NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Snižavanje nivoa

NASLOV: Bergmanova sonata
AUTOR: Ingmar Bergman
REDITELj: Tatjana Mandić-Rigonat
POZORIŠTE: Narodno pozorište, Scena "Raša Plaović"

      Vladimir Stamenković
      
       Prikazana kao omaž delu najvećeg švedskog filmskog reditelja, predstava "Bergmanova sonata" spada u intimno, psihološko pozorište, čiji je zadatak, po Meterlinku, da otkriva i prikazuje tragiku, koja je imanentna svakodnevnom životu.
       Za tu predstavu, koju je, preuzimajući i odgovornu ulogu dramaturga, režirala Tatjana Mandić-Rigonat, građa je uzeta iz scenarija za film "Jesenja sonata", koji se ubraja u najznačajnija Bergmanova ostvarenja. U njoj je, kako zahteva vrsta teatra gde pripada, radnja drastično redukovana i paralisana, mada je i sklopljena s namerom da se prodre u dubinu ljudske svesti, da se osvetle složeni moralni problemi s kojima se suočavaju članovi jedne naizgled uspešne, sređene građanske porodice. Ali, u tom smislu je zapravo malo šta u potpunosti realizovano.
       U stvari, u predstavi je uverljivo opisan jedino žestok, dramatičan konflikt dve žene, majke (Ružica Sokić) i ćerke (Dobrila Stojnić), koje opsesivno evociraju ono što im se davno dogodilo, međusobno se obračunavaju, pri čemu se pokazuje da je prva površna, frivolna, bezosećajna osoba, a druga iskompleksirana, nezrela, osujećena ličnost. Ta priča o čovekovoj osuđenosti na usamljenost, o grčevitom preplitanju nežnosti i mržnje, ne izlazi, međutim, iz okvira jednog od opštih mesta moderne književnosti. Po karakteru, ona je manje bergmanovska, a više podseća na porodične istorije, koje se prikazuju u pomodnim holivudskim produkcijama, oslonjenim na ogoljene pa samim tim i vulgarizovane psihoanalitičke sheme.
       Takav utisak potencira i rediteljkin postupak, u malo čemu podudaran s Bergmanovim prosedeom. Premda se povremeno, makar i naivno, u ilustrativnoj formi, pokazuje pretapanje sadašnjosti u prošlost, što je preduslov da priča ima i viši, značajniji nivo, predstava u celini ne omogućava gledaocu da na filmski, u osnovi prustovski način luta kroz prostor i vreme u potrazi za motivima koji pokreću i formiraju dramske junake. Ali, ona ne dejstvuje na tom nivou i zato što na sceni nema ni sumorne severnjačke melanholije, ni metafizičke napetosti, ni događaja koji duboko diraju dušu, ni avetinjske atmosfere u kojoj postepeno sazreva proces pretvaranja egzistencije u moru i užas.
       U predstavi "Bergmanove sonate", baš zbog toga, znameniti nordijski umetnik više ne liči na sebe, govori jezikom drugorazrednog filmskog pisca, čija se veština iscrpljuje jedino u sastavljanju konvencionalne, jednodimenzionalne, nimalo zagonetne, realističke priče.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu