Unproforovim lekovima su istekli rokovi, kineski imaju uputstvo na kineskom, ogromne većine medikamenata nema, hrana je gora od očaja...

      Rafovi državnih apoteka se sve više prazne, najčešći odgovor i u privatnim apotekama je da medikamenata nema, jedva raspolažu sa pedesetak od više od 2000 registrovanih... Nedostaju ključni - antibiotici, kardiotonici, hipoglikemici... Ni bolnice, u terapijskom pogledu, ne nude veću sigurnost.
       Reporter NIN-a je jednu noć proveo u KBC Zvezdara. Izostaće imena medicinskog osoblja, opravdano, jer su nadležni iz Ministarstva zdravlja na našu molbu, da pišemo o situaciji sa lekovima u nekoj od bolnica širom zemlje Srbije, odbili da daju zeleno svetlo.
       "Pacijentima kažemo da pre prijema na odeljenje svrate u privatnu apoteku i kupe neophodne lekove - dramatično slika dežurni lekar internističke klinike. Sve češće, dodaće doktor, apoteke nemaju medikamente koji spasavaju život i imaju vrlo male zalihe. Pre dolaska na posao, lekari neretko kupuju lekove kao što su dijuretici, antihistominici, kardiotonici... "Smešna je njihova cena ali usled nedostatka, u urgentnim momentima pacijent može umreti".
       Longacef je antibiotik dejstva širokog spektra, koristi se protiv sepse, većih infekcija: "Nemamo ga niti se može dobiti na recept. Za pet dana treba izdvojiti 80 DEM a minimalna tura lečenja je od 8-10 dana."
      
       Antibiotici
       Sestra sa endokrinologije otvara nam svoju odeljensku apoteku. Samo nekih deset procenata su domaći lekovi, vide se zorkaptil, laseks, klometol i neki vitamini. Preostali medikamenti su unproforski, među njima vidimo karminagal, lek za bolesti pankreasa, koji je još 5.8.1995. g. bio bajat. "Antibiotike kao što su eritromicin i dovicin dobijamo u refuznim pakovanjima za koje niko ne garantuje datum proizvodnje i rok trajanja - isporučuju ga u kutijama od 1000 do 2000 komada pa se prepakuje u kesice do 10 tabletica", objašnjava sestra. Naših oralnih hipoglikemika odavno u prodaji nema, kao ni na odeljenju. "Oni su nam kao i lekovi za parenteralnu (injekcionu) upotrebu dostupni samo iz humanitarne pomoći i možemo se moliti nekoj većoj sili da bude vajde od njih."
       "Koliko sam razumela našu glavnu sestru, insulina više u zalihama nema", kaže nam sestra napominjući da su prošle nedelje trebovane poslednje rezerve "Galenikinog" insulina. Pored našeg, u frižideru na endokrinologiji postoji insulin iz humanitarne pomoći humulin, u nesvakidašnjem pakovanju od 10 mililitara "za koji na našem tržištu ne postoje adekvatni špricevi".
      
       Alergije
       "Pacijentkinji sam juče dao garamicin, antibiotik kineske proizvodnje, i javila se alergijska reakcija u vidu osipa po koži", govori dežurni lekar o prvom iskustvu sa medikamentima sa Istoka i pita "kako čovek da se pouzda u njih". "Domaćeg penicilina više nema u bolničkim rezervama ali su najavili da stiže kineski..." Problem sa kineskim lekovima su i praktično neupotrebljiva neophodna uputstva, jer su ispisana samo na kineskom jeziku, "mogu da nam pomognu jedino Kinezi sa buvljaka". Tako se kineski ampicilin dozira po principu sličnosti sa "Galenikinim" pentreksilom: "daje se u infuziji koja ne sme da traje kraće od 10 minuta, ne sme da se daje direktno kroz injekciju pa kako pacijentima bude".
       Odskoro se za rendgenska snimanja koriste kineski filmovi, umesto "Kodakovih" kojih više nema. Doktoru su se kolege požalile da ne znaju koliko pacijente da ozrače pa se dešava da ih snimaju po dva, tri puta kako bi uradili valjan snimak. Inače, kada je reč o rendgenskim uslugama, i ambulantni i ležeći pacijenti moraju da kupuju kontrast (barijum) za snimanje. Kontrast za snimanje probavnog trakta, u zavisnosti od potrebne količine, ima cenu od 20 do 50 maraka, intravenski kontrasti za skenerska snimanja (neurološki bolesnici, maligna oboljenja, razni tumori) koštaju oko 50 maraka, koliko i kontrasti za rendgenska snimanja funkcije bubrega.
       Za operaciju katarakte, što je problem 70 odsto osoba starijih od 70 godina, potrebno je nabaviti sve što se koristi za ovu vrstu intervencije. "Moja baka Bosiljka morala je da kupi rukavice, gazu, zavoj, lokalni anestetik, konac, iglu, flaster, inače ne bi bila operisana. U bolnici mogu da ponude samo svoj ručni rad", jada se sestra sa metaboličkog. Samo materijal koji se koristi za operaciju katarakte košta od 400 do 450 maraka a cena operacije na privatnim klinikama je oko 1000 maraka.
      
