Ima nešto anahrono u ideji da princ i patrijarh donose strateške odluke tamo gde se politički prvaci ne mogu dogovoriti

      Na grčkom se bleštavilu prošlog vikenda dobro videlo ono što naše podneblje ne otkriva uvek na prvi pogled. Zato glavna vest iz Atine glasi da jedinstvo srpske opozicije nije tako krhko kao što se u Beogradu čini. Pristalice smene režima u Srbiji nemaju razloga za strepnju. Opozicioni prvaci ne ljube se preterano: katkad se u oči lažu, a neretko se jedni drugima iza leđa rugaju. Tračare, mute, čak i detinjasto spletkare. Nema među njima iskrene ljubavi, već nečeg u politici trajnijeg i boljeg. Njima je, naime, zavladao goli politički interes. Zato će, do rušenja Slobodana Miloševića, po svaku cenu ostati u zajedničkoj političkoj postelji ma kako im tesna i neudobna bila. Makar im se tamo pridružili i kruna i crna mantija.
       To se jasno videlo prošle subote uveče, završnog dana atinskog skupa, kako je lakonski skromno nazvano dosad valjda najšire okupljanje antirežimskih političkih snaga u Srbiji pod jednom kapom. Na poziv Aleksandra Karađorđevića, sina bivšeg jugoslovenskog kralja Petra Drugog Karađorđevića, u atinskom predgrađu Kavuri okupilo se šezdesetak pripadnika srpskih političkih partija, velikodostojnika Srpske pravoslavne crkve, nevladinih organizacija, nezavisnih intelektualaca i novinara i studentskog pokreta Otpor, kao i viđenijih predstavnika srpske dijaspore. Na kraju dvodnevnih razgovora o postmiloševićevskoj Srbiji i Jugoslaviji, u kojim jedva da je bilo ozbiljnijih disonantnih tonova, učesnici atinskog skupa usvojili su, bez ijednog glasa protiv, jedan krajnje kontroverzan politički zaključak, o kojem je više od jednog prisutnog lidera imalo privatno loše mišljenje. To loše mišljenje nisu se libili da iznesu, neki za govornicom, drugi u cigaret pauzi pred novinarima. Niko od njih nije, međutim, bio spreman da glasa protiv i tako naruši utisak o jedinstvu atinskog skupa. Radije su "jednoglasno" (mnogi jednostavno nisu digli ruku protiv, a predsedavajući Milan St. Protić nije ni pitao ima li uzdržanih) usvojili "predlog", neki po svoj prilici sa namerom da ga po povratku u Beograd blago sabotiraju u praksi.
      
       Tačka 7
       Evo kako glasi sporni zaključak. U tački 7 dokumenta, nazvanog Atinska deklaracija, "predloženo je da se obrazuje savet demokratskih snaga Srbije. Članovi saveta bili bi predstavnici stranaka i koalicija demokratske opozicije, studenata, dijaspore i Grupe 17 plus. Predloženo je da savetom predsedavaju Njegovo kraljevsko visočanstvo prestolonaslednik Aleksandar i Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle, ili njihovi ovlašćeni zastupnici. Savet bi donosio odluke od strateškog značaja za delovanje udružene opozicije i unapred prihvatio da konačno usaglašavanje odluka vrše predsedavajući saveta."
       Srpska opozicija, dijaspora, Crkva i pretendent na presto prvi put su se okupili na istom političkom poslu i zadatku prošlog novembra u Sent Andreji. Iz tog vremena datira dogovor da se pitanje da li će Srbija biti monarhija ili republika rešava tek posle smene Slobodana Miloševića. To je pitanje koje u ovom času ni sam prestolonaslednik ne postavlja (on je u Atini stranim i domaćim novinarima neumorno i naizgled savršeno iskreno ponavljao da se lično ugleda na špansku ustavnu monarhiju i da želi da se u Srbiji "kruniše", odnosno da pobedi demokratija), i to je dogovor koji omogućava zakletim antimonarhistima i republikancima da se odazivaju na prestolonaslednikov poziv. To je dogovor koji istovremeno omogućava antirojalistima i osvedočenim ateistima i agnosticima među srpskim opozicionarima da punih usta izjavljuju kako Crkva i kruna predstavljaju neosporne autoritete u Srbiji, umornoj od rušenja svih moralnih i društvenih vrednosti.
       Teško da je to, ipak, dovoljno široka platforma koja bi Srbiji obezbedila povratak Crkve i krune na velika vrata u politiku. Ima nešto anahrono i gotovo atavističko u ideji da princ i patrijarh donose strateške odluke tamo gde se politički prvaci ne mogu dogovoriti. Ne može biti, na primer, puka koincidencija da je ideja o savetu demokratskih snaga Srbije "pala" u Atini kao rezultat vapijućeg zalaganja Zorana Đinđića, predsednika Demokratske stranke Srbije i uskoro koordinatora Saveza za promene, za uspostavljanje neke vrste nezavisne, neutralne arbitraže u poslovima opozicije. Dobro je poznato da Zoran Đinđić u ovom času unutar, 10.januara oformljene, "demokratske opozicije" vodi bitku da se već sada, dakle možda i šest meseci pre izbora, sačine zajedničke izborne liste opozicije. Dobro je poznato i to da se njegov nemezis, predsednik SPO Vuk Drašković, suprotstavlja toj ideji s argumentom da treba prvo sačekati da vlast raspiše izbore. Đinđića je moralo ohrabriti to što je Aleksandar Karađorđević u Atini snažno podržao hitno sastavljanje zajedničkih lista.
      
