NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Dosije iks

Zašto NATO ima sve snimke osim bombardovanja zgrade RTS-a, šta su radili novinari u ratu, da li su vojnici pod bombama vodili ljubav...

      Tačno na godišnjicu bombardovanja zgrade TV Beograd, 23. aprila, u obližnjem pozorištu "Radović" (koje ima kafić baštu s pogledom - ruševina koja još zjapi) prikazan je film "Reči i bombe" Aleksandra Mandića (scenario i režija) a samo dan kasnije bitno skraćena, premontirana i, prema tome, različita verzija zapravo istog materijala pod nazivom "Prva žrtva" koju potpisuje Vladan Radosavljević. Oba ta ostvarenja rađena su za beogradski "Medija centar" i isključivo govore o događajima vezanim za ponašanje sedme sile tokom agresije na Jugoslaviju.
       Od, recimo, zatvaranja Radija B 92 i svekolikim pritiscima i cenzuri tokom dugih sedamdeset i osam noći i dana koje su, iz patriotskih razloga a po naređenju s vrha, morali da istrpe svi mediji, i elektronski i štampani, do ubistva Slavka Ćuruvije i tragične smrti šesnaestoro radnika RTS-a u Aberdarevoj ulici, do rušenja Avalskog tornja čijim nestankom je, kao najmanje, uništen vidik na koji smo navikli i voleli kao udaljenu panoramu grada.
       Ideja tih filmova je u podsećanju na vreme koje ionako zaborava nema ali sa specifičnim pristupom - kako su se u čitavoj toj jezivoj priči, kao istureni vod, držali, dovijali i opstajali novinari. Najtragičniji događaj s tom temom, i to iz samo ljudskog ugla, pokazao je mladi Janko Baljak u svom već i glasovitom filmu "02:06 Anatomija bola", pobedniku poslednjeg festivala kratkog metra, u kome je fokusirao neprolazni očaj porodica šesnaestoro ljudi koji su izginuli u noći 23. aprila 1999. kada je, kao "legitimni cilj" po merilima agresora, gađana jedna informativna kuća pri čemu se, jasno, u prvom planu našla zapitanost o tome da li su ljudi tada bili namerno žrtvovani kao zamorčići sila mraka obe strane u sukobu. Duboko uverenje mnogih u ovoj zemlji je - da, jesu. U filmovima, pak, "Reči i bombe", odnosno "Prva žrtva", ta tragedija, dabome, ima svoje posebno mesto ali je, ipak, osnovna linija u njima druge prirode: kako su se generalno mediji, domaći i strani, bavili ratom u Jugoslaviji, koliko su u tome bivali osujećeni, manipulisani i izlagani opasnostima, da li su, najzad, svojim istinama i lažima, ponekad postajali i aktivni učesnici. E, sad, jedno je to tako reći a sasvim različito prikupiti za potrebe takvih filmova autentičan dokumentarni materijal i složiti ga u uverljivu priču s ciljem da se pokaže šta se - stvarno događalo. Kako je, međutim, to i klizav i nedostupan teren, silne muke su bile neminovni pratilac u pripremi takvih ostvarenja.
      
