga mržnje" koje će, tvrdio je, dovesti do novih ratova na Balkanu i opsežne vojne intervencije. Kad su njegove prognoze počele da se ostvaruju, na domaćem terenu su opet proradili "Udbini dosijei". U vreme predizborne kampanje za novog predsednika Hrvatske, Čičak se pominjao kao izgledni savetnik Stjepana Mesića, a iz suprotnog tabora sadašnjeg su predsednika optuživali da je u zatvoru sedamdesetih godina samo potkazivao daleko mlađe kolege. Dražen Budiša i Ivan Zvonimir Čičak, obojica poznati studentski lideri iz 1971. godine, uvučeni su u pomalo bizarnu polemiku kojom je onaj drugi uvek optuživan za pokušaje restauriranja Jugoslavije. Za Ivana Zvonimira Čička odgovori na ovakvu mogućnost njene autore uvek vode do već pomenute psihijatrijske klinike, a Budiša je u razgovoru za NIN mirno izjavio da će danas poražena Hrvatska demokratska zajednica Hrvate pre ponovo da odvede po Hune i Avare, nego što će ih Budiša podvesti pod Beograd.
       Trajna okupiranost ostajanjem u Jugoslaviji ili njenim obnavljanjem pripisivana je čak i Vladi Gotovcu, poznatom hrvatskom književniku i liberalu, zagovorniku hrvatske samostalnosti iz 1971. godine, koji je u razgovoru za NIN objasnio da je sedamdesetih godina smatrao da je bolje da se Hrvatska sa ostalim narodima sada bivše Jugoslavije nađe negde u Evropi nego da srlja u izolaciju.
      
       Zagreb - Devičanska ostrva
       Izolacija, međutim, ipak ima i svoje dobre strane. Pogotovo ako ste odlučili da joj se posvetite na nekom egzotičnom mestu. Za hrvatske političare bivše hadezeove nomenklature zato je trenutno najpopularnija avio-linija Zagreb - Devičanska ostrva. Tamo se, naime, nalazi najveći deo neisplaćenih penzija hrvatskih penzionera, a tamo vodi i prvi trag spektakularne prodaje popularnog zagrebačkog "Večernjaka". Mada je osnovana i posebna komisija kojom kabinet premijera Ivice Račana želi da utvrdi da li je prodaja najtiražnijih novina u Hrvatskoj bila samo pokriće za pranje novca koji je prigrabila bivša vlast, svedoci u ovoj aferi praktično su ismejali revnost nove vlasti. Finansijski stručnjaci izjavili su da kupca "Večernjaka" uz mnogo truda možda može da nađe Interpol, ali da bi poreske obveznike to stajalo više nego što im je već izvučeno iz džepova. U januaru 1998. godine, kad su novine prvi put prodate, njen bivši vlasnik bio je Penzioni fond Hrvatske koji je je grcao u dugovima.
       Čelni čovek fonda, nesuđeni hrvatski ambasador u Beogradu, a danas diplomata u Sarajevu, Damir Zorić, tvrdi da su gladni penzioneri bili jedini razlog prodaje "Večernjeg lista". Mada je u to doba dobio nadimak "penzionerska vila", Zorić ni danas ne zna ko je kupio list. Formalno, bila je to američka firma "Juropijen divelopment trast". Iza zvučnog, ali savršeno nepoznatog imena krili su se novi rebusi. Firma je bila registrovana u Hrvatskoj, ali je kupovinu novina obavila u ime preduzeća "Karitas fond" iz Amerike. Penzioni fond je inače posedovao 80 odsto deonica tiražnog zagrebačkog dnevnika, a navedenim firmama prodao je kontrolni paket od 53,61 odsto deonica. Prodaja je bila bagatelna, jer je nominalna cena iznosila 15 miliona maraka. Zorić je, međutim, tvrdio da je to samo pet odsto od svote za mesečnu isplatu penzija za najmanje 800 hiljada penzionera u Hrvatskoj.
       Jedan od svedoka u "aferi Večernjak", izvesni Luka Krznarić, koji je u to vreme bio pomoćnik ministra za rad, nedavno je zaprepastio javnost izjavom da je praktično kidnapovan na ulici kako bi prisustvovao "slikanju za kamere". Radilo se o prodaji "Večernjeg lista" koji je, daleko od očiju javnosti, u to doba već bio prodat firmi registrovanoj na Devičanskim ostrvima. Njenom vlasniku do danas ne može da se uđe u trag. U ovoj tragikomičnoj farsi Krznarić je samo glasno rekao ono što se već odavno šaputalo u redakcijskim hodnicima i na dosadnim popodnevnim dežurstvima. Da je prodaju režirala desna frakcija tada vladajuće Hrvatske demokratske zajednice, a "slikanje za kamere" naredio je nekad veoma moćni Tuđmanov savetnik dr Ivić Pašalić. Bilo je to doba žestokih okršaja među saradnicima pokojnog predsednika, a svaka od zavađenih frakcija HDZ-a želela je da se obezbedi na vreme. Ako bi se, kako se govorilo, "ne daj bože, stvari u Hrvatskoj promijenile."
      
       Mešetarenje informacijama
       Stručnjaci za otkrivanje pranja novca tvrde da promena do koje je u državi ipak došlo ne znači da će sve karte biti stavljene na sto. Upravo suprotno. "Večernji list" se ovih dana ponovo nudi na prodaju austrijskom izdavaču "Štiriji" kako bi se zavarali tragovi ranije transakcije na Devičanskim ostrvima. Beskrajno prebacivanje novca od jednog do drugog vlasnika, od kojih je svaki samo arbitar u većem poslu, zapravo je druga faza pranja novca. Na kraju bi novac ipak trebalo da se vrati u zemlju, i to čoveku koji je naredio čitavu operaciju. Mada domaći tajkuni slove za najbogatije ljude Evrope koji preko ruku dnevno prevrnu na stotine hiljada maraka, gotovina od 20 miliona maraka nije mala stvar.
       Neki tvrde da je novac izvukao biznismen Pavo Zubak, poznat po prodaji uvoznih automobila, a neki misle da imena lokalnih tajkuna i nisu bitna. Sigurno je da se prva faza prodaje najčitanijeg domaćeg lista dogodila u vreme kad i najbizarnije pričice opskurnih nacionalnih tabloida gube bitku sa umornim i bezvoljnim čitaocima. Novine interesuju još samo političare nezadovoljenog ega, poneku ocvalu žurnalističku legendu i tanak sloj ratnih i poratnih profitera.
       Baš kao i skandali s prisluškivanjem u nevladinim organizacijama, tako je i mešetarenje novinarstvom kao proizvodnjom poluinformacija postalo novi unosan biznis u Hrvatskoj. Kome bi danas još moglo da bude važno da li je "Večernji list" kupljen za hadezeove "levičare" ili za njegove "desničare" kad je stranka ionako propala? Kad bi se fantomski kupac sa Devičanskih ostrva, rajske oaze za utajivače poreza i pravog poslovnog i fizičkog identiteta, kojim slučajem i predstavio novinarima zagrebačkog "Večernjaka", bio bi to samo novi cinizam. Domaći žurnalizam odavno se, naime, pretvorio u "biznis" i prestao da bude informacija. Medijski minuti koji danas otkucavaju nad Hrvatskom neprijatno najavljuju doba čija će najveća vrlina biti zaborav. A novine, srećom, žive samo jedan dan.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