Jeste važna svaka akcija, dokazuje to vlast hapseći članove "Otpora" čak i kada njihov protest više liči na benigno zezanje. Zato je za opoziciju beskrajno značajno i kada deesesovci odluče da dele građanima seme "najsrpskije biljke" prkosa tražeći: "Posejmo prkos po Srbiji!". Ali bi glasačima opozicije - starim i novim - bilo još važnije da se lideri opozicije dogovore o zajedničkoj strategiji odnosa sa inostranstvom, o ekonomskom oporavku Srbije, podizanju standarda stanovništva, kosovskom problemu, odnosu sa Crnom Gorom, regionalizaciji i autonomijama u Srbiji, da već sada pokažu prelaznu vladu, da najave prvih deset poteza posle izborne pobede, da kažu da će prve poštene izbore u Srbiji organizovati godinu posle dolaska na vlast. Da su lideri opozicije na mitingu mogli da najave bar početak zajedničke obuke kontrolora izbora i provere biračkih spiskova, ne bi morali da skup na beogradskom Trgu Republike završe ponavljanjem (čitao konferansije) svog dogovora iz januara. Tako su pokazali koliko su od tada uradili

      Dogodio nam se i dugo najavljivani miting. Na čitaocima je da procene da li je on bio "kruna aktivnosti opozicije" (Vuk Drašković), "prvi korak" (Nenad Čanak), "početak promena" (Srbobran Branković, direktor agencije za istraživanje javnosti "Medijum"), "nedovoljan dokaz za nadu da u Srbiji počinju promene" ("Berliner cajtung"), "događaj posle kojeg se više ne postavlja pitanje da li će doći do demokratskih promena u Srbiji, jer je to nezaustavljiv proces" (Rasim Ljajić), "skup koji je JUL uverio u sigurnu izbornu pobedu" (Slobodan Čerović).
       Posao NIN-a je da podseti na nekoliko važnih činjenica i da pokuša da zaviri koliko iza scene - razgovor sa Vladimirom Pavlovim, (strana 16), toliko i u budućnost - istraživanje agencije "Strateški marketing".
       Da, vlast se uplašila: organizovala je na Televiziji Srbije razgovor o "petoj koloni" na koji nije imala petlju da trojici političara iz vladajuće koalicije (Nikola Šainović, Vojislav Šešelj, Milovan Bojić) suprotstavi barem jednog jedinog opozicionara (Zoran Đinđić); pretila da učesnicima mitinga ne garantuje bezbednost; pokradenu privatnu svojinu u obliku filmskih hitova puštala na Televiziji "Politika"; demonstrativno dovodila u centar grada dan pre mitinga policajce naoružane kalašnjikovima, što je bilo dovoljno da krene priča da joj je podeljena bojeva municija; dovukla ulja i šećera u prodavnice (na nekima je pisalo "Ulja i šećera posle 15 časova", valjda zato što je miting bio zakazan za 15 časova); sprečavala opozicionare iz provincije da dođu autobusima na miting...
       Da li je ovo bio najmasovniji skup opozicije? Nije, bilo ih je mnogoljudnijih tokom protesta '96/97. godine. Ali je i sada bilo sasvim dovoljno ljudi da liderima opozicije vrati poljuljano samopouzdanje, a glasačima opozicije potvrdi ono što istraživanja javnosti pokazuju već mesecima: za vlast bi sada glasalo manje ljudi nego za njene oponente.
       Od ovog terapeutskog efekta možda je važnije da Vuk Drašković, Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica...dolazak toliko ljudi na miting (procene od nekoliko hiljada do pola miliona, najverovatnije oko sto hiljada) dožive kao pritisak birača koji žele da lidere vide na okupu i u akciji. Vladimir Pavlov je pomalo patetično pokušao da učvrsti opozicione veze, zatraživši od glasača da se obavežu da neće da traže nove lidere, već da će naterati ove koje imaju da završe posao, a od lidera da se zakunu da će ostati zajedno ( Pavlov: "Ko izda...", Narod: "...pizda", ponovljeno nekoliko puta.) I upozorenje Dragutina Roknića, sekretara Nezavisnog udruženja novinara, "posao nezavisnog novinarstva je da grize nesavesne političare", lideri opozicije bi trebalo da shvate kao deo pritiska javnosti.
       Opozicija je osuđena na stalno dokazivanje zajedništva, jer su glasači pokazali da će samo njega nagraditi, a kazniti svako njeno pojavljivanje u više kolona na izborima. Srđan Bogosavljević, direktor "Strateškog marketinga", dokazuje da bi izlaskom na republičke i savezne izbore u više od dve kolone opozicija bacila u đubre oko devet odsto glasova, što bi bilo sasvim dovoljno za opstanak vladajuće koalicije.
       Na mitingu i posle mitinga lideri, ipak, nisu pokazali da imaju sasvim jasnu zajedničku strategiju i taktiku pretvaranja u izbornu pobedu opipljivog nezadovoljstva naroda sopstvenim životom. Đinđić je za to da se odmah sačini jedinstvena lista za lokalne izbore kao važan dokaz ozbiljnih namera opozicije bez obzira da li će se na izbore izaći, Drašković je protiv toga, treba prvo da se vidi da li će se izaći na izbore. Koštunica misli da Slobodan Milošević mora da raspiše izbore, Čanak je uveren da ne mora, Koštunica će zameriti Amerikancima što pričaju o represiji režima Slobodana Miloševića, a prećutkuju represiju SAD prema Srbiji, Drašković će govoriti o poniženjima kojima Zapad izlaže lidere opozicije, ostali će ovo otćutati, ali nije izvesno da je njihovo ćutanje saglašavanje sa Koštunicom i Draškovićem.
       Jeste važna svaka akcija, dokazuje to vlast hapseći članove "Otpora" čak i kada njihov protest više liči na benigno zezanje. Zato je za opoziciju beskrajno značajno i kada deesesovci odluče da dele građanima seme "najsrpskije biljke" prkosa tražeći: "Posejmo prkos po Srbiji!". Ali bi glasačima opozicije - starim i novim - bilo još važnije da se lideri opozicije dogovore o zajedničkoj strategiji odnosa sa inostranstvom, o ekonomskom oporavku Srbije, podizanju standarda stanovništva, kosovskom problemu, odnosu sa Crnom Gorom, regionalizaciji i autonomijama u Srbiji, da već sada pokažu prelaznu vladu, da najave prvih deset poteza posle izborne pobede, da kažu da će prve poštene izbore u Srbiji organizovati godinu posle dolaska na vlast. Da su lideri opozicije na mitingu mogli da najave bar početak zajedničke obuke kontrolora izbora i provere biračkih spiskova, ne bi morali da skup na beogradskom Trgu Republike završe ponavljanjem (čitao konferansije) svog dogovora iz januara. Tako su pokazali koliko su od tada uradili.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