Od svega što se nakon gotovo četiri decenije vladavine moglo smatrati Titovom političkom i duhovnom zaostavštinom, danas, dvadeset godina kasnije, nije ostalo ništa. Iako je bio uveren da će njegovo delo živeti večno, Tito je izgleda smetnuo s uma da bi mu se najpre mogli osvetiti upravo njegovi nekada najverniji sledbenici

      Decenijama su se diljem jugoistočne Evrope, a i šire, raspredale priče o nekakvom ruskom (ili možda nemačkom?) špijunu pod imenom Tito, koji je ovamo bio ubačen sa zadatkom da sprovede u delo tajni scenario... O Josipu Brozu koji nije dobro znao ni hrvatski, ni slovenački (iako je, navodno, bio čedo iz mešovitog hrvatsko-slovenačkog braka), a pogotovu srpski, mada je najduže stolovao u Srbiji, ni ruski, iako je političku karijeru započeo u Rusiji, mada niko nije mogao baš sa sigurnošću da dokuči šta je tamo tačno radio, ni nemački... Koji je bio poznat po najvećoj kolekciji lovačkih trofeja (jeleni-kapitalci, medvedi i ostala visoka divljač) u ovom delu Evrope, mada - po tvrdnji nekih znalaca - ništa od toga nije sam odstrelio...
       Da li je Tito uopšte postojao? I, ako je umro: kad je umro, kako je umro? Ko ga je sahranio? Konačno: šta je od svega što je učinio i stvorio ostalo posle njega?
      
       Kuća cveća
       Dobrica Ćosić, znameniti srpski književnik i političar, u mladosti Titov vernik, kasnije grešnik i, na kraju, otpadnik zapisao je 4. maja 1980. godine u svoj dnevnik: "...Čini mi se, nešto je izvesno: 4. maja 1980. umrla je titovina, umrla je monarhija... Kraj je dvorovima, 'Galebu', 'plavom vozu', eskadrilama, jahtama, unikatnim mercedesima, divizijama koje čuvaju prugu da 'plavi voz' bezbedno prođe sa svojim svemoćnim spavačem koji ide u lov na 'kapitalce'... kraj je pompi, španskom, titovskom, 'proleterskom' protokolu, zaustavljanju saobraćaja, pustošenju bašti, pokolju cveća iz cvećara, drumovima zasutim cvećem, da bi ga pregazio njegov mercedes i njegovi telohranitelji i panduri; kraj je basnoslovnom, ničim ograničenom rasipanju, korejskim dočecima... potemkijadi..."
       Danas, dvadeset godina kasnije, nije teško konstatovati kako Ćosić, ni u ovoj prilici, nije bio sasvim u pravu. Bio je, zapravo, naivan. Čak ni njegova nesumnjivo velika literarna i stvaralačka imaginacija nije bila u stanju da sagleda da to ne samo što nije bio kraj, nego tek početak... Da ćemo se dvorova i potemkijada još nagledati, a o pustošenjima i pokoljima (ne samo cveća) da i ne govorimo... I, da će se u narednim decenijama po begradskim fasadama pojavljivati grafiti - "Bravar je bio bolji", "Vrati se, sve ti je oprošteno..."
       Ni kontroverzni bard hrvatske književnosti Miroslav Krleža nije se u tim trenucima (umro je nepune dve godine nakon Tita) pokazao mnogo vidovitijim. "Bio je sretan čovjek. Ni jednog trenutka nije posumnjao u svoje ideale, a ostvario ih je više od svega o čemu su pokoljenja naših pjesnika, političara, vladara i vojskovođa maštala vijekovima... Za dugom kolonom svojih mrtvih divizija, ode Tito preko - preko Romanije. Ode na daleko, na nedogledne poljane narodne pjesme, odakle kao da je i stigao", napisao je Krleža tog 4. maja 1980. godine.
       I sam Tito je, po svemu sudeći, dugo bio uveren da će živeti večno. Barem da će - ako jednog dana možda i umre - njegovo delo večno trajati. O tome je svedočio slavni američki novinar Sajrus Sulcberger ("Njujork tajms"), koji je sa jugoslovenskim predsednikom vodio razgovor 16. maja 1968. godine.
       - Pitao sam Tita, jednog ateistu - piše Sulcberger - kako gleda na smrt i kakva je, po njegovom mišljenju, svrha života?
       Odgovorio je: "Smrt zavisi od toga kako je neko živio. Ako ste uradili nešto korisno, to će vas nadživjeti. Ako je neko imao neku korisnu ulogu u životu, čak i tada svijet neće krenuti nizbrdo kad on umre. Ono što je uradio, zauvijek će ostati. To mnogo zavisi od toga šta je neko uradio za državu ili za narod. Istorija je dugačak proces. Ljudi nikad ne zaboravljaju šta je bilo dobro kod nekog državnika. Oni će se uvijek sjećati onoga dobrog u njegovim djelima. Postoji poslovica: 'Srećan je onaj koji vječno živi.' To, u stvari, znači da je učinio nešto dobro."
       Tito je bio sahranjen, po sopstvenoj želji, u dvorištu nekadašnje porodične kuće inženjera Acovića, u Užičkoj ulici broj 15 u Beogradu, iz koje su njegovi najbliži saradnici i ljudi od najvećeg poverenja najpre izbacili njegovu suprugu Jovanku, da bi se tu, nekoliko godina kasnije, uselili Slobodan Milošević i njegova supruga. Ali ta kuća je, izgleda, bila ukleta, o čemu na neki način, valjda, svedoči i činjenica da su je NATO rakete prošle godine potpuno razorile.
      
       Uteha
       "Znaš, razmišljao sam gdje da budem sahranjen poslije smrti" - govorio je Tito, prema jednom naknadnom kazivanju njegovog užičkog intimusa, generala Nikole Ljubičića, koji će šest godina potom odigrati presudnu ulogu u ustoličenju Slobodana Miloševića na tron glavnog čuvara Titovog zaveta. "Razmišljao sam da budem sahranjen u Kumrovcu, i to tamo gore, na brdu... Tu sam rođen, volim taj kraj, volim da odem tamo... Poslije toga sam razmišljao da me sahranite na Sutjesci... Tamo ima osam hiljada mojih boraca, počivaju tamo, pa i ja, njihov vrhovni komandant, smatrao sam da bi trebalo da se pridružim njima... Onda sam razmišljao i o tome da budem sahranjen u Beogradu. Ne bih želio da to bude na Kalemegdanu. Kada sam razmišljao da me sahranite u Beogradu, polazim od toga da sam u njemu počeo ustanak, najviše sam boravio u Beogradu, najvažnije i najviše odluke sam u njemu donio... I ne bih želio da ga ikad napustim. S druge strane, to je glavni grad cijele naše zajednice, gdje se stvara i kuje bratstvo i jedinstvo, odakle potiču sve najvažnije odluke za cjelinu Jugoslavije, do koje je meni veoma stalo... Ti znaš onaj moj cvjećarnik u dvorištu zgrade u Užičkoj 15? Želio bih da me, kad umrem, sahranite tamo... Odatle se lijepo vidi Beograd."
       Sahrana je obavljena lepog sunčanog dana u prisustvu trideset i jednog predsednika republike, četiri kralja, pet prinčeva, šest potpredsednika republika, sedam predsednika parlamenata, dvadeset i dva predsednika vlada, trinaest potpredsednika vlada, četrdeset sedam ministara inostranih poslova i velikog broja šefova partija, ministara i diplomata iz čitavog sveta, na ceremoniji koju je američka novinska agencija UPI opisala kao "najveći skup svetskih vođa u našem dobu, ako ne i u celoj istoriji".
       Ali mit o Titovom večnom životu, ili o večnom trajanju njegovog dela, nije bio dugog veka. Istina, neki od njegovih sledbenika - što starih, što novokomponovanih i samozvanih - pokušavali su svim silama da ga još neko vreme veštački održavaju u životu. Recimo, mlađahni Slobodan Milošević, izabranik i u ono vreme miljenik Titovih JNA generala i saveznog političkog vrha, u kojem su glavnu reč imali Stipe Šuvar (CK SKJ) i njemu slični, ljudi naglašeno autistični za procese dubokih promena u svetskim razmerama, za koje je Mihail Gorbačov verovatno bio paradigma izdaje i kapitulacije, isticaće se još godinama nakon Titove smrti kao zagovornik i protagonista oštrih represivnih mera prema svakome ko bi, možda, posumnjao da Tita više nema... Zato će, naročito u Beogradu, još neko vreme biti zvanično orkestrirane i velike pogromaške kampanje povodom "političkih slučajeva" i "ispada", poput onih sa Titovom štafetom u Ljubljani ("Mladina") ili "glogovim kocem" ("Student"); legendarna Osma sednica CK SKS počela je ritualnim zavetom na večnu vernost Titu, a specijalne ekipe mladih militantnih zaštitnika Titovog imena i dela pod Miloševićevom komandom (od kojih su jednog, valjda, od milja zvali "Kundak"), dobiće nakon toga zaduženje da energično čiste beogradske novinske redakcije od "antititovskih elemenata" i da ih temeljno "rekonstruišu"...
       Međutim, temeljna "rekonstrukcija" čitavog titovskog političkog nasleđa već je u to vreme uzela toliko maha da se više nije mogla ničim zaustaviti... Pokazaće se, zapravo, da je sve ono od čega se svojevremeno sastojalo Titovo "delo", bila odveć krhka i nevešto sklepana konstrukcija, koja će se - kad se rasklimao jedan jedini potporni stub, Titova nekada jedinstvena Komunistička partija - raspasti po šavovima u paramparčad... Ali će se, ako bi to pokojnom maršalu moglo da posluži za utehu, ipak, ispostaviti da Titovo delo nisu razgradili i uništili njegovi politički protivnici, stari i novi antikomunisti, nego upravo njegovi sledbenici i nekadašnji vatreni zaštitnici i poštovaoci... Mnogi će se od njih, uprkos deklarativnom zaklinjanju u Tita ("Druže Tito, mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo...", stajaće još dugo u zaglavlju sarajevskog "Oslobođenja"), okrenuti traženju spasonosnog recepta za budućnost u prošlosti, pokušavajući - katkada možda i intuitivno - da produže Titovo delo tako što će naknadno "korigovati" neke njegove ranije "greške" i ispraviti "nepravde" koje je on počinio prema pojedinim narodima... Stoga će se vladajući srpski komunisti, najviše zaokupljeni ambicijom da Srbiji "povrate izgubljeno dostojanstvo", najzad, vratiti Aleksandru Rankoviću, UDB-i i aparatu državne prinude kao centralnoj poluzi vlasti, slovenački potražiti uporište u mladalačkim idejama Edvarda Kardelja (iz njegovog spisa o "slovenačkom nacionalnom pitanju") o prioritetu nacionalnog identiteta i samobitnosti, hrvatski JNA general Tuđman i njegovo društvo u Andriji Hebrangu i ideji pomirenja sa ustašama u okviru hrvatske nacionalne države... Dok će se ostali pripadnici nekadašnje komunističke nomenklature po bivšim federalnim jedinicama i bivšim autonomnim pokrajinama ("sa elementom federalizma"), BiH, Crnoj Gori, Kosovu i Vojvodini, uglavnom i dalje oslanjati na "brionske amandmane" i konfederalna rešenja iz Ustava 1974 ("kolektivno rukovođenje", "konsenzus" i pravo veta svake republike i pokrajine, nacionalne ekonomije, "samoupravno sporazumevanje i društveno dogovaranje" umesto tržišnih zakona...), kao "jednom zauvek pronađeni recept", koji će ovdašnjim narodima i narodnostima, i svakom pojedincu ponaosob, doneti sreću...
      
       Zaostavština
       Danas, dvadeset godina kasnije, nije teško zaključiti da od Tita i Titove zaostavštine nije ostao ni "kamen na kamenu". Da su njegovi nekadašnji frustrirani obožavaoci, oni koji su pustili najviše suza na njegovoj sahrani, sve što je u Titovo vreme bilo stvarano razarali sa toliko žara kao da su bili vođeni nekom ranije duboko potisnutom energijom i decenijama pritajenom mržnjom. U tome je možda i najveći paradoks fenomena zvanog Tito: kako je odmicalo vreme, njegovi nekadašnji glavni politički protivnici - stari demokrati, građanski i malograđanski "elementi", opljačkani vlasnici, "kolaboranti okupatora", pripadnici "neprijateljske emigracije", komunistički disidenti i ostali "narodni neprijatelji" - o njemu su govorili sa sve manje zlobe, dok su se bivši "vojnici revolucije", pogotovu oni iz najmlađeg ešelona, dobri i marljivi Titovi pioniri i zaslužni nosioci Titove štafete ("Računajte na nas"), iz petnih žila trudili da se pokažu kao dosledni antititoisti...
       Nije to bio samo logičan ishod kraha komunističke ideje u globalnim razmerama i okončanja "hladnog rata", samo obično "presvlačenje" bivših komunista, poput već viđenog rituala od Vladivostoka do Varšave, Praga, Budimpešte, Bukurešta i Sofije, već nešto više od toga, nešto sasvim specifično, domaće. Uostalom, u svim ostalim bivšim komunističkim zemljama nakon propasti komunizma i uspostavljanja novog poretka na javnoj sceni su, makar samo kao recidiv prošlosti (koja će se uvek nekome činiti "boljom"), opstale i političke stranke koje se ne stide sopstvenog političkog nasleđa, poput Zjuganovljevih komunista u Rusiji, "Partije demokratskog socijalizma" iz bivše Istočne Nemačke i mnogih drugih...
       Međutim, na razvalinama bivše Jugoslavije, ni u jednoj od novostvorenih država u kojima su za samo nešto više od jedne decenije nikle stotine novih partija, nema nijedne iole značajnije koja bi se zvala Savez komunista Jugoslavije i kao svoj program proklamovala borbu za očuvanje i nastavljanje Titovog dela, jugoslovensku ideju, bratstvo i jedinstvo, samoupravljanje, nesvrstavanje... Levičarske i komunističke partije na ovom tlu, barem one koje se tako nominalno deklarišu, potražile su listom uporište u staljinizmu, kao opciji suprotstavljenoj "titoističkom revizionizmu", ili su se zdušno priključile projektima nacionalističkog razaranja Titovog nasleđa, ne ustručavajući se ni ulaska u koaliciju sa partijama koje najviše sliče fašističkim i čiji se lideri zaklinju da će satrti svaku pomisao na Tita, razoriti čak i njegov grob...
       Nije to, očito, bila samo stvar trenutne političke "mode". Jer, modu te vrste je, van svake sumnje, diktirao Zapad i oni nekadašnji hladnoratovski krugovi, naročito u Americi, koji su budućnost ovog dela Evrope zamišljali isključivo u kategorijama potpune negacije komunističkog nasleđa i prošlosti. A glavni domaći protagonisti totalne destrukcije titovskog nasleđa nisu nikada preterano marili za Zapad, naročito ne za Ameriku (okretali su se, uglavnom, Rusiji, Kini, Severnoj Koreji, Libiji, Iraku...) i zato je malo verovatno da su bili rukovođeni isključivo željom da se dopadnu nekim zapadnim krugovima. Na kraju krajeva, zar nisu baš novokomponovani antititoisti u Srbiji, predvođeni porodicom Slobodana Miloševića i Vojislavom Šešeljem, pokazali spremnost da zarate sa Amerikom i sa čitavim zapadnim svetom, i da sve svoje snage posvete borbi protiv "novog svetskog poretka", američkog hegemonizma i dominacije u svetu? Pri tome im, naravno, nije bilo ni na kraj pameti da se pozovu na tradicije Titove politike "nesvrstavanja", kao specifičnog oblika antiimperijalističke borbe i borbe za miroljubivu koegzistenciju u svetu...
      
       Brisanje pamćenja
       Bilans Titove zaostavštine, materijalne i duhovne, ni nakon dve decenije nije, naravno, lako sačiniti. Pitanje je, zapravo, da li će to ikada ikome poći za rukom. Ali, neke stvari su vidljive i golim okom: nekadašnja Titova partija jugoslovenskih komunista, Titova Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija i jugoslovenski federalizam, JNA, bratstvo i jedinstvo, samoupravljanje, nesvrstavanje..., sve je to nestalo netragom. Sprovedeno je temeljno čišćenje istorijskog pamćenja, promenjena imena gradova (Titograd, Titovo Užice, Titov Drvar, Titov Vrbas...), imena ulica, trgova, uklonjeni spomenici, slike, simboli svih vrsta, pedantno pometeni tragovi u muzejima i bibliotekama...
       Neko ko se jednom prihvati poduhvata da prouči fenomen masovne psihologije titoizma (ponovo pročitati Vilhelma Rajha) i anatomiju ljudske destruktivnosti na ovom tlu (podsetiti se šta je o tome pisao Erih From), suočiće se, verovatno, sa velikom zagonetkom: zašto su se nekadašnji Titovi obožavaoci i sledbenici nakon njegove smrti tako žestoko obrušili na njegov lik i delo? Zašto su tako zdušno nastojali da zatru sve tragove prošlosti i svog sopstvenog učešća i doprinosa u tom poglavlju naše istorije? I da na razvalinama jedne ruševine grade nešto što je, već na prvi pogled, motivisano isključivo željom da bude nešto sasvim suprotno, nešto čija bi jedina svrha mogla biti u tome da posluži kao negacija svega što je Tito pokušao da učini?
       Osveta Titovih pionira možda je, a da oni toga nisu ni svesni, konačna realizacija onog dela titoističkog duhovnog nasleđa koje je ostalo skriveno negde duboko u njihovoj ljudskoj podsvesti. Onog taloga, koji je u većem obimu sakupljen u podsvesti ljudi koji su se svojevremeno više od ostalih zaklinjali na vernost "najvećem sinu svih naših naroda i narodnosti", i vođi koji se - kako je to pesnik znao da kaže - "voli više od tate i mame". Jednostavno, oni su se sa Titom, kad im se za to ukazala prilika, obračunali na pravi i tipičan titoistički način!Tito je, naime, zamislio, a to je bilo jedno od temeljnih uporišta njegovog dela, da ljudsku sreću i lepšu budućnost može da garantuje samo potpuno zaboravljanje i brisanje prošlosti: zaboravljanje nacionalnih i drugih tradicija, zaboravljanje kolektivnih i ostalih trauma, prolivene krvi, genocida, Jasenovca, bratoubilačkog rata, etničkog čišćenja, posleratnih političkih čistki, logora.. A, nije, siromah, valjda ni pomišljao na to da bi njegovi najbolji učenici tu lekciju jednoga dana mogli da primene i na svome učitelju, tako da posle svega ne ostane - ništa.
       Javnosti, naravno, ostaje još jedino mogućnost da se pita: kada nam je bilo bolje, kada smo živeli udobnije, lagodnije, bezbednije, slobodnije? Za vreme Tita, ili dvadeset godina posle njegove smrti? Ali, ni od naknadnog mudrovanja te vrste, posle svega, nema naročite vajde. Osim, naravno, ako se ujedno ne postavi i pitanje: da li biste - ako vam se pruži prilika - glasali za samozvane Titove naslednike? I, zašto?
      
       STEVAN NIKŠIĆ
      
      

Crna zemlja        Poštovani gospodine Druže Tito,        Iako ste već dugi niz godina u neprirodnom položaju u odnosu na korenje biljaka, obraćam Vam se direktno. Kažu da "valja se" tako u umrlicama, pošto se na ovim prostorima raširilo verovanje da mrtvi čitaju novine i da im je drago kad im se neko direktno obrati (videti bilo koju "Politiku", strane između TV programa i oglasa). Uz to, cenjeni g. Josipe, naša slobodarska tradicija je godinama uzgajala običaj da se sa Vama komunicira 'per tu', valjda zbog bliskosti između Vas Velikog Vođe i nas malih radnih ljudi i građana, pa ću, zbog prirodnosti ovog teksta, u jednosmernoj posthumnoj komunikaciji sa Vama, da Te oslovljavam kako napomenuh.        Elem, štono bi rekao Duško Kovačević, umro si, Druže Tito, u cvetu starosti, pred sam kraj svog života. U gomili pametnih poteza koje si u životu povukao, odlazak u grob 4. maja 1980. spada u jedan od najpametnijih. Pošto si tako propustio mnogo toga što sigurno ne bi želeo da vidiš. Naime, nekoliko godina po tvojoj smrti, pred očima nas zbunjenih Titovih pionira, pukao je Berlinski zid u paramparčad i bolest komunizma svela se na jednu malu i lokalnu balkansku infekciju. Da te ne gnjavim detaljima, navešću samo najvažnije: Sovjeti su se podelili na Ruse, Čečene, Ukrajince i još mnogo malih naroda, od kojih svaki ima svoju zemlju. Kinezi eksperimentišu sa privatnim kapitalom. Amerikanci su još moćniji nego što su bili. Hrvatska je ponovo nezavisna. Slovenija, Makedonija i Bosna su prvi put samostalne države. A Srbi i dalje žive u Jugoslaviji, koja i dalje živi u socijalizmu.        Siguran sam da si, druže Tito, malo zbunjen dok čitaš ove redove. Pošto se i mi malo zbunimo kada se setimo šta nam se sve izdogađalo za dvadeset godina tvog boravka u podzemnim odajama Kuće cveća. Od, recimo, čuvenog "bratstva i jedinstva koje ćemo čuvati kao zenicu oka svoga" ispade jedinstveno kopanje zenica očiju među braćom.        Ovde se, znaš druže Broz, opet malo ratovalo. Od šest republika i dve pokrajine nastalo je pet i po država, od čega jedna država ima jednu pokrajinu, druga država ima pokrajinu koja nije u njenom sastavu, a ono i po ti je Crna Gora. Malo je komplikovano, a veruj mi biće još komplikovanije ako ti budem objašnjavao.        Pošto sam ja bio relativno mlad kada si Ti otišao da loviš u Večnim lovištima, ne mogu da potvrdim ovde često spominjanu tezu da je bilo bolje dok si Ti lovio u Karađorđevu. Ali ima neke razlike, priznajem. Evo, recimo u Srbiji. Mi ovde, na primer, imamo sačekuše. To Ti je ono što si Ti organizovao po inostranstvu, a za neprijateljsku emigraciju. Sad se to organizuje ovde, za prijatelje koji nisu stigli da emigriraju. Šleperi i kontingenti su isto jedna zanimljiva stvar, čega nije baš bilo u Tvojim vremenima: Ti si delio ministarske fotelje, ambasadorska mesta i počasne penzije svojim istaknutim saradnicima. E, sad imamo druge običaje, pošto je ministara ko šaše, ambasade su nam ili pozatvarane ili na Majamarskim ostrvima, a penzije su mnogo male. Pa delimo šta imamo, šta ćeš.        Zamalo da zaboravim: dok si Ti bio odsutan, NATO je napao Srbiju, što si možda i čuo, s obzirom da je nekoliko komada raketa zveknulo u neposrednoj blizini Tvog trenutnog boravišta. Posle, kad su prestali da bombarduju, mi smo njih pobedili, a oni su nama sada na Kosovu, za kaznu što su izgubili. Moguće da ni ovo sad ne razumeš baš najbolje, