("Hajder iz našeg sokaka", NIN br. 2571)

      NIN nije u pravu. Novinarka Smajlović ne razume da koalicija Vojvodina ne vodi nikakvu antikinesku politiku, već zahteva od jugoslovenske vlade i trojnog pakta socijalista, radikala i julovaca, da ne vode tajnu imigracionu politiku prema Kinezima, kojom se povređuju prava domaćeg stanovništva. Mi bismo sa jednakim žarom ustali protiv loše imigracione politike vlade i da su u pitanju Amerikanci, Šveđani, Francuzi, Japanci, Indijci i drugi. Mi ne ustajemo nacionalno i rasno protiv Kineza. U Vojvodini ne trpimo ni jedno ni drugo, ali smo veoma osetljivi na državnu favorizaciju bilo kog naroda i neprekidne kolonizacije bez našeg pristanka. Mi se bunimo protiv nezakonitih privilegija kineskih imigranata u Jugoslaviji i tajnih obaveza koje je jugoslovenska vlada primila u zamenu za novac iz Pekinga, bez znanja jugoslovenskog parlamenta i njegovog odobrenja. Svojom brigom za naš narod mi ne povređujemo prava "seljačkih sinova iz južne Kine", kako patetično navodi novinarka Smajlović, već javno zahtevamo od jugoslovenske vlade da smesta objavi program svoje imigracione politike i obustavi tajne privilegije svim strancima na račun naših građana. Osim jedne nevladine organizacije u Srbiji i novinarke Smajlović, niko u Srbiji ne podržava imigraciju Kineza po cenu hleba i posla našeg naroda.
       Sve države vode imigracionu politiku i ne naseljavaju, ne zapošljavaju i ne odobravaju državljanstva po cenu gubitka kontrole domaćeg stanovništva nad svojim vitalnim interesima. Neka novinarka Smajlović ode sa svojom nevladinom predstavom o etničkom pravu svih naroda na međusobnu slobodnu konkurenciju za zapošljavanje u Hongkong, i biće joj ljubazno odgovoreno da u Kini za spoljnu radnu snagu nema mesta, makar im tamo danima pokazivala svoj tekst u kojem patriotski stoji da " Kina ovde ima interesa koji će nadživeti Miloševićev režim". Ništa joj ne bi pomoglo ni to što se u Jugoslaviji brine za ljudska prava Kineza, makar nastavila da nehumano tvrdi kako Kina ne može dozvoliti da neko drugi osim " Kineza rešava pitanje Tibeta", odnosno tlačenja Tibetanaca. Pre Drugog svetskog rata, bogata i prostrana Amerika je odobravala godišnju kvotu za useljavanje iz Kraljevine Jugoslavije od 500 imigranata. Danas, kada je još bogatija, ukinula je imigracionu kvotu za Jugoslovene, a jedva da možemo dobiti i turističku vizu. Zemlje Evropske unije su u bliskoj prošlosti vodile imigracionu politiku prema Jugoslovenima, kao i jedna prema drugoj, i niko nije potezao pitanje ljudskih prava, kao što to naivno čini novinarka Smajlović. Niko ne optužuje ni Kanadu, Novi Zeland, Australiju, Švajcarsku i druge zemlje što vode samostalnu politiku zapošljavanja i naseljavanja stranaca na svojoj teritoriji. Nije dobra imigraciona politika kojom Kinezi u Jugoslaviji mogu dobiti državljanstvo - a da ne pohađaju obavezne kurseve srpskog jezika, da ne znaju ćirilicu i latinicu, nisu prošli kroz kurseve domaće istorije i ne poznaju naš Ustav. Mi odbijamo politiku države kojom se postavljaju obaveštenja na kineskom jeziku u javnim institucijama u Vojvodini, u kojoj ovaj narod nema status manjine, dok su zbog mržnje prema starim narodima Vojvodine skinute table sa skupština opština, u policiji i drugim mestima, na mađarskom, slovačkom, rumunskom, rusinskom i drugim jezicima.
       Tajnim sporazumom jugoslovenskih vlasti sa kineskim, do sada je predviđeno da se izda 300 hiljada radnih viza i 40 hiljada državljanstava kineskim građanima u Jugoslaviji. Na učestane pozive koalicije Vojvodina da naša vlada to opovrgne ili potvrdi, ona ćuti. Državljanstva mogu poslužiti za političku podršku režimu Slobodana Miloševića. Kinezi već nose naše lične karte, koje su dobili po postupku kojim nisu obuhvaćeni mnogi strani građani u Jugoslaviji, počev od onih koji su stigli kao žrtve Staljinovih progona u Rusiji, niti su ih dobile na stotine hiljada srpskih izbeglica iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine. Nemaju ih ni mnogi Rumuni, Poljaci, Česi, Englezi i drugi stranci, koji su decenijama u našoj zemlji, ušli u brakove i stekli decu sa našim građanima. Mi ne odobravamo politiku vlade Slobodana Miloševića koja tera srpski narod u emigraciju i zamenjuje ga građanima iz Kine, ili iz bilo koje druge države. Kod nas je 1,2 milion nezaposlenih i isto toliko zaposlenih, pri čemu, uz prosečnu platu od 65 maraka mesečno, više nema razlika u siromaštvu među njima. Jedino se uz takvu platu novinarki Smajlović može pričiniti da kineska roba nije bofl. I nekoliko stotina hiljada omladinaca čeka na posao u zemlji ne tajeći da će zbog politike režima pokušati da napuste zemlju. Punih dvanaest godina pod Miloševićem se mučimo da pravovaljano školujemo svoju decu - zašto da beže iz Jugoslavije ? Na posao i državljanstvo čeka i oko 800 hiljada srpskih izbeglica. Stoga je nužno da vlada prvo zaposli našu domaću radnu snagu i podigne joj standard, a tek potom da uzima i stranu radnu snagu, bez obzira na to da li je kineska, bugarska i druga. Novinarka Smajlović može u sokaku sa Miloševićem koliko god hoće da brani njegovu politiku zamene Srba u Srbiji Kinezima, ali u Kini neće zameniti nijednog Kineza Srbinom.
       Kinezi kod nas uživaju pravo na nelojalnu konkurenciju. Oni uvoze robu bez carina i potapaju u trgovini naše seljačke sinove. Pošto su stigli iz zemlje daleko nižeg životnog standarda od našeg, oni će sutra biti spremni i da rade u našim fabrikama za niže plate od Jugoslovena, što nijedan sindikat ne može da dozvoli. A kada bi režimu Slobodana Miloševića i Mire Marković bilo zaista stalo do jeftine kineske radne snage, onda bi on, kao što to čine razvijene zemlje, izvozio kapital u Kinu, i tamo osnivao fabrike, a ne bi prebacivao kinesku radnu snagu u Jugoslaviju. Režim čini baš suprotno. Pošto ne može da izmiri penzije, prosvetu, zdravstvo, vojsku, minimalne platne obaveze i drugo, on uzima tajne kredite od Kine, ali zauzvrat mora da prima i njihovu radnu snagu, i time pomaže Kini da ublaži svoje probleme sa nezaposlenošću, umesto da rešava naše. Zbog opstanka na vlasti režim je za novac spreman da zamenjuje naš narod bilo kojim, isto onako kako je pristao bez suza u očima da posle svog poraza u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini izbaci Srbe iz tih zemalja.
       Kinezi dobijaju radne vize, ali ne uplaćuju doprinose za socijalno i penzijsko osiguranje. Jugoslovenska vlada ne odgovara na pitanje ko pokriva troškove njihovog lečenja u našoj zemlji, i hoće li se smanjiti ionako male penzije naših penzionera kada sutra na penzijski fond navali nekoliko stotina hiljada Kineza. Jugoslovenska vlada je dozvolila Kinezima da u Srbiji i Vojvodini voze privredna vozila sa crnogorskim tablicama, dok naši privrednici i građani to ne mogu. Uz to, naša vlada ne zabranjuje Kinezima registraciju automobila ukoliko nisu platili porez, što diskriminaciono čini hiljadama naših građana. Vlada je čak promenila i telefonski tarifnik za Kineze, tako da oni na teret naših platiša telefoniraju u svoju zemlju po gotovo 50 posto nižoj ceni od normalne.
       Novinarka Smajlović, politička analitičarka NIN-a, veruje da beogradska opozicija džentlmenski toleriše navodne rasističke ispade Veselinova, i time pokazuje da ne shvata da Veselinov nije rasista, kao što ne shvata ni šta je beogradska opozicija. Ona uopšte ne razume da ako njena opozicija bude napala Veselinova, tada će ga napasti sa nacionalističkog stanovišta i kazaće da Kineze uopšte nije ni napao ! Naivna Smajlović veruje da je beogradska ratna i nacionalistička opozicija brana za Veselinova. Shvata li ona šta bi tek bilo kada bi beogradski opozicionari krenuli na Kineze ? Kod mene je to zahtev za javnu državnu imigracionu politiku, bez obzira na Kineze, kod njih bi to bio čisti nacionalizam, gde bi mržnja prema Hrvatima, Slovencima, Makedoncima i drugim narodima, izgledala kao bajka. Zaneta navodnom moskovskom mudrošću nekih beogradskih opozicionara koji traže političku inspiraciju u Rusiji i Kini, ona je zaboravila da je naš narod otišao na rad i po tehnologiju u Evropu, Ameriku i druge prekomorske razvijene zapadne zemlje. Na istok je odlazio pod Miloševićem i raznim opozicionim političarima, po podršku za teritorijalni ekspanzionizam i pravo na negiranje prava nacionalnih manjina u ime suvereniteta države.
       Pod plaštom brige za ljudska prava kineskih seljačkih sinova u Jugoslaviji, novinarka Smajlović je branila Miloševićevu mizantropsku politiku prema sopstvenom narodu, koja nas je koštala stotina hiljada mrtvih, miliona raseljenih, stotina hiljada oteranih, nezaposlenih i gladnih. Mi moramo i bez Miloševića, i bez Kineza.
      
       Dragan Veselinov,
       Pančevo