Ognjenka Milićević: "U pozorištu je uvek najvažnija nova publika". Aleksandra Jovićević: "Pozorište je samo sebe anuliralo, a publika je tu najmanje odgovorna"

      Tokom poslednje decenije ovog veka, srpska su pozorišta - iako bez ikakve realne moći - gotovo neprekidno bila u žiži javnog interesovanja. Ovome je, pored kolektivne prirode teatra i atraktivnosti glumačke profesije, u velikoj meri doprinela i okolnost što su pozorišta uglavnom puna. Da posećenost teatru ima neposredne veze s vremenom krize, svedoči i sledeći detalj; kada je početkom ove decenije standard naglo porastao, teatri su bili prazniji nego, recimo, u vreme hiperinflacije. (Ipak, istorijsko iskustvo podseća da za pozorište umerena kriza može biti inspirativna, dok ona ogromnih razmera vodi njegovom uništenju.)
       Dok skeptičniji analitičari smatraju da je na delu samo još jedan oblik privida normalnog života (u svetlu sveopšteg pada kriterijuma u kojem se osrednjost promoviše kao vrhunska vrednost), drugi misle da je teatar u ovoj zemlji jedna od poslednjih oblasti koje su, koliko je to bilo moguće, odolele potpunom urušavanju. Do sada su uglavnom izostala istraživanja onih sadržaja koji publiku uopšte odvode u pozorište, kao i segmenata društva koji tu publiku čine. A poslednjih je godina, uporedo s radikalnim prestrukturiranjem srpskog društva, zanimljiv i ulazak nove publike u pozorište.
       Da taj fenomen odista postoji, svedoči i nekoliko neposrednih primera - od diskretne zvonjave mobilnih telefona tokom predstave, preko specifičnih reakcija na neke scenske konvencije (recimo, modnoj reviji koja je deo predstave, aplaudira se kao da je u pitanju prava revija) do novih marketinških modela obraćanja potencijalnoj publici. Tako se, recimo, poslednjih meseci, predstave koje potpisuju renomirani reditelji i glumci reklamiraju na televiziji Pink, a to, ako ništa drugo, svedoči bar o dvema stvarima. Prvo, o marketinškoj umešnosti njihovih autora (s obzirom na ogromnu gledanost ove navodno apolitične televizije), drugo, o tome da ciljnu grupu tih predstava očigledno čini pink populacija. Kako je teatar, pored ostalog, i profesija od koje valja živeti - ali i vrlo demokratična umetnost - svemu tome nema se načelno šta prigovoriti. Što je još važnije, "u pozorištu je uvek najinteresantnija nova publika, i na nju treba misliti", podseća jedan od najiskusnijih srpskih teatrologa i profesor u penziji Fakulteta dramskih umetnosti Ognjenka Milićević.
      
       Daleko je do Strindberga
       Dramski pisac ("Karolina Nojber", "Laki komad"...) i predavač na istom fakultetu (FDU) Nebojša Romčević o tome ima određeno mišljenje:
       - Pozorište funkcioniše kao medij koji mora da se odbrani od elektronskih medija, ali i onih koji ga doniraju. Kako je taj donator najčešće država, o potpunoj nezavisnosti ne može biti reči. Ono, dakle, treba da pronađe modus da slobodno radi, a danas u ovoj zemlji standardna pozorišna publika ne može da izdržava teatar, naprosto zato što je finansijski potpuno oslabljena. Beograđanin kao publika više ne postoji. Ali zato postoje ljudi koji imaju novac. Pošto se grad "prokrvio" novim snagama, sada lagano treba tu publiku uvoditi u predstave, ali se to ne može odmah sa Strindbergom. Taj proces će morati da traje godinama. Prvo im ponuditi "Audiciju", i to, ako treba, lošu "Audiciju", pa će onda postepeno biti stvoren prostor i za neku bolju "Audiciju", pa onda opet i za nešto što nije samo zabavljački teatar. To je veoma važno, jer slobodno pozorište jeste komercijalno pozorište, dakle ono koje zavisi od sebe samog - i to je za sada jedini način da se lestvica vremenom postavlja na viši nivo. Nije to specifičnost samo ovog društva. U svim epohama, publika je prost narod. Prema tome se možemo ili odnositi s prezirom ili praviti teatar za finansijski nemoćnu duhovnu elitu. Naravno da u ovoj priči nema nimalo romantike, ali to je realnost: ako želimo da pozorište opstane, ne treba bežati od estrade.
       Ima i drugačijih mišljenja. Jovan Ćirilov ne veruje u komercijalizaciju, naročito ne, kako sam kaže, "naručenu".
       - Osim ponekog izuzetka, u Beogradu ipak najbolje idu one najbolje predstave. "Bure baruta" je hit. Publika s tih predstava izlazi zadovoljnija i ispunjenija nego s nekih koje su nižeg nivoa. ("U ovom trenutku, nažalost, posećenost uopšte nije određena kvalitetom nego imidžom pozorišta i marketingom", suprotno tome, misli Romčević). No, već i letimičan uvid u "situaciju na terenu", upućuje na zaključak koji samo na prvi pogled deluje paradoksalno: najbolju prođu - sasvim grubo i okvirno govoreći - ima ono što je najbolje i ono što je najgore.
       Teatrolog i profesor FDU Aleksandra Jovićević najveći problem vidi u onome što pozorišta uopšte publici nude.
       - Uvek sam na odlazak u pozorište gledala kao na želju ljudi da pobegnu od banalnosti i početkom 90-ih tako je i bilo. Ali, ljudi su ubrzo videli da pozorište više nema šta da im kaže. Pozorište nije bilo pripremljeno za ono što će da se desi, ono je samo sebe anesteziralo i marginalizovalo u sociološkom smislu. Ona prava publika nije mnogo ni odlazila, jer joj tamo nije bilo rečeno ništa što bi je zanimalo. Čak je možda pozorište i odbilo pravu publiku jer nije na vreme reagovalo. Ono, jednostavno, ne nudi ni pravi eskapizam ni pravu kritiku. Drugo, ovde se toliko govori o odlasku tri ili četiri mlada glumca u inostranstvo, a iz zemlje je otišlo toliko sveta koji bi bio prava publika - što je neuporedivo veći problem. Pozorište je samo sebe anuliralo, a publika je tu najmanje odgovorna.
       Pošto publike ipak ima na predstavama, vredelo bi videti što to uopšte puni pozorišta. Recimo, u Beogradskom dramskom pozorištu trenutno je najveće interesovanje za komedije. Na ceni je "Samo vi ajte, a mi ćemo arlaukat", Miodraga Karadžića, u režiji Milana Karadžića, sa Mimom Karadžićem i Branimirom Brstinom u glavnim ulogama.
       - Zbog svega što smo preživljavali, ljudi više nemaju strpljenja i nerava za neke ozbiljnije teme, pa se predstave koje obavezuju teže prodaju. To je veliki problem - jer ukusu publike ne sme ni da se povlađuje niti se u odnosu na to može ostati potpuno gluv - kaže upravnik Goran Sultanović. No, postoje i neki momenti recepcije specifični za našu publiku: ni sve komedije ne prolaze uvek dobro. Gotovo je mitski postao slučaj "Rodoljubaca" Jovana Sterije Popovića, najozbiljnije i najoporije komedije napisane na srpskom jeziku, koja ni u vrhunskim rediteljskim postavkama proteklih decenija (Mata Milošević, Dejan Mijač) nije naišla na veliku popularnost.
      
       Radovan se otrgao
       Izgleda da je slično i sa skorašnjom režijom Gorčina Stojanovića: u ovom, inače lucidnom rediteljskom konceptu uočljivo je oštro poigravanje onim elementima koji čine pseudomitološku matricu nacionalnog identiteta (uspaljeni patriotizam, latentni homoseksualizam, mačizam, fudbalsko navijanje kao specifičan vid rodoljublja i drugo) ali se, kako je davno povodom "Rodoljubaca" primećeno, Srbi nerado suočavaju sa slikom sopstvenih devijantnosti. U drugačijem svetlu, paradigmatičan je primer kultnog "Radovana III" koji je, prema svedočenju reditelja Ljubomira Draškića, trebalo da bude autentična poruga malograđaninu. Međutim, kako je publika naročito dobro reagovala na improvizacije Zorana Radmilovića - glumac je persiflažu razvio do savršenstva - i Radovan je, umesto predmet podsmeha, postao gotovo nacionalni junak. Oštriji komentatori primećuju i da se na psovku uglavnom reaguje aplauzom, ali da je zviždanje lošoj predstavi (što se u svetu smatra relativno uobičajenim) - gotovo nepoznata institucija.
       U Zvezdara teatru, sasvim očekivano, najbolje prolazi "Smešna strana muzike" trupe T Kuguar, a zanimljiv je i desetogodišnji vek "Profesionalca" Dušana Kovačevića. Pošto je srpska stvarnost bestijalnija od svake fikcije koju umetnost može da smisli (i pored toga što pozorište zaista "potkazuje stvarnost"), nije teško zapaziti da deset godina posle premijere, i recepcija mora biti drugačija. Ako je pre jedne decenije u fokusu interesovanja bila politički intrigantna priča o piscu koji ima "ličnog" policajca, sada je težište pomereno na ono što bi bio teatarski "trade mark" - renomirana imena koja u svesti publike podrazumevaju visok umetnički domet.
       Zanimljiv je i paradigmatičan primer Ateljea 212, pozorišta s nesumnjivo najbolje izgrađenim imidžom. Ovde odlično prolaze "dijametralno suprotne" predstave. Na jednoj strani, one visokog umetničkog kvaliteta u kojima igraju imena od kredibiliteta (najsvežiji primer je "Divlji med" u režiji Dejana Mijača, s Petrom Kraljem, Svetlanom Bojković i drugima), na drugoj projekti na repertoaru zatečeni od pre deset i više godina, a rađeni prevashodno s komercijalnim ambicijama (primer je "Ljubavno pismo"). Predstave ta dva tipa uvek su pune - i to isključivo prodajom karata na blagajni, bez organizovanja posebne marketinške akcije preko škola, sindikata i slično. Na Velikoj sceni Narodnog pozorišta najbolje prolazi klasika, ali ne režirana na moderan način (i inače postoji uverenje da je srpski teatar sklon konzervativnijem izrazu, da bitefovske tendencije nisu ostavile znatnog traga), a na Maloj savremeni komadi različitog kvaliteta. Posmatrajući beogradske scene, primećuje se i da dolazi do izvesnog zasićenja temama iz nacionalne istorije, koje su prethodnih godina bile veoma popularne. ("Ljudima je već dosadilo da gledaju kako je Miloš ubio Karađorđa, i slično", kaže Nebojša Romčević.)
      