       Arbitar
       Bilo da podržava ideju o arbitru ili ne (Đinđić kaže da bi, naravno, idealno bilo da demokratska javnost procenjuje postupke pojedinih učesnika političke utakmice), ko god se zatekao u luksuznom "Divani Apolo" hotelu u Atini prošlog vikenda morao je primetiti da arbitar već postoji mada ga opozicija za takvog nije priznala niti izabrala. Taj arbitar bio je prisutan u hotelu, samo se sa učesnicima atinskog skupa sastajao u sporednoj sali. On se zove Džems Dobins, izaslanik je Klintona i Medlin Olbrajt. Dolazi tamo gde se van zemlje okupljaju opozicioni prvaci i sastaje se sa njima u odvojenim audijencijama. Dovoljno je diplomata da ne pokaže svima šta misli, pa je i Nenad Čanak iz susreta sa njim izašao uveren da je dobio podršku za svoj skandalozan nastup na beogradskom mitingu (pozvao je na vešanje "đubreta"). Stalno ponavlja da nikog ne treba favorizovati na srpskoj političkoj sceni i pred zagovornicima jedne opcije (zajedničkih lista, na primer) pokazuje razumevanje za argumente suprotstavljenog tabora (ne znam zašto Vuk Drašković radi to što radi, kaže Dobins, ali po svoj prilici želi da izbegne nepotrebne sukobe unutar opozicije). Dobins je viđen za bolje mesto u Klintonovoj administraciji; naslediće ga Džim O'Brajen, pravnik koji je sačinio i Dejtonski i nesuđeni sporazum iz Rambujea. I on je bio u Atini, zajedno sa Nikom Hilom, bivšim političkim savetnikom u ambasadi u Beogradu i bratom poznatijeg Kristofera Hila, sada balkanskog eksperta u Nacionalnom savetu za bezbednost. Pridružio im se i američki ambasador u Grčkoj, bivši portparol Stejt departmenta Nikolas Berns.
       Tolika američka demonstracija podrške opoziciji predstavlja, između ostalog, i rezultat uverenja da će opozicija jednog dana, uskoro, pobediti na izborima ukoliko samo ostane na okupu i ništa u međuvremenu ne pokvari do izbora. To, opet, povratno utiče na opoziciju, koja je sve svesnija mogućnosti koja je pred njom. Ostanak u zajedničkoj političkoj postelji nije rezultat cinizma ljudi koji se razlikuju u svemu, osim u želji za vlašću, već pre svega rezultat uverenja da predstavljaju mogući pobednički tim. Opoziciju u ovom času ujedinjuje to što veruje u svoj uspeh. Atina je to uverenje učvrstila i ojačala, nezavisno od krajnje sudbine tačke 7 Atinske deklaracije.
      
       LjILjANA SMAJLOVIĆ