NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Pomereno težište

NASLOV: "Maksim CrnojeviĆ"
AUTOR: Laza KostiĆ
REDITELj: Nikita MilivojeviĆ
POZORIŠTE: Narodno pozoriŠte

      Vladimir Stamenković
       U našem današnjem pozorištu, pretežno kamernom, veoma siromašnom, inscenacija "Maksima Crnojevića", u koju je uloženo mnogo novca, onoliko koliko je potrebno da bi se izvela komplikovana romantičarska drama, deluje kao neobična, gotovo nestvarna pojava.
       To se vidi već i iz toga kako izgleda sve što spada u likovnu i zvučnu komponentu predstave. Dekorativna, pa i monumentalna, nimalo jevtina scenografija Geroslava Zarića, impresivno oživljava prostore u kojima se odigrava radnja komada: veličanstvene venecijanske palate; mračne kule crnogorskog dvora; morsku obalu nad kojom se kovitlaju vetrovi i oblaci ispisujući čudesne nebeske arabeske. U isto vreme, po zamisli Božane Jovanović, prefinjeni kostimi, od skupocenih tkanina, osim što predstavu čine lepšom i koloritnijom, upotpunjuju i sliku o dva suprotstavljena sveta - o velikom svetu i svetu male ruralne zajednice koja je po otmenosti ravna svom evropskom pandanu. A odlična muzika, oslonjena na naš narodni melos, u koju Zoran Erić uvodi i karakterističan ritmičan preteći lajtmotiv, unosi u zbivanja zloslutne tonove, dramatizuje događaje na pozornici.
       Na takvu scenu postavljena je radnja drame Laze Kostića, tačnije rečeno dramska rekonstrukcija njegove priče, koju je bar donekle iznova sklopio Slobodan Stojanović. On je, kako sam kaže, prepravio prvi čin, dopisao mnoge prizore u prozi, čvršće uklopio pojedinačne ljudske sudbine u konkretnu istorijsku situaciju, u odnos Mletaka i Zete na koncu XV stoleća. Ali, Slobodan Stojanović je učinio i nešto više od toga: izmenio je motivacioni mehanizam, koji pokreće lanac tragičnih događanja, prenaglasio je motiv gubitka lepote, njegovo mesto u sklopu tragedije.
       Marta Frajnd nas, naime, podseća na to da je Isidora Sekulić još odavno utvrdila da taj gubitak nije uzrok onoga što je odista tragično ni u narodnoj pesmi ni u drami Laze Kostića. Da je tako, ni pesma ni komad ne bi izlazili iz okvira lične, lirske ljubavne drame. U stvari, i narodni pesnik, i Laza Kostić vide pokretača tragedije u nečem drugom: u kobi koju prouzrokuje velika laž, prevara koju smišlja i dosledno sprovodi Maksimov otac Ivo, crnogorski knez, koji svoje ponašanje pravda pred sobom i drugima državnim razlogom, neophodnošću da se održi reč data mletačkom duždu. Tek kad se u središte predstave stavi ta sramna obmana, proizvedena uz saučesništvo glavnog junaka, tragedija počinje da prikazuje dubinu moralnog pada jedne ljudske grupe, dobija prave razmere, istinsku suštinu. A time se postiže i ono što je s pozorišnog stanovišta najznačajnije: otvara se i tema sukoba stvarnosti i privida, istine i laži, suprotstavljanja lica i maske koja se na lice stavlja.
       Kao što pokazuje i predstava reditelja Nikite Milivojevića, ukoliko se ta tema maksimalno ne razvije, ubedljivo ne eksponira, drama Laze Kostića gubi čitavu jednu dimenziju. Ona se tada svodi, što potvrđuje i gluma Borisa Isakovića u naslovnoj ulozi, na nedovoljno uverljiv opis ljubavnog patosa, osećanja nesrećnog, izmučenog čoveka. U tom slučaju, opaska Slobodana Stojanovića, na koju nas upozorava Željko Simić, postaje prividno tačnija nego što zapravo jeste: imamo utisak da komad nije dobar jer je ono što se dešava likovima "interesantnije deset puta, no ono što se u njima zbiva". To bi mogla biti tačna negativna kvalifikacija samo pod uslovom da Isidora Sekulić nije u pravu, da previdimo da je baš zaplet, s romantičarskim obeležjima, ali i izveden iz epske osnove, koja traži da se na pozornici prikaže delovanje junaka, prava duša ove tragedije.
       U suštini, čim je sveden na opis jedne ljubavne istorije, "Maksim Crnojević" je preoblikovan u melodramu velikih prizora. Taj zaokret je doveo do toga da romantičarska drama počne da na sceni obilato vraća dug dramskom modelu kome i inače mnogo duguje, da se pomoću spektakularnih, žestokih prizora materijalizuju na pozornici ključni momenti jedne ekscentrične sentimentalne priče. Ali, ti prizori su bili i prelepi, čak povremeno i čarobni, katkad bi se grupisali u raskošan spektakl, kome se, ipak, nije moglo prebaciti da se jedino obraća čulima površnijeg dela publike. U njemu je besprekorno funkcionisala celokupna pozorišna mašinerija, dejstvujući na znatno višem nivou od onog koji je svojstven zabavljačkom pozorištu: svetlosni efekti su dočaravali tanane promene u raspoloženjima junaka, a scenografska rešenja su transformisala prikazane događaje u scenske metafore, koje u sebe usisavaju i dublja, prenesena značenja. Na primer, postavljen prema savršeno skladnom, geometrijskom poretku zvezda na nebeskom svodu, nered u ljudskom svetu je delovao avetinjski, protivprirodno i zastrašujuće, a nečujno padanje svetlucave, zlatne zvezdane prašine s neba kao u kakvoj Rilkeovoj pesmi preobražavalo se u katarzičan znak, blago nas je udaljavalo od ovozemaljskih nedaća.
       Ni u potpunosti uspela, ni bez krupnih mana, predstava na kojoj je prikazan "Maksim Crnojević" ispunjavala je ipak, uz preuzimanje rizika koji neizbežno podrazumeva svako revitalizovanje klasike, jedan od osnovnih zadataka koji se postavljaju pred naš središnji nacionalni teatar.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu