Kada shvatite strukturu manipulacije slikama, onda shvatite i ono što nam se događa

      Katalog koji predstavlja radove beogradskog umetnika Jovana Čekića, nastale u poslednjih pet godina, štampan je povodom izložbe "Out of memordž", koja je održana u Umetničkoj galeriji "Nadežda Petrović" u Čačku, januara 1998. godine. Čekić je i dobitnik Nagrade grada Čačka i nagrade publike na 19. memorijalu Nadežde Petrović. Na beogradskoj umetničkoj sceni pojavio se sredinom osamdesetih, kao član konceptualne grupe 143, čiji se rad nastavljao na tzv. prvu generaciju nove umetnosti 70-ih. SKC je bilo mesto gde se u to vreme rađala srpska konceptuala koja je odgovarala na izazove sa svetske umetničke scene.
       U poslednje dve decenije uporedo teče njegov umetnički angažman, realizovan u četrdesetak samostalnih i grupnih izložbi kod nas i u svetu, i teorijski angažman, kroz objavljivanje tekstova iz filozofije i teorije moderne umetnosti u brojnim časopisima (od kojih su neki objedinjeni u knjizi "Presecanje haosa" iz 1998. godine). Do 1997. uređivao je časopis za vizuelnu kulturu "Nenj Moment", a trenutno je urednik edicije "Art" u izdavačkoj kući "Geopolitika".
      
       Krajem sedamdesetih napisali ste da umetnik, delujući unutar određene prakse formira svoju vlastitu gramatiku. Bavljenje jezičkim problemima zastupljeno je ne samo u teorijskim tekstovima već i u radovima u kojima su slika i tekst uklopljeni tako da upućuju na teorijski diskurs.
       - Čini mi se da se ozbiljni pomaci u umetnosti rade na nivou jezika, pomeranjem granica razumevanja. Konceptualisti 70-ih, Džozef Bojs, Džozef Kosut, rade na tim problemima. U našoj tradiciji, na ikonama, imate prisustvo titla i to iskustvo je bitno u odnosu na autore sa Zapada. Mene sve vreme zanimaju dva fukoovska motiva: nešto izrecivo i nešto vidljivo. Umetnička praksa 70-ih vezuje se za avangardna iskustva, a umetnici avangarde precizno znaju šta rade i imaju neku vrstu svoje teorije. Tu nemate nesvesnog umetnika. Iz toga se logično došlo do problema jezika.
      
       Generacija umetnika kojoj pripadate pokušala je da u devedesetim održi kontinuitet svoje produkcije i uključi se u aktuelne tokove u uslovima materijalnog i duhovnog propadanja društva. Kako su umetnici reagovali na izazove devedesetih?
       - Za umetnike u vremenima kakva su naša, prelomna, odsudna, bilo je važno da ostanu normalni. Samim tim oni su, uslovno rečeno, na jedan specifičan način bili angažovani. Ideja izložbe "Pogled moći" iz '94, u Galeriji Kulturnog centra, bila je da pokažem da neki pogled moći zakrivljuje čitav niz stvari; postaje devijantan. U igri vizuelnih elemenata iza kojih su stajali citati poznatih filozofa želeo sam da pokažem kako je moguća manipulacija u odnosu slike i teksta koji ga prati. To je neka vrsta šale koja aludira na ono Gručoovo "valjda više verujete meni nego svojim očima".
      
       Na samom početku devedesetih na beogradskoj sceni prepoznaju se neke nove pojave kao što su Nova beogradska skulptura, projekat Mondrijan, tehnoumetnost ili nova figuracija... Kako danas izgleda alternativna umetnička scena kod nas?
       - Postoje neki znaci života kao što je pokušaj da se okupi veći broj umetnika oko galerije "Remont" ili Centra za savremenu umetnost. Nešto slično radi i novi "Rex". Međutim, scena koja je postojala 80-ih raspala se; ona je atomizirana, a komunikacija između atoma je minimalna ili uopšte ne postoji, a samim tim nema ni solidarnosti. Taj pojam je važan jer solidarnost nije ništa drugo nego antifašizam. Nepostojanje solidarnosti otvara polje za upad fašističkih elemenata. Tako je došlo do toga da provincijalci svoj autizam pretvore u nacionalističku retoriku i kroz zastarele matrice promovišu svoju brigu za naciju i time je zapravo upropaste. Nacionalno se ne neguje kroz zatvaranje, nego kroz stalno preispitivanje. Ono što su umetnici mogli da urade, jeste da ne padnu u nacionalističku histeriju ili apatiju i to je najteže objasniti strancima, jer oni očekuju neku političku umetnost odavde.
      
       Kakav problem postavlja pred teoretičara tako atomizirana umetnička scena?
       - Ključni problem koji se postavlja pred teoretičara, s jedne strane je sam umetnik, a s druge, ono što se događa sa umetnikom u zatvorenom društvu. U prvom slučaju stvar se komplikuje sa razvojem novih medija i prelaženjem iz kulture pisma u kulturu ekrana. Što se tiče odnosa umetnika i društva, nalazimo se u situaciji u kojoj iz društva nadziranja prelazimo u društvo kontrole.
      
       Savremena umetnost razvija se u okolnostima razvijenih i simultanih komunikacija koje određuje i nov način čitanja tradicije i rasvetljavanja fenomena današnjice. U vašim radovima iz devedesetih, u kojima koristite kompjutersku tehniku, ima citiranja Vermera, Džojsa, Kafke, ali i filmova, atributa rokenrol generacije...
       - Neki uvidi umetnika pripadaju svim vremenima. Kad čovek uđe u dijalog sa umetničkom tradicijom, s jedne strane produbljuje svoje shvatanje iste, a s druge istražuje dokle može da ide. U jednoj posebnoj perspektivi, u istoj ravni nalaze se Vermerove slike, zec iz Alise i Džojsovi uvidi.
       Ono što me zanima jeste kako funkcioniše brisanje slika iz naše svesti. Kada shvatite strukturu manipulacije slikama, onda shvatite i ono što se nama događa. Sve se, dakle, zasniva na potpunoj opscenosti. Ne znam da li je to angažovana umetnost, niti me zanima. Zadatak umetnosti za mene je da pokaže kako nastaju efekti stvarnosti kroz dekonstrukciju elemenata.
      
       Vaše slike zahtevaju svojevrsno čitanje, koncentraciju i jedan stepen kontemplacije da bi se spoznale. U kojoj meri to otežava komunikaciju sa današnjom publikom?
       - Umetnost dvadesetih pretpostavlja nekog ko je otvoren za nova sagledavanja i ko ima određena predznanja. Lenjost oka opravdava se hermetizmom ili elitizmom, ali ne mislim da je to nešto loše, već da je otvorenost za eksperiment.
      
       ANA OTAŠEVIĆ