       Šta je nedostupno
       Primera radi, mladi Janko Baljak povodom svog izuzetno potresnog filma "02:06 Anatomija bola" kaže: "Iako osnovu mog ostvarenja ne čini arhivski materijal, u pripremi sam se trudio da prikupim što je mogućno više snimaka vezanih za noć 23. aprila i dane posle kada su spasilačke ekipe pokušale da dođu do eventualno preživelih a zatrpanih radnika RTS-a. Te snimke smo analizirali sličicu po sličicu, uporno i pažljivo, trudeći se da nam ne promakne nijedan detalj, nijedan čovek koji se te noći našao na ruševini. Tako smo došli do petnaestak sati najrazličitijeg arhivskog materijala. To je, uz činjenicu da je deo snimaka koji su ušli u film zabeležio i tadašnji snimatelj 'devedesetdvojke' Nikola Majdak junior, činilo solidnu osnovu da se priđe istraživačkom poslu sklapanja mozaika tog tragičnog događaja."
       Od reditelja "Anatomije bola" saznajemo dalje da su mu mnogo pomogle i same porodice poginulih pošto su, recimo, dva oca nastradalih radnika i dalje zaposleni kao snimatelji Radio televizije Srbija. Oni su, jednostavno, ustupili svoje kućne snimke. Donatori arhivskog materijala bili su i još neki "dobri ljudi iz RTS-a" koji su želeli da ostanu anonimni a izvukli su ga pre nego što je u toj omraženoj informativnoj kući uvedena totalna cenzura i blokada nad arhivskom građom. Nešto snimaka Baljak je dobio od Studija B baš kao i od pojedinih inostranih televizijskih stanica koje su tih dana izveštavale iz Beograda.
       Ipak kaže: "I pored gomile prikupljenih snimaka, svestan sam činjenice da postoji još mnogo materijala koji iz određenih razloga nije dostupan javnosti. Mislim pre svega na interne snimke onih kamera koje su pratile dešavanja unutar i ispred zgrade RTS-a u noći 23. aprila. Govorim o internim kamerama obezbeđenja zgrade Televizije. Ti bi snimci, naravno, mnogo pomogli u rasvetljavanju činjenica ko je i kada te noći ulazio i izlazio, kao što su na njima izvesno zabeleženi i poslednji trenuci života nastradalih ljudi. Žao mi je što u filmu takođe nemam snimak direktnog pogotka zgrade iz aviona NATO bombardera. Uputili smo zahtev zvaničnicima NATO-a s molbom da nam za potrebe filma ustupe taj snimak. Odbili su nas uz sumnjivo obrazloženje da baš taj snimak nemaju iako je veći deo NATO snimaka pogodaka mostova, kasarni i drugih objekata bio slobodno dostupan na njihovom zvaničnom sajtu preko Interneta. Mislim da i to dosta govori o savesti i namerama onih koji su bombardovali zgradu u kojoj je na svom radnom mestu tada bilo između sto i sto pedeset civila."
       Slično će reći i Aleksandar Mandić, autor filma "Reči i bombe": "Imali smo velike probleme u pribavljanju materijala. Kao prvo, nijedna zvanična, tačnije državna institucija, nije htela s nama da sarađuje pošto je 'Medija centar', kao producent, za njih jedna izdajnička kuća. Pisali smo molbe svima kojima je trebalo, i ministarstvima za informisanje, i pres službi Vojske Jugoslavije, i BK televiziji, i pojedincima poput Komrakova ili onog novinara 'Politike Ekspres' koji je najavio smrt Slavka Ćuruvije. Nije vredelo, oni su naučili u svojoj partiji da izbegnu svaku komunikaciju."
       Film "Reči i bombe" traje devedeset minuta i ima ambiciju opsežne studije, nešto je kao zbirka gorkih uspomena ponekad nanizanih a češće inteligentno isprepletenih po sistemu izjava-replika, replika-izjava dok "Prva žrtva" Vladana Radosavljevića, kao njegov izdanak, u četrdesetak minuta nastoji da, pre svega munjevitom informativnošću, žešće udari u glavu i da tako, kao kraća i ubojitija varijanta, lakše osvoji lokalne televizijske centre u Srbiji, Crnoj Gori, Republici Srpskoj, a onda i načini proboj u inostranstvu. Obe verzije se već prevode na engleski.
      