       Svi su ipak - pravi
       Ko čini beogradsku pozorišnu publiku? Može se reći da broj stalnih posetilaca ne premašuje brojku od tri hiljade. Jedno od malobrojnih sistematskih istraživanja vođeno je 1995. na Fakultetu dramskih umetnosti, pod rukovodstvom profesora Milene Dragićević-Šešić. Iako je u drugoj polivini ove decenije bilo novih momenata, osnovni rezultati su i sada zanimljivi. Recimo, u to vreme najomiljenije je bilo Jugoslovensko dramsko pozorište s visokim umetničkim nivoom, a postojala je i velika polarizacija između JDP-a, Ateljea 212 i Narodnog pozorišta, na jednoj, i ostalih na drugoj strani. Generalno su izdvojena četiri tipa publike: prva, edukovana publika (JDP i Atelje 212), publika koja pozorište doživljava kao izlazak i društveni događaj (Narodno pozorište), publika bulevarskih predstava i, najzad, ona za koju teatar ima saznajnu funkciju i tamo odlazi iz političkih razloga (primer je "Đeneral Milan Nedić", a ovu publiku uglavnom čine stariji muškarci). Teško je poverovati da se povećavao broj gledalaca iz prve grupe (iako je pretpostavka da jezgro publike i dalje čine intelektualci od 20 do 40 godina), ali je u preostalim svakako bilo izvesne dinamike.
       - Činjenica je da postoji publika za estradne pozorišne događaje, ali to je veoma važan izvor prihoda. Pozorišta naprosto moraju da idu na nešto sigurno. Uostalom, estradizacija pozorišta samo je deo opšte estradizacije društva i cele kulture. Toga nisu lišeni ni mediji ni literatura - primećuje Milena Dragićević-Šešić.
       Smatrajući da je pozorište "jedina preostala oaza u koju se može doći a da vas niko ne uznemirava", Ognjenka Milićević o tome razmišlja u kontekstu jednog šireg kulturnog modela.
       - Razumljivo je da sasvim različiti sadržaji privlače različite ljude. Ponekad mi iz pozorišta previše mislimo na svoju publiku (nama sličnu), a nema potrebe. Jer, i ono drugo zadovoljava nečije potrebe. Čini se da je svet tolerantniji prema različitostima, mi smo možda malo isključivi. U krajnjoj liniji, svako će otići na svoju stranu, tamo gde mu je najinteresantnije, a sve je to opet potencijalna pozorišna publika.
       Ovim zapažanjem je profesor Milićević dotakla izuzetno značajnu temu. Naime, u našoj sredini se upravo publika koja odlazi u teatar smatra paradigmom publike kulturnih sadržaja uopšte: ona /čita/ odlazi u bioskop... (obrnuto, na primer, ne mora da važi za filmsku publiku). Štaviše, Milena Dragićević-Šešić nalazi da je svaka publika u teatru - prava publika. "Pozorišna publika je uvek publika na koju se može računati. Ona uvek politički razmišlja. Čak i kada izabere vodvilj, to je učinila kao opuštanje od svakodnevnih tema, od realnosti."
      
       KSENIJA RADULOVIĆ