NAZIV IZLOŽBE: Savremena misao postaje bela boja
AUTOR: Cvetko Lainović
GALERIJA: ULUS-a

      Đorđe Kadijević
      
       Izložba "belih" slika likovnog stvaraoca Cvetka Lainovića (1931) u beogradskoj Galeriji ULUS-a daje povoda za raspravu o aktuelnom problemu komunikativnosti jezika savremene likovne umetnosti. Reč je o slikarskom delu specifičnog izraza koje dovodi u svojevrsno iskušenje ne samo laičku publiku već i one posetioce pomenute galerije koji se, sa manje ili više prava, smatraju poznavaocima našeg slikarstva. Ono što najviše iznenađuje kod Lainovića, jeste njegov reducirani kolorit. Gotovo sva njegova platna pokrivena su reljefnim slojem bele boje čiju dominaciju narušavaju retke, gotovo jedva primetne mrlje bledocrvene ili plave boje. Na tim površinama vide se jako stilizovane ljudske figure za koje se pre može reći da su crtane nego slikane. Za laike, ta platna izgledaju "prazna". Bolje poznavaoce slikarstva ona dovode u dilemu pitanjem: šta znači tolika slikareva uzdržanost u upotrebi boje? Kakva motivacija stoji iza takve Lainovićeve estetike? Da Lainović nije malo preterao u svom redukcionizmu?
       Da razjasni stvar, potrudio se književnik Svetislav Basara, pisac teksta za katalog ove izložbe. Misteriju Lainovićeve bele boje on prebacuje na metafizički plan, ukazivanjem na činjenicu da belo po sebi nije boja. Belo je sama svetlost u kojoj su, kao što pokazuje spektralna analiza, sadržane sve boje. Ako je tako, onda u Lainovićevom "belom" slikarstvu nema ničeg ahromatskog, antipikturalnog. Naprotiv, reč je o sintezijskom postupku s u b l i m a c i j e koja se kod Lainovića ne okončava u slikarskoj materiji, već ima dublje simboličko, zapravo sakralno značenje. Belo je za Lainovića, po vizantijskom načinu poimanja slike, emanacija božanske svetlosti, čista entelehija jedinstvenog prostora i vremena u kome se konstituiše univerzalno b i ć e. Svako podvajanje tog bića na svetlu i tamnu stranu, prema Lainovićevom osećanju, odvelo bi nas u "novo manihejstvo". Nije čudo, otud, što se ovaj slikar žali posetiocima svoje izložbe zbog ono malo boje koja je u njegovim trenucima slabosti, dospela na njegova platna.
       Izvesno da svaki pojedinac među tim posetiocima ima pravo na sopstveni sud o Lainovićevom slikarstvu, kao i o njegovom tumačenju koje je dao književnik Basara. Pitanje koje je ovde postavljeno tiče se komunikativnosti, jednostavnije rečeno, razumljivosti tog slikarstva. Ono prosto glasi: da li bi, bez pisanog ili verbalnog tumačenja, Lainovićeve ideje bile sasvim jasne i da li bi bilo razumljivo ono što on svojom slikom hoće da kaže? Odgovor je nedvosmisleno odrečan. Čak ni osetljiv i edukovan posmatrač ne bi mogao da "isprve" uđe u metafiziku Lainovićevog slikarstva. Sledeće je pitanje, koliko je to o čemu je reč dobro za Lainovića i za slikarstvo uopšte?
       Površno sročen odgovor i tu bi mogao da bude negativan. Ali, takvim odgovorom bila bi prenebregnuta vrednost svih složenih, dubinski zahvaćenih i zahtevnih sadržaja umetničkih dela do čijih tajni se dolazi tokom procesa ozbiljne stvaralačke rekonstrukcije. Mi danas živimo u svetu koji, čini se, ne zna šta hoće, ali to hoće odmah. U takvom svetu, Lainović ne izgleda kao savremen slikar. Bilo bi pogrešno, međutim, posmatrati ga kao neku utvaru prošlosti. Ja bih pre rekao da taj "vizantinac", konfesionalni ortodoks i estetski mistik, prevazilazi okvire "svoga vremena" - onog do ništavnosti skraćenog trenutka aktuelne sadašnjosti što nam ga, kao kakvu milostinju, nudi naš svet.