NAZIV: Prva Jugoslavija... Druga Jugoslavija... Treća Jugoslavija... prodato
AUTOR: Ilija Marković
IZDAVAČ: "Ilijada", Novi Sad 2000.

      Sava Babić
      
       Ilija Marković je jedan od velikog broja aforističara koji ima svoj prepoznatljiv glas. On bi mogao da piše novele i romane; piše samo aforizme. Ne samo da ih piše, nego ih govori, misli i živi njima. Dovoljni su mu za književni izraz, za život, za ostvareno Delo. ("Srbin koji bar jednom nije poginuo za Srpstvo, nije patriota." - I. M.)
       Aforizmi Ilije Markovića se ne smeju čitati sve jedan iza drugoga; koncentracija može biti ubitačna. Bolje je s razmakom, s pauzama; zdravlja čitalaca radi.
       Naslov zbirke Ilije Markovića sadrži aforizam. A ceo je stao u naslov. Ako je nešto tri puta, kao Jugoslavija; ako su je velike sile stvarale i razarale; ako se s nama toliko puta poigravaju - onda ličimo na aukciju, na rasprodaju. Posle trećeg udarca čekića - nema je više. Ličimo na to. Forma je pronađena, jezički izraz je iskorišćen; nevolja je samo u tome što smo mi taj predmet pod čekićem. Ali smo tako u sevu saznali kakva nam je sudbina. (I tragedija se lakše proguta ako je saznamo umom, nadvladamo, ali samo humorom.)
       Jedan aforizam Ilije Markovića, koji se urezuje u svest, zaledi nas, zgrozi, glasi: "Niko Njegov nije umro prirodnom smrću. Nećemo ni mi!" Sintaksička formula je poznata, očekujemo da se završi, kao što bi trebalo, sa: "... neće ni On!" Međutim, aforističar menja završetak i pomera težište rečenice. Mi smo ti Njegovi, nas će snaći, nećemo izbeći sudbinu Njegove porodice i bližnjih. Sudbinski smo zagrljeni, kobno povezani, znamo to sada: osvestio nas je aforizam.
       Pa ipak: "Satiričari su, u stvari, dželati koji ne skidaju glave već oreole."
       Od smeha do tragedije, od podsmeha do bufonerije, od ironije do sarkazma - to su rasponi aforizma. A uvek formula, okret i neočekivana deformacija, udar smisla. Aforizam je najmanje književno delo: minimum korišćenja izraza i maksimum eksplozije dobijene vrednosti koja nas pogađa u glavu.
       Zanimljivost: aforističar bi mogao da nastrada, da bude sudski gonjen. ("Svako ima vođu kakvog zaslužuje. A mi i većeg od sopstvenih zasluga." - I. M.) Istina, on ne pominje imena; ako bi se neko javio i optužio ga, time bi otkrio da se prepoznao i izložio bi se ruglu. Zato svi znaju na koga aforističar cilja, ali ime se ne ispisuje; ravnoteža u igri je uspostavljena. Velika uopštenost i velika konkretnost, ali - obe istovremeno.
       Ova zbirka ima 608 aforizama. Moj primerak obogaćen je sa sedam rukom dopisanih: nema kraja aforističkom delovanju i stvaranju Ilije Markovića. Ne smem ni da pomislim šta bi se desilo kad bi se odjednom izmenila naša stvarnost, kada bismo ostali bez nje i bez neiscrpne gomile apsurdnosti: da li bismo videli jadnog Iliju Markovića nasukanog na sprud normalnog i srećnog života? On bi voleo kad bi doživeo takav stvaralački brodolom! Nažalost, neće mu se dogoditi.
       Ilija Marković sve to zna. Njegovi aforizmi na razaraju nego leče svet i čoveka. Zato ih treba uzimati u malim dozama, ali svakodnevno. ("Nema nam spasa! Ova vlada nema kud da pobegne." - I. M.)
       U prethodnim godinama imali smo Duška Radovića: meka misao tmurnog čoveka natopljena neizmerno velikom ljubavlju! Prispeli su nam plodovi drugačijih godina ("Vođa je bio! Vođa bije! Vođa će biti!"): imamo Iliju Markovića, ne mrzi ipak, ali britko seče i osvešćuje.