Dojčilo Maslovarić ili o ljubavi na levici

      Kao čovek i patriota, Dojčilo Maslovarić je uživao poverenje Porodice. Tako je i otišao u Vatikan. Danas je Dojčilo paradigma pacova što prvi napušta brod koji tone!
       A ima i zašto da ga napusti: mlada žena, račun u banci, Evropa! I Južna Amerika: mlada žena Peruanka...
       Dojčilo Maslovarić, stariji čovek bez precizne biografije, visoki funkcioner JUL-a, bio je jugoslovenski ambasador u Vatikanu. Kad mu je istekao mandat, odlučio je da ostane u Rimu. Centrala ga je zvala da se vrati, nije se odazvao. Onda ga je Centrala isključila iz svojih redova.
       Ujeo je za srce glavu Porodice.
       Izdao je ideje za koje je živeo.
       Pobegao je s levice na desnicu, tj. u Evropu.
       Oženio se...
       Ispao je nezahvalan, zaboravio je koliko su mu gledali kroz prste: i kad je adaptirao rezidenciju, i kad je uzimao proviziju, i kad je tovario stilski nameštaj, i uvek...
       Šta zna levica šta su milioni!
       Maslovarić je voleo raskošan život. Dok je otadžbina grcala pod sankcijama, pregrađivao je i dograđivao vilu u Rimu u kojoj je stanovao, račune je slao otadžbini, računi su podmirivani. Doduše, i Maslovarić je jedno vreme otadžbini činio samo dobra. Posredovao je kod humanitarne organizacije "Sveti Euđidio" da pomogne u sporu sa Albancima, uključio se u prodaju mobilne telefonije Srbije koja je sada u posedu italijanskog STET-a, grčkog OTE-a i srpskog Telekoma, slao izveštaje...
       Za prodaju telefonije dobio je, kažu, proviziju, čime je stekao neophodno samopouzdanje. Etablirao se u Italiji.
       A kad je sve prošlo, mislim na mandat, kad su pokušali da ga namame kući, nije direktno odbio da se vrati, nego u maniru iskusnog diplomate. Prvo se pravdao kako mora da sačeka da mu sin završi srednju školu. Zatim je rekao neka sačekaju oni, još jednom će da razmisli o povratku u zemlju. Jugoslovenska levica bila je nestrpljiva: ili dođi ili idi! I isključila ga je dok je razmišljao.
       Dojčilo Maslovarić, po ličnoj oceni diplomata od karijere, bio je oženjen bliskom prijateljicom cele Porodice, posebno glave Porodice - žena je temelj kuće! - koja je preminula prošle godine. Sasvim je logično što je preko te žene i njenog prijateljstva, uz odgovarajuće levičarske vrline, dogurao do Rima. Nekako pred istek mandata ponovo se oženio, ovoga puta znatno mlađom, pri tom, kažu, lepoticom, i uz to vrlo imućnom Peruankom. Naročito nervira to. Znatno mlađa, zgodna i bogata! Čime je on to zaslužio, šta on to ima što mi nemamo!? Peruanka trguje nekretninama, Dojčilo je uštedeo proviziju, i to ga je učinilo još sigurnijim, čak drskim. Stvorena je solidna ekonomska osnova za odlazak sa levice. Reka bez povratka!
       Porodica je ocenila: nije hrišćanski oženiti se nepunu godinu posle smrti žene. Nova porodica mogla je da sačeka. Pogotovo što je preko pokojne žene - da se ne lažemo - i postao to što jeste (to što je bio). Porodica se grdno naljutila, a Antihrist je pobegao od gneva i kazne.
       U toj stvari sam, najzad, na strani Porodice; možda sam konzervativan, ali i Vatikan je takav. Idemo redom. U knjizi "Italijanski društveni običaji šesnaestog veka" opisuje se, u poglavlju "Pravila ljubavi" tradicija dvorske ljubavi i njenog preživljavanja u Renesansi. Prvo pravilo kaže da brak nije pošteno objašnjenje za odsustvo ljubavi, a pravilo broj sedam propisuje da preminuli ljubavnik mora biti žaljen dve godine od onoga koji ga nadživi.
       Dalje pokušavam da rekonstruišem šta se u toj - treba li reći levoj! - Dojčilovoj psihologiji događalo. Elementi za psihoanalizu su sledeći: 1. profesionalni uspon zahvaljujući ženinim vezama, 2. ženine veze procenjuju da je njegova (bez)vrednost samo u činjenici da je muž određene žene, otpuštaju ga kada te žene više nema, 3. prebrzi ulazak u novi brak; moguće je da je to (manično) bekstvo (u novi brak) od depresivnosti (zbog gubitka - voljene? - žene), uprkos riziku da bude profesionalno unazađen: prebrza ženidba kako bi se izazvala (zaslužena) kazna usled osećanja krivice; ili je bezobzirno iskorišćavanje ženinih veza i istovremeno emocionalna izdaja. Bekstvo od depresivnosti je verovatnija varijanta. Ima i ova mogućnost: odsustvo uvida da (prebrzom ženidbom) čini nešto loše i nepristojno, čime učvršćuje uverenje da je posao dobio zahvaljujući svojim vrednostima...
       Ko poznaje Dojčila, neka bira varijante, dosta mi je analize. Znam samo da ima ljudi kojima je novac sigurna uteha. Čak i na levici.
       Da uprostim stvar, ponoviću ono što sam rekao, da pacovi prvi napuštaju brod koji tone, ukoliko to nije kažnjivo po italijanskom zakonu o informisanju. Maslovarić bi se u ovoj narodnoj mogao prepoznati, i tužiti...
       Ako nam je slučaj Maslovarić sada nešto jasniji (pacovi, itd.), postavlja se pitanje zašto je u Rimu ostao i doskorašnji jugoslovenski ambasador u Italiji Miodrag Lekić, kada je njemu matica emancipovana i reformisana, demokratska i dična Crna Gora. Zašto on neće da se vrati kad nikada nije bio u JUL-u? Neće biti da ima nečeg trulog i u državi crnogorskoj? Mladi su i lijepi, i Lekić s njima.
       Razlika je u tome što se Lekićevi nisu naljutili na Lekića. Trebaće im u Italiji za buduće evropske integracije, za učvršćivanje ekonomske saradnje koja je već plodna, za komunikaciju na relaciji Bar - Bari...
       Pitam se, na kraju, čemu onda tolika buka oko Dojčila Maslovarića; raspet između dve ljubavi, jednu je morao da žrtvuje.
       Konačno, ostao je na svome: i u Italiji levica je jaka.