       Presedan je načinjen
       Aleksandar Mandić kaže da je početkom ove godine dobio poziv od Harija Štajnera, direktora "Medija centra", da režira "jedan film o novinarima u ratu". Istom prilikom je saznao da "Medija centar" ima dosta snimljenog materijala nastalog tokom rata pošto su pratili "sve žive televizijske programe" i naprosto ih "skidali", da ima, zatim, i ogromnu novinsku dokumentaciju, konačno i svoj sajt preko kojeg su dolazili tokom bombardovanja do niza podataka. Sve je to trebalo nekako da se sistematizuje pri čemu se u početku, po Mandiću, nije nešto posebno visoko ciljalo s tim projektom. Želeo se, naprosto, jedan slikoviti kalendar događaja o medijskoj situaciji tokom rata. Kada se, međutim, jednom upustio u posao, Mandić priznaje da su mu apetiti porasli pošto je shvatio da radi nešto što ima ne samo dubokog smisla već je i u kreativnom pogledu izazovno.
       Kaže: "Kojeg god bih se segmenta te priče dotakao, želeo sam da ga dramatizujem. Na primer, jezik. Toliki su jezici ovde ječali tokom rata, od onog unisonog iz državnih medija, do raznolikih iz opozicionih ili inostranih. Već je to bila tema. Potom sami novinari a ima ih, hvala bogu ili sačuvaj bože, svakakvih. To se tada, kada je bilo zaista važno i napeto, najbolje videlo. Osnovna je, ipak, za mene bila činjenica da su novinari u tim danima postali zaista veoma važni, to su na neki način bili njihovi zvezdani trenuci a oni nešto kao heroji dana. Međutim, šta se događalo? Umesto da dobiju dovoljno prostora za svoje izveštaje, umesto da im se pomaže u tome jer se, po pravilu, nalaze na najugroženijim mestima, oni su se baš tada suočavali s neuporedivo većim teškoćama nego u neka normalna vremena. To se tiče svih, od dopisnika malih, lokalnih televizija i novina, do izveštača jednog CNN-a i BBC-a. Svi su bili prisiljeni da, iz ovog ili onog razloga, iskrivljuju sliku što im je stvaralo dodatni pritisak i nove frustracije. Zar to nije drama cela?! Po meni, jeste. Otuda sam film tako i nazvao: imali smo reči koje su izazivale bombe a onda bombe koje su gađale reči. Najupečatljiviji primer toga upravo je bombardovanje zgrade RTS-a kada je pređena jedna granica s koje, bojim se, povratka nema. Mogu lako da zamislim kako, recimo, Irak jednoga dana 'ladno krene u akciju gađanja zgrade CNN-a u Atlanti, zašto da ne, presedan je načinjen. Istraživao sam, za razliku od mog kolege Baljka, ne toliko etičku dimenziju tog događaja, koliko pravnu. I saznao, što ste i u filmu videli, da novinari uopšte nisu zaštićeni ni po jednom propisu ili zakonu u takvim situacijama. Oni su isto što i civili što je, iz ugla profesije, ne samo porazno nego i neodrživo. Sada se tek u svetu o tome ozbiljnije razmišlja, sada kada je ta granica pređena."
       U Mandićevom filmu dvadeset i šest, što domaćih a što stranih novinara, svedoči o sopstvenim iskustvima tokom rata. Jedan među njima, holandski, nedavno je, tako, iščačkao gotovo neverovatnu stvar: da je sve vreme bombardovanja Jugoslavije u CNN-u sedela vojska, stručnjaci za takozvane psihološke operacije. To je otkrio na izvesnom savetovanju posvećenom rezimiranju priče o jugoslovenskom ratu kojom prilikom se, u finalu, došlo do apsolutno zastrašujućeg zaključka: vojna kontrola će u budućim sukobima te vrste biti potpuna, ni kap informacije ne sme da procuri bez njihovog odobrenja. Posle sveobuhvatnog istraživanja i sklopljenog filma i Mandić je došao do jednog zaključka, mada on nije ni posebno nov a ni toliko zapanjujući: da su strani novinari više lagali o jugoslovenskom ratu od domaćih. Pristajali su da za nekih pet stotina maraka dnevno potpisuju sve što tamo neko hoće. Jedan među njima sve vreme rata čak nikako nije uspevao da razlikuje Montenegro od Makedonije, za njega je to bilo isto, sedeo je u "Hajatu" i piskarao dok ga kolege nisu provalile.
       Mandić dodaje: "To samo govori o tome do koje mere je njemu bilo potpuno svejedno gde je i o čemu piše. Nažalost, baš tog segmenta nema u filmu, nije mogao da stane. Bitno je, međutim, nešto drugo a s tim povezano. Svi strani novinari bili su brifovani pre dolaska u Jugoslaviju na način da svakako izbegavaju ono što bismo zvali - ljudska priča. Beograd, Srbija, to su samo brojke što je u savršenom skladu sa onim NATO monstrumom. Ljudsku dimenziju mogu imati samo jadni Albanci, goloruki, stari, deca, gladni, uplakani, po tome gaziti. Za vreme bombardovanja ja sam se sa sinom sklonio u Budimpeštu što vam priznajem, mada nerado, ali jeste tako bilo, i hteo sam hiljadu puta da razbijem televizor gledajući sve te kolone uplakanih Albanaca dok su o nama javljali samo gde je šta pogođeno i šta je kao bila kolateralna šteta."
      
       Vojnička ljubav
       To je, dakle, priča o prvim dokumentarnim filmovima koji se bave agresijom na Jugoslaviju. Prirodno bi bilo da se tom nizu pridružilo i makar jedno ostvarenje "Zastava filma", producenta koji već decenijama namenski snima za potrebe vojske. Mandić potvrđuje da se i njima obratio molbom da dobije bar nešto snimljenog materijala pošto se podrazumeva da su ekipe "Zastave filma" sve vreme rata bile na terenu: "Ništa nam nisu dali mada su u principu oni korektni. Otvoreni su i hoće da čuju ali ne smeju. To je vojna ustanova i kao takva ona mora da pita, da ima odobrenje, neko mora napismeno da se saglasi. Nije vredelo, pogotovo ne nekim pismom sa pečatom 'Medija centra'."
       Idući tim tragom saznali smo da se "Zastava film" uključila u posao četvrtog dana bombardovanja, da su njene ekipe sve vreme rata radile punom snagom, da je veći deo snimljenog materijala, po odobrenju natčinjenih što će reći Uprave za informisanje i moral Vojske Jugoslavije, prikazan na televiziji a nešto je sačuvano u arhivi same kuće. Nedavni Festival dokumentarnog i kratkog filma bio je dobra prilika da "Zastava film" konkuriše sa ostvarenjem koje se bavi agresijom na Jugoslaviju pošto su makar tog materijala imali napretek. Ali nije. Kuća se opredelila po želji autora i odluci kolegijuma za filmove druge vrste: "Život" Dragana Elčića, "Dođi i gledaj" Nikole Stojanovića, "Božansku svetlost" Nebojše Pjevića, "Svedoka" Mihajla Sekulića i, najzad, "Vojničku ljubav" Željka Mitrovića, momka koji je baš tada služio vojni rok.
       Naravno da u tome nema ničeg čudnog. Politika ove zemlje ionako se danas svodi samo na isijavanje radosti, nade, poleta i vere. Život je lep, to je lozinka. Dokumentarni filmovi Janka Baljka i "Medija centra" svedoče o nečemu drugom, otimaju od zvanične svetlosti jedno mračno vreme: u stvari, slede prvo pravilo Dosijea iks da je - istina tamo negde.
      
       JASMINA LEKIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu