NAZIV IZLOŽBE: KolaŽi
AUTOR: Jelena TrpkoviĆ
GALERIJA: ULUS-a

      Đorđe Kadijević
      
       Ako ovih dana prođete Knez Mihailovom ulicom, iznenadiće vas ono što možete da vidite u ULUS-ovoj galeriji. Predmet iznenađenja su izloženi kolaži Jelene Trpković. Za prolaznika kome je bliska likovna umetnost, iznenađenje može biti dvostruko. Prvo što je neočekivano, to je sama pojava te gotovo zaboravljene likovne tehnike koju je proslavila danas već istorijska avangarda. Drugo iznenađenje priredila je sama Jelena Trpković koja će vas uveriti da se tom navodno staromodnom i artificijelnom tehnikom mogu uspešno da obrađuju savremene, aktuelne umetničke teme. Začudiće vas koliko brzo i lako ćete u njenim kolažima naći ne samo "svoj svet" već i "videti sebe"...
       Posetilac ove izložbe lako podleže očaravajućoj slikovitosti radova J. Trpković koji se po tome svojstvu razlikuju od eksponata visokosofisticiranog značenja i neatraktivne izražajne strukture sumornog izgleda, svojstvene jeziku savremene neoavangarde. Tu vidite raskošan renesansni enterijer i u njemu savremeno odevene manekene koji ravnodušno prisustvuju idiličnoj biblijskoj sceni Blagovesti. Na susednom kolažu, šarmantna manekenka zatekla se u šoku pred mitraljezom smrtno ozbiljnih i jezivo mirnih heroja Oktobarske revolucije. Sledi aktuelni prizor parade u scenografiji našeg prošlogodišnjeg rata sa prepoznatljivom, pobedničkom atmosferom. Potom dolazi prizor iz kupatila, načinjen sa gestom indiskretne radoznalosti koja povređuje "privatnost" lascivnog ponašanja zatečenih protagonista.
       Najveće iznenađenje Jelena Trpković priređuje stručnjacima za likovnu umetnost. Oni na ovoj izložbi mogu da vide gotovo bukvalnu demonstraciju postmodernističkog postupka dekonstrukcije koji je, u serioznim tumačenjima Deride i Deleza, dobio famozan značaj. Reč je o postupku koji, baš kao što pokazuju kolaži J. Trpković, ne vrši destrukciju građe postojećih i "starih" likovnih poetika, da bi ih, tako rasturene, sa gestom arogancije tipične za ekstremnu modernističku avangardu, bacio na đubrište istorije, već obavlja pažljivu demontažu njihovih celina da bi dobijene delove ugradio u nove celine. Time se ultramodernistička opsednutost idejom stalnog "napretka umetnosti" zamenjuje staloženom praksom promene i prevrednovanja. Tako se građa uzeta iz fundusa starih i postojećih likovnih poetika, umesto da završi na otpadu aktuelne stvarnosti, vraća u svet umetnosti kao supstanca dragocenog vezivnog tkiva.
       Pošto izmontira celinu načinjenu od isečaka po izboru njenih makaza od kojih "stradaju" ne samo slike iz ilustrovanih časopisa i dnevne štampe, već i skupe umetničke reprodukcije, Trpkovićeva doslikava ono što tu još nedostaje, na način koji podseća na scenografsku intervenciju. Cilj njenih intervencija nije u tome da se, po modernističkom receptu, pojača "autonomna" pozicija elemenata likovne strukture, već da, sasvim suprotno, ojača njihova "zavisna", iluzionistička funkcija. Takvim postupkom Jelena Trpković se svrstava među one naše malobrojne predstavnike superiornog, prosvešćenog anahronizma koji u bitnom aspektu opredeljuje idejno-estetsku poziciju postmoderne umetnosti.