NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Ponoćna liturgija

Iako praktično svaki Srbin na Kosovu ima svog vojnika Kfora malo je onih koji se, devet meseci posle dolaska međunarodnih mirovnih snaga, zaista osećaju sigurno u svojim domovima

      Bilo je zaista čudno videti suzu u oku Veslija Klarka, glavnokomandujućeg generala NATO snaga za Evropu, dok je 2. maja koračao centralnom prištinskom ulicom. Tronut saznanjem da je za sve prolaznike "heroj dana", general se rukovao i razgovarao sa svakim Albancem koga je sreo u Ulici Majke Tereze. Međutim, put do sedišta pres službe Kfora nije vodio generala Klarka pored trga na kojem su najuporniji demonstranti već drugi dan štrajkovali glađu u znak protesta što su njihovi sunarodnici u zatvorima po Srbiji. General Klark u oproštajnom govoru nije imao dovoljno reči hvale i ponosa za svoje vojnike i ono što su učinili u proteklim mesecima za sve građane Kosova. Na pitanje da li je zaista zadovoljan nivoom bezbednosti Srba koji žive na Kosovu, general Klark izjavio je, specijalno za NIN:
       "Mi se veoma trudimo da svima bude jasno da su sve zajednice na Kosovu obezbeđene. Kao što znate, mi obezbeđujemo crkve, konvoje, čak čuvamo i privatne kuće. Međutim, istina je da nismo u mogućnosti da zaštitimo svaku individuu, jer kao što znate za tako nešto nemamo dovoljno vojnika iako nam u tome pomažu i Unmik policija i Kosovski zaštitni korpus."
       Moglo bi se reći da svaki Srbin na Kosovu ima svog vojnika Kfora, međutim, malo je onih koji se, devet meseci posle dolaska međunarodnih mirovnih snaga, zaista osećaju sigurno u svojim domovima.Samo najviđeniji Srbi, koji su nedavno kao posmatrači ušli u Privremeno administrativno veće Kosova, imaju mogućnosti da se svakodnevno kreću po Kosovu - u blindiranim džipovima Kfora.
      
       U srcu Drenice
       Upravo tako, u blindiranom džipu, u pratnji pripadnika elitne engleske jedinice "Pustinjski pacov", vladika raško-prizrenski Artemije uputio se u Drenicu 30. aprila, sa Zoranom Grujićem, sekretarom raško-prizrenske eparhije, i novinarom NIN-a. Putem koji je vodio preko Kosova polja, Grabovca i Glogovca gotovo da nije bilo kuće koja nije obnovljena ili ponovo sazidana.
       "Samo su srpske kuće ostale porušene. Nema ko da ih popravi", kaže vladika Artemije.       
       U manastiru Devič, sagrađenom 1434. godine na šestom kilometru od Srbice u kojoj je i osnovana Oslobodilačka vojska Kosova, ostalo je osam monahinja i otac Serafim. Na ponoćnoj uskršnjoj liturgiji otac Serafim očekuje vernike iz Kosovske Mitrovice i Zubinog Potoka. Njihov dolazak je neizvestan jer Kfor nije potvrdio da je pratnja od dva oklopna transportera obezbeđena.
       "U polja ne smemo, nikad ne znaš kada Albanci mogu da iskoče, a i stare smo", kaže igumanija Anastasija za posnom trpezom, i dodaje: "Dobri su nam ovi naši Rusi, hoće da pomognu u bašti, u njivi, ali se stalno opijaju. Piju i danju i noću, čak i na Veliki petak, za Boga ne znaju. Nije lako ni njima kukavcima, žive k'o i mi u zatvoru. Ni oni ne smeju da odu u Srbicu, plaše se Albanaca kao i mi."
       U selu Banja crkva je bila zatvorena. Vladika čeka da francuski vojnici pronađu predsednika sela kod koga je ključ od crkve. Vrata zapinju, vazduh u crkvi ustajao. Otac Zoran ne zna šta bi pre, da li da otvori vrata oltara, zapali kandilo, okadi crkvu . Vladika peva upola glasa, a ono malo meštana što je došlo da se pozdravi sa vladikom ulazi zbunjeno u crkvu krsteći se kako ko ume.
       Odlazeći, vladika ostavlja jaja i slatkiše na čuvanje desetogodišnjoj Suzani Kovačević, uz objašnjenje: "Sutra na Uskrks svakom detetu koje dođe u crkvu da daš jaje i slatkiše. Sve podeli na ravne časti."
       U Suvom Grlu nema više od 22 srpske kuće koje se nalaze pod zaštitom vojnika španskog kontingenta Kfora. U selu nema ni škole, ni ambulante, ni crkve. Da bi stigla u školu, deca moraju da prepešače dva kilometra kako bi stigli u Banju. Na pitanje da li se plaši da ide u školu, Filip Tomanović kaže da se ne plaši nimalo jer sva deca, njih dvanaestoro, uvek idu zajedno. Upirući prstom u jedan komad preorane zemlje, Filip objašnjava:      
       "Tamo ispod onog brda nam je njiva, a iza brda se nalazi šiptarsko selo odakle nas stalno napadaju. Mama nikad neće da mi kaže kada tata ide u njivu da se ne bih plašio za njega. Ali ja uvek znam kada ode u njivu jer me mama ljubi u kosu i kaže mi da se ne sekiram ako mi učitelj da jedinicu u dnevnik. A ja nikad ne dobijam jedinice jer uvek znam ono sto me učitelj pita."
       Posle dvadesetak minuta truckanja po putu koji je prohodan samo leti stiže se iz Suvog Grla u Crkolez, gde u podnožju crkve Sv. Jovana (XIII vek) živi devet porodica koje su nedavno morale da postave mitraljez na zvonik crkve kako bi zaustavili napad Albanaca. Starešina sela Orad Tijanić razložno je objašnjavao kako "većih problema" u selu nema - u polja i voćnjake seljaci idu "normalno" uz pratnju španskih vojnika, da tularemije među Srbima u Drenici nema jer redovno spaljuju đubre .
      
       Uskrs u Gračanici
       Tokom uskršnjih praznika u manastiru Gračanica gotovo da niko nije spavao. Danju su se vodili pregovori sa delegacijama i predstavnicima međunarodne zajednice, a rano zorom i predveče monasi i monahinje su se molili Bogu, pre svega, za spasenje ono malo preostalih Srba na Kosovu. Međutim, većina Srba iz Gračanice nije ni svratila u crkvu iako su liturgiju na Uskrs služile dve vladike: raško-prizrenski Artemije i vladika bivši zahumsko-hercegovački Atanasije.
       Najviše se očekivalo od posete osmočlane komisije Saveta bezednosti. Delegacija je 30. aprila prisustvovala sednici Prelaznog administrativnog veća Kosova na kojoj su bili i vladika Artemije, dr Rada Trajković , Ranđel Nojkić i protosinđel Sava Janjić. Iako je sednica PAVK-a trebalo da bude otvorena za javnost, na izričit zahtev Bernara Kušnera, civilnog administratora UN na Kosovu i Metohiji, novinar NIN-a nije uspeo da uđe na ovaj sastanak, već je bio prinuđen da sat i po trpi izvesnog Burima Hašimija prevodioca OEBS-a koji je razvio "rasnu teoriju" na osnovu polne superiornosti albanskog naroda. "Za pet godina biće nas dvadeset miliona i Kosovo će biti do Dunava, a vas Srba neće biti ni u Beogradu", kaže Burim.
       Iako je situacija u Prištini bila mirna, za razliku od 21. aprila kada predstavnici Srba na Kosovu nisu uspeli ni da dođu do Prištine u kojoj su Albanci demonstrirali, Srbi su morali da izađu na sporedni izlaz, navodno iz bezbednosnih razloga. Međutim, bio je to detalj koji su Kušnerovi savetnici ugovorili tokom sednice, neposredno pošto je protosinđel Sava ambasadorima UN i članovima PAVK-a uručio memorandum. Izlaskom na sporedan izlaz , daleko od novinarskih mikrofona i kamera, vladiki Artemiju namerno je uskraćena mogućnost da se uoči najvećeg hrišćanskog praznika obrati javnosti.
       Dolazak delegacije Saveta bezbednosti iz Prištine u Gračanicu počeo je spektakularnim iskrcavanjem obezbeđenja, a potom sletanjem velikog putničkog helikoptera na Soko polje. Međutim, sastanak koji je trebalo da bude konstruktivna rasprava o rešavanju situacije u kojoj se nalaze Srbi i ostalo nealbansko stanovništvo na Kosovu ne bi bio ništa drugo do popodnevna užina na egzotičnom mestu da vladika Artemije, isprovociran očiglednom ravnodušnošću gostiju, nije usred govora nekoliko puta udario šakom o sto.
       "Zahtevam da zaštitite Srbe i ostalo nealbansko stanovništvo na Kosovu. Ne mogu da verujem da NATO, odnosno Kfor, koji je naterao Jugoslovensku vojsku da se povuče za jedanaest dana, ne može da nas zaštiti. Gospodo, to nije pitanje moći, već htenja", rekao je vladika Artemije .
       Izuzev g. Lavrova,ruskog ambasadora u UN, niko nije pročitao memorandum niti je razumeo zašto, pod sadašnjim okolnostima, Srbi ne mogu da pristanu na popis stanovništva i jesenje lokalne izbore.
       Mnogo se očekivalo od dolaska Bode Hombaha , koordinatora Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, ali on nije ništa rekao osim da je Gračanica veoma lepa i da je srećan što ga je vladika primio.
      
       Obećanja
       Više interesovanja za situaciju u kojoj se nalaze Srbi na Kosovu pokazao je Rudolf Šarping, nemački ministar odbrane, koji je nenajavljeno došao 3. maja u trenutku kada je vladika Artemije bio u Peći i manastiru Dečani. Na očaj svoje pratnje koja je u dolasku kasnila, Šarping se zadržao umesto planiranih pet minuta skoro pola sata u razgovoru sa novinarom NIN-a i ocem Mardarijem koji je govorio o istoriji crkve u Gračanici koju je sredinom četrnaestog veka podigao kralj Milutin.
       Kako bi ipak izgledalo da se nešto čini za Srbe na Kosovu, Kušner je prihvatio predlog da se formira Komitet za povratak Srba. Zamišljeno je da kopredsednici ovog tela, koje bi bilo jedini oficijelni organ preko kojeg bi se organizovao koordinirani povratak Srba, budu: Bernar Kušner, vladika Artemije i general-pukovnik Huan Ortunjo, glavnokomandujući Kfora. Na pitanje novinara NIN-a da li je svestan da bi uključenje Olivera Ivanovića, predsednika Srpskog nacionalnog veća u Kosovskoj Mitrovici, moglo da znači čak i blokadu rada Komiteta za povratak Srba na Kosovo, dr Bernar Kušner izjavio je specijalno za NIN:
       "U Komitet moramo uključiti Olivera Ivanovića jer je on predstavnik lokalne vlasti u Kosovskoj Mitrovici. Ja želim da ovo telo vodi vladika Artemije, a ne g. Ivanović koji verovatno neće prihvatiti našu ponudu."
       Ono na čemu je vladika Artemije insistirao bilo je da se Komitet ne bavi samo sastancima i papirologijom već da se , za početak, u jednom selu, kao, recimo, u selu Osojani u Pećkom okrugu , obezbede svi uslovi za normalan život.
       "Ne možemo nikog da vraćamo ako njive nisu očišćene od zaostalih mina, ako nisu sigurni u svojim kućama", rekao je vladika Artemije dodavši da bi bez ovih osnovnih uslova povratak Srba značio istrebljenje onih koji bi se vratili, ali i obeshrabrenje onih koji se kolebaju. Ukoliko zaista postoji spremnost međunarodne zajednice da obezbedi povratak Srba na Kosovo, Komitet bi trebalo smesta da počne sa konkretnim radom jer vremena za odugovlačenje nema - treba iskoristiti leto za popravku spaljenih kuća i pripremu za zimu.
       Bernar Kušner se odmah složio, ali je potom na vladikine konkretne zahteve i predloge dodao jedno - ali. Niko nije mogao da nasluti šta iza tog "ali" sledi.
      
       LIDIJA KUJUNDžIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu