Svi nezavisni mediji kod nas neprekidno borave u zabranjenoj zoni, stalno vam je mač nad glavom i od nečije dobre volje zavisi da li će biti spušten

      Radio televizija Bajina Bašta postoji već osam godina, u početku samo kao radio, a od pre tri godine i kao TV stanica. Ima sopstveni dvanaestočasovni program, sa četiri dnevne emisije vesti, magazinom "Hronika nedelje" i sedmičnom političkom emisijom "Oko politike" u kojoj gostuju aktuelni političari.
       Kao i druge nezavisne lokalne stanice učestvovali su na konkursu Ministarstva za telekomunikacije 1998. godine, radi dobijanja frekvencije ali je postupak još u proceduri. U međuvremenu, Televizija redovno plaća mesečnu nadoknadu za korišćenje frekvencije u iznosu od 2000 dinara. Iako im za sada niko iz vlasti nije upriličio posetu kakve su postale uobičajene u drugim mestima, u Bajinoj Bašti već je osnovan Odbor za odbranu medija. O tome zašto je potreban takav odbor i u ovom gradu Boban Tomić, glavni urednik i direktor RTV Bajina Bašta, kaže:
       - Stanice treba da se bune dok se ne isključe predajnici, a ne da čekaju da ih ubiju. Slavka Ćuruviju su ubili i on se više ne buni. Ako ne postoji preventivni bunt, onda nema nikakvog...
       U Kraljevu i Pirotu se pokazalo kako ti odbori treba da funkcionišu i koliko je izgrađena svest lokalnih medija. Kraljevo je najbolji primer kako ti odbori treba da funkcionišu: deset hiljada ljudi deset dana na ulicama i to je jače od svake represije. Na svu sreću mi nismo bili u situaciji da branimo svoj predajnik, u Kraljevu jesu i pokazali su da mogu da pobede.
      
       U istoriju novinarstva i kulture ući ćemo po obrascu organizovanog otpora, jer smo jedinstven primer represije i odgovora na represiju kakav su dali NUNS, ANEM, LOKAL PRES... Da li se plašite za svoju televiziju?
       - Ako nekoga ko je isti kao vi zadesi neka nedaća onda treba duboko da se upitate da li će to i vas snaći. Odbor za odbranu medija formirali smo odmah posle Požege. Svi nezavisni mediji kod nas neprekidno borave u zabranjenoj zoni, stalno vam je mač nad glavom i od nečije dobre volje zavisi da li će biti spušten.
       Država bi bila u pravu kada bi se i sama držala zakona i kada bi zakon bio u skladu sa vremenom i prostorom na kome se primenjuje, jer državni sistem mora da bude uzor na svakom planu. U normalnoj državi RTS bi trebalo da bude uzor drugima. Ovde je sve obrnuto - lokalne stanice razbacane po nedođijama pokazuju metropoli kakva treba da bude državna stanica.
      
       Da li je zakon jedini problem lokalnih stanica?
       - Ne kažem da nema grešaka i problema. Lokalni mediji su uglavnom nadrasli svest sredine, neki su u stanju da prate savremene svetske medije, ali publika nije, ne razumeju uvek smisao delovanja medija. Postoji velika doza nerazumevanja, ali je i tolerancija povećana poslednjih godina. Naročito posle '95. kada je splasnuo taj ratnički talas.
       Ranije smo na 10 nepoćudnih emisija imali 20 reagovanja, sa pretnjama da će biti bačena bomba, da će nam razlupati sve. Dolazili su besni i naoružani: "Šta je ovo? Bi-Bi-Si? Hoću želje i pozdrave!" Kasnije je popustilo, sada smo, recimo, imali mnogo pozitivnih reakcija na intervju Bojane Lekić sa Harisom Silajdžićem, a samo jednu lošu. Pre pet godina verovatno ne bismo smeli ni da ga pustimo.
      
       Da li se nešto promenilo i dolaskom opozicije na vlast?
       - Dolazak opozicije je bila pozitivna stvar, mada smo u početku imali nesuglasica i sa njima. Nismo mogli da razrešimo nasleđeni sukob sa SPS-om oko imena televizije, navodno nam nije bilo dozvoljeno da koristimo ime grada u nazivu; u stvari, hteli su da se tako zove opštinska televizija. Na kraju su ipak izmenili odluku u našu korist, ali trebalo im je godinu dana.
      
       U čemu je bio problem?
       - Predimenzionirali su naš uticaj na izbore. Shvatili su da smo im pomogli, ali i da smo neprijatni svedok njihovog dolaska na vlast, a da ne mogu da utiču na nas. Prvih šest meseci su radili onako podzemno, ispod žita. Puštali su na opštinskoj televiziji neki prilog o tome kako sam strani plaćenik. Problem je bio u tome što smo ih prozvali jer nisu podržali demonstracije u Beogradu. U Bajinoj Bašti se počelo tek sredinom januara, jer su smatrali da nema potrebe za protestom, pošto su uzeli vlast, a i plašili su se SPS-a. Kada je počelo, Ministarstvo za telekomunikacije je tražilo da se zatvori opštinska televizija, a oni se oglase kao nezavisna TV Bajina Bašta. Demantovali smo to, jer su koristili naše ime i na kraju su vratili svoje staro ime BB Kanal 4.
      
       U kakvim ste sada odnosima?
       - Sada imamo korektne odnose, tehničku i programsku saradnju, koordiniramo programske šeme. Ma koliko se ja lično ne slagao sa njima, to u programu ne sme da se vidi, na gledaocima je da procene. Nikada nisam dozvoljavao da se o sukobu govori u programu.
      
       Da li vam se odazivaju i članovi SPS-a i JUL-a?
       - Uglavnom se odazivaju. Pokušali smo da civilizujemo program, ne dozvoljavamo da bude primitivnog svojatanja programa. Svako može da priča šta hoće ako ima argumente i ako je uljudan. Kao i na sudu, ako možeš da dokažeš nešto, onda reci. Bilo bi dobro i kada bismo imali zakon koji je stimulativan prema istini. I opozicija i vlast se često napadaju međusobno za sve i svašta i to prolazi zato što ne postoji javna debata, javno kritičko mišljenje. Da ih ima, onda bi se ljudi praznili i bili bi lišeni tog negativnog naboja.
       Važno je izdiferencirati svoju poziciju i ljudi to cene. Imali smo goste koji su po sat vremena pričali loše o nezavisnim medijima, ali mi smo stajali iza njihovog prava da kažu šta misle. Slušao sam razna viđenja Zakona o informisanju, ali reč nisam rekao, čak i kada mi se stomak okretao. Moje je da postavim provokativno pitanje, da vodim razgovor, da dovedem sagovornika koji misli drugačije, a ne da nekome zabranim da govori.
      
       Kako gledaoci reaguju?
       - Bajina Bašta je specifična sredina i ima specifičan položaj. Ovde se vide i Crna Gora i Banja Luka i Sarajevo, čak i u selima hvataju signale i onda čovek kaže: "Čekaj, nije ovako!" Osim toga, svi su se nagledali zla i jada ovih godina i nema nikog ko je spreman da gine za nešto u šta sam ne veruje.
      
       Kako je prošao poslednji rat?
       - Radili smo sve vreme bombardovanja. Svi su shvatili da moramo da radimo i pustili su nas jer smo bili u službi građana, a nismo iskakali iz okvira - davali smo samo suve informacije. Vodio sam program da me građani čuju, da znaju da sam tu. Mnogi su dolazili da kažu: "Svaka čast, tu si, čuo sam da si pobegao iz zemlje!" Ili su se širile glasine da će me streljati; po tim pričama, ja sam za vreme rata pet puta streljan! Kada nema slobodne javne reči, javlja se tajna reč, glasine, tračevi, a to je uvek gore od bilo čega što se javno kaže.
       S druge strane, dobili smo podršku od onih od kojih smo najmanje očekivali. Od nekih iz SPS-a koji nam nisu prijatelji ali su dostojni neprijatelji, kažu šta misle, jasno su opredeljeni, ali ti lepo kažu: "Program ti nije dobar zato i zato." Takvi te mogu bolje spasti nego neko ko ti je sve vreme navodno prijatelj. Kaže se: "Taj će ti doći glave." "Neće, nisam mu ništa dobro uradio."
      
       Kako vam izgleda budućnost nezavisnih medija?
       - To je priča koja se nikada neće završiti ili joj bar naša generacija neće ugledati kraja, jer je zasnovana na predrasudama, nepoznavanju svetskih tokova i niskom tehničkom nivou. Sve ovo će prevladati tehnika: pratićemo nezavisne medije preko računara, sliku o sebi gledaćemo kroz ogledalo koje će biti u tuđim rukama, ići ćemo na neki američki sajt da bismo videli šta se dešava dve ulice dalje. Kao što smo '92. gledali preko Bi-Bi-Sija šta se dešava preko brda, u Srebrenici.
      
       IVANA JANKOVIĆ