       Pritisak
       Na Odeljenje za gastroenterologiju dolaze pacijenti sa krvarećim ulkusima (čirevima). "Adekvatne terapije, tableta ranisana nema u bolnici iako im je cena smešna", kaže odeljenska sestra. Dežurni lekar objašnjava da je za pacijente u encefalopatiji (promene na mozgu kao posledica ciroze jetre) najefikasnija terapija ampule onicetila. "Tvrdim da ovaj lek nema nijedna bolnica u Beogradu. Ne možemo kontrolisati stanje ovih pacijenata, dezorijentisani su i agresivni a najčešći epilog je ulazak u komu i smrt." Na gastroenterologiji, kao i na drugim odeljenjima interne bolnice, dešavalo se da nema igle. Trenutno, imaju samo one za muskularno davanje. Špriceva ima, najviše iz humanitarne pomoći, a "koliko su sterilni, ko zna (rok sterilizacije je ograničen), ali moramo ih upotrebljavati jer nemamo drugih".
       Povećava se broj kardioloških bolesnika (i akutnih i hroničnih), nažalost, sve je više mlađih ljudi. Koronarna jedinica je prepuna pa se pacijenti sa hipertenzivnim krizama, teškim infarktima ili plućnim embolijama primaju i na druga odeljenja interne klinike. "Tamo im ne možemo pružiti adekvatnu pomoć, ne možemo da ih u tako teškim stanjima pratimo na monitoru. Iako su u medikamentoznom smislu pokriveni, pacijenti zajedno sa medicinskim osobljem ugroženi su jer kada nisu na kardiologiji izostaju preko potrebni tehnički uslovi na drugom odeljenju. Primorani smo da najveći deo dežurstava provedemo uz jedan takav slučaj", kaže lekar. Dok antihipertenziva ima, antiaritmika nema i lekar je prinuđen da umesto efikasnijih tableta, pacijentu daje infuzije. One svakako imaju odgovarajuće dejstvo ali takva vrsta medicinske pomoći, pored uskraćenog normalnog komoditeta, kako za pacijenta tako i za lekare, znači i izgubljeno dragoceno vreme.
       I laboratorijski rad je u KBC Zvezdara ugrožen. Esencijalne analize rade se sada sporadično, a neophodno je da se obavljaju svakodnevno. Biohemijska analiza ima vitalan značaj za dijagnostikovanje širokog spektra oboljenja, "kod nefroloških (bubrežnih) bolesnika, ako ne znate kada je povećan ili smanjen kalijum, nastaje poremećaj srčanog ritma i smrt".
       Osamnaestogodišnja Ivana Paić je deceniju i po dijabetičar a od sedme godine života i epileptičar. Dolazeći na ovaj svet, susrela se sa okolnostima koje su bile nesvakidašnje surove: "Kada su me uzimali iz mame, ispala sam iz ruku lekarima i polomila levu ključnu kost." Porodica je za nezgodu saznala mnogo godina kasnije pošto u porodilištu u Novom Sadu Ivaninoj majci nisu dali karton koji se uobičajeno posle porođaja dobija. Iz podataka sa kartona majka saznaje nešto više o svojoj bebi: koliko je teška, dugačka..."Zbog naknadnog udlaženja ključne kosti osetim svaku promenu vremena, zaboli me često iza levog uha." Sada je u bolnici zbog visokih vrednosti šećera a od kuće je morala da ponese svoju mini apoteku. Zahvaljujući rođacima iz Kanade, još koristi "Novonordiskove" insuline u penovima: "Ne mogu za jednu kutiju mikstarda da izdvajam 150 maraka." Kako više nema "Galenikinog" leka za epilepsiju, rivotriva, sada kupuje "Rošov" istoimeni medikament jer bez redovne terapije češće dobija epileptične napade: "Ukočim se i ne znam za sebe. Na usta mi udari pena i okolinu više ne osećam, ne vidim i ne čujem... budim se sva izudarana sa bolom u jeziku jer bude sav izujedan."
      
       Karcinomi
       Dežurno osoblje priča da je u vreme epidemije gripa, za mesec dana u KBC Zvezdara bilo smrtnih slučajeva koliko za šest meseci prošle godine u ovoj bolnici. Zvanično je prijavljeno 18 umrlih. Prema rečima lekara, našeg sagovornika, koji u vreme dežurstva brine o oko 130 pacijenata, izvesno vreme se na internoj klinici "vrte" većinom isti bolesnici. Nedostatak lekova jedan je od glavnih uzroka što se ponovo vraćaju bolesničkim posteljama u još gorem stanju. Nastupila je progresija maligniteta, drastično povećan broj karcinoma, leukemija i limfoma. "Uglavnom se dijagnostikuju metastaze jer bolesti, zbog postojećih okolnosti, izuzetno brzo napreduju. Pogledajte na hematologiji, svaki drugi je izbeglica iz Bosne i Hercegovine. Čime li su ih sve gađali?"
       "Ili gladni da se leče ili siti da umiru, jer ne može oboje," komentar je jedne sestre na naše raspitivanje o kvalitetu hrane u bolnici. Mesecima, pacijenti dobijaju za doručak jedno kuvano jaje i mrvicu margarina. Ručak je obično kupus ili boranija a praznik je kada se posluži pasulj. S vremena na vreme pojavi se i neki "drnč", gde ne možeš tačno da razlučiš šta je šta u tom jelu. Periodično se za večeru dobije pašteta, jogurt jednom mesečno a najčešće prazni unproforski rezanci. Mesa nije bilo više od šest meseci, čak ni za dežurno osoblje. "Za vreme dežurstva obično jedemo hleb i margarin a nesrećni pacijenti, naročito iz unutrašnjosti, ovde izgladnjuju jer je sve kuvano na vodi, potpuno bezukusno. Lipsaše ljudi!"
      
       TANJA NIKOLIĆ