NASLOV: "Dogma", SAD, 1999.
REŽIJA: Kevin Smit
SCENARIO: Kevin Smit
ULOGE: Linda Fiorentino, Met Dejmon, Ben Aflek, Alen Rikmen, Salma Hajek, Kevin Smit, Džejson Mjus, Kris Rok, Džejson Li, Alanis Moriset

      Vuk Pavlović
      
       Mladi scenarista, reditelj i glumac Kevin Smit se nakon "Dogme" definitivno može smatrati histrionom novog talasa nezavisne američke kinematografije. Smit je "Dogmom" punom snagom iskazao svoj višestruki talenat, najavljen u njegovim izvrsnim prethodnim niskobudžetskim ostvarenjima - "Prodavcima" (1994) i "Lud za Ejmi" (1997). Doduše, ovoga puta tema filma je kompleksnija (katoličanstvo), a i budžet veći (ništa preterano), ali time je Smitova crnohumorna oštrica samo dobila na britkosti.
       Ova savremena fantastična priča odvija se širom Amerike, u koju je Bog (igra ga Alanis Moriset), zbog neposlušnosti, iz Raja izgnao Lokija i Bertlebija (Met Dejmon i Ben Aflek), dva pala anđela smrti. Kad doznaju da u katoličkoj dogmi postoji rupa u zakonu, po kojoj mogu da se vrate na nebo ako prođu ispod svoda izvesne crkve u Nju Džersiju, njih dvojica su, iako bi takav čin prouzrokovao uništenje čitavog sveta, rešeni da ispune svoj cilj po svaku cenu, u čemu im pomaže demon Azrael (Džejson Li). S druge strane, božji glasnik anđeo Metatron (Alen Rikmen) nalazi spas čovečanstva u jedinom direktnom Hristovom potomku bolničarki Betani (Linda Fiorentino). Ona sa skepsom prihvata zadatak da zaustavi pale anđele, i kreće ka Nju Džersiju u društvu dva proroka (Kevin Smit i Džejson Mjus), trinaestog apostola crnca Rufua (Kris Rok), i božanske Muze (Salma Hajek). Uslediće uzbudljiv i neizvestan sudar snaga Dobra i Zla.
       "Dogma" potvrđuje staro nepisano pravilo da je za uspešnu realizaciju filma najveći garant valjano napisan scenario. I upravo u čvrsto postavljenoj priči leži tajna prodornosti Smitovih ideja, pogotovo što se u "Dogmi" bavio tako škakljivom i nezahvalnom temom kao što je kritika katoličke crkve, odnosno njene konzervativne dogmatičnosti. I mada je, poput sopstvenih junaka, nesumnjivo na strani Dobra, Smit direktno i bez pardona gazi po određenim katoličkim rigidnim normama, ogoljujući do srži njihovo licemerje. Naravno da je znao da će "Dogma" naići na odijum isto tako licemernih crkvenih krugova i da će joj biti zalepljena etiketa blasfemičnosti, no on se hrabro odvažio da istera svoje ideje, i nije omašio ni za jotu. "Dogma" je briljantno osmišljena satira kojom dominira Smitovo najjače oružje - prvoklasan i britak crnohumorni dijalog. Takođe, kristalno zaokruženi likovi su (svi odreda otkačeni i neobični) smešteni u gomilu nadrealnih i neverovatnih situacija, pravilno i precizno osmišljenih, usled čega ritam filma teče ravnomerno i brzometno, da bi se nekoliko paralelnih rukavaca priče slilo u furiozno krvavo i fantastično finale. Vizuelno, Smit je gotovo bez greške dočarao svoj tekst, pri čemu vas naprosto nagoni da se između urnebesno komičnih scena bacite na razmišljanje o teologiji, a zatim i da budete prikovani za stolice u napetoj završnici filma.
       Dakle, Smit je uspeo da u kompaktnu i ubedljivu celinu spoji nešto što nimalo nije lako - i satiru, i crni humor, i kritiku dogme, i triler, i akciju, i fantastiku, i nadrealno, a sve to na svež, probojan i suptilan način. Ne zaboravimo pri tom na kompleksnost radnje, na ozbiljnost ideje i na provokativnost teme. Kako sve što je pomenuto deluje vrhunski, onda se zaključak o "Dogmi" kao odličnom delu nameće sam po sebi. A kada u takvom filmu imate čitav fudbalski tim impresivnih glumaca, zadovoljstvo u njemu je potpuno.