Zimbabve se nalazi između zavođenja vanrednog stanja, da ne bi bilo parlamentarnih izbora, i povećane napetosti, ako Mugabeove pristalice izgube na izborima. Zemlja je ušla u tešku postkolonijalnu krizu, koja pre ili kasnije zahvata većinu bivših kolonija u Africi i Aziji

      Kriza u Zimbabveu uzličila je na početku na već viđene scene iz šezdesetih godina, kad je Franc Fanon pozivao gnevne robove da revolucionarnim buntom ubrzaju krah kolonijalizma, a Sartr tome povlađivao u ime istorijske pravde: crni bezemljaši zaposedaju farme belih veleposednika u uverenju da ne otimaju tuđu zemlju, nego da, takođe po istorijskoj pravdi, preotimaju zemlju predaka.
       A onda su zabunu unele dve činjenice. Prvo, stari sukob između obespravljenih siromašnih crnaca i osionih bogatih belaca odvija se u zemlji koja je već dve decenije slobodna od kolonijalizma i ima crnačku vladu. Drugo, Vrhovni sud Zimbabvea ocenio je da je zaposedanje tuđih farmi nezakonito, dok je režim predsednika Roberta Mugabea, koji se u principu zalaže za vladavinu prava, stao na stranu uzurpatora. Je li sad pretpostavljena istorijska pravda isto što i pretpostavljena pravda u pravnoj državi?
       Kriza, koja je u međuvremenu prerasla u haos, izašla je iz nacionalnih okvira. Ne samo zato što bi preotimanje imanja belih farmera moglo da uzme maha i u susedstvu ili zato što Britanci, čiji su interesi u Zimbabveu najviše ugroženi, traže međunarodno posredovanje, pa i političku intervenciju UN. Kriza je takođe nadrasla okvire preispitivanja zatečenog kolonijalnog nasleđa i iskazuje se i kao stanje u bilo kojoj nesređenoj zemlji, gde upravljači, u nevolji, a ponajviše radi ostanka na vlasti, sopstvene neuspehe pripisuju prethodnicima ili spoljnim i unutrašnjim neprijateljima.
       Mogućih neprijatelja - a predsednik Mugabe je bele farmere okvalifikovao kao neprijatelje, nastojeći da njegove izjave podstaknu emocije u svođenju računa sa kolonijalnom prošlošću, ali pazeći da ipak ne zazvuče kao crni rasizam - ima manje od jednog procenta. (Belaca je u Zimbabveu manje nego slonova, gorko se našalio komentator londonskog "Ekonomista" - prvih je 75 000, a drugih oko 70 000.) Oni, međutim, poseduju 11 miliona hektara prvoklasne plodne zemlje (oko 70 odsto obradivih površina), dok većina crnačkog stanovništva, koje živi od poljoprivrede, ili tavori na malim neplodnim farmama ili je najamna radna snaga.
       Sada su bezemljaši, koji se deklarišu kao veterani iz antikolonijalnog rata, a u kojima drugi prepoznaju militantne aktiviste vladajuće partije ZANU-PF, zaposeli oko jedne četvrtine farmi belaca. Ima incidenata, krvoprolića, žrtava, bezvlašća, terora. Vlada ne zaustavlja bezemljaše, iako ih nesumnjivo kontroliše. Sadašnje stanje objašnjava gnevom seoskog stanovništva zbog nesprovedene agrarne reforme, za šta, opet, po zvaničnom tumačenju, odgovornost ne snosi Mugabeov režim, nego bivši kolonijalisti Britanci koji ne žele da plate belim farmerima nadoknadu za eksproprisanu zemlju.
       Stvari bi možda bile jasnije kad bi se radilo samo o zemlji. Međutim, mnogo su složenije otkad je postalo očigledno da se najviše radi o politici.
       Dvadesetogodišnja Mugabeova vladavina nema zavidan bilans. Posle sticanja nezavisnosti Zimbabve je imao nacionalni dohodak od 950 dolara po stanovniku, a sada 600. Polovina radno sposobnog stanovništva je nezaposlena, 40 odsto ljudi živi ispod granice siromaštva, inflacija iznosi 70 odsto, proizvodnja je počela da opada i pre izbijanja krize, a sada pada još više, glavnina deficitarnog budžeta odlazi na povećanje plata vojsci, policiji i državnoj administraciji, kako to obično čini režim koji ne želi da ispusti vlast iz ruku. Vojska je još upletena u rat u susednom Kongu, u kome Zimbabve, po procenama političkih analitičara, nema većih strateških interesa.
       Sa nezadovoljstvom stanovništva rasla je i opozicija. Najpre okupljena oko nekadašnjih sindikata, ona je izrasla u Pokret za demokratske promene (MDC) i sačinila dosta jasan program za saniranje stanja u zemlji ako dođe na vlast. Režim je optužio opoziciju da radi u dosluhu sa nelojalnom belom manjinom.
       Predsednik Mugabe je na referendumu u februaru želeo podršku za promenu Ustava koji bi ojačao njegova predsednička ovlašćenja. Referendum je propao, što je u znatnoj meri značilo i nepoverenje njegovoj vlasti. On je posle toga odlučio da odloži parlamentarne izbore, na kojima je njegova stranka mogla postati manjinska, a u prvi plan je isturio nezadovoljstvo bezemljaša kolonijalnim nasleđem.
       Građani Zimbabvea, kako pokazuju istraživanja javnog mnjenja, veruju da je kriza politički motivisana. Oko 80 odsto njih smatra da je Mugabe kriv što je agrarno pitanje ostalo nerešeno i da "nije pametno" za teškoće zemlje optuživati malu belu manjinu. Više od dve trećine ispitanih želi da Mugabe ode s vlasti.
       Opasan plamen može da se prenese u susedstvo. U Južnoj Africi, gde bela manjina od 10 odsto stanovništva drži 87 odsto velikih zemljišnih poseda, crna seoska sirotinja već preti invazijom na farme belaca. Izveštači izbegavaju da u oba slučaja pominju crni rasizam, ali sugerišu da politikantstva nema bez podsticanja niskih strasti.
       Zimbabve se verovatno nalazi između zavođenja vanrednog stanja, da ne bi bilo parlamentarnih izbora, i povećane napetosti, ako Mugabeove pristalice izgube na izborima. Zemlja je nesumnjivo ušla u tešku postkolonijalnu krizu, koja pre ili kasnije zahvata većinu bivših kolonija u Africi i Aziji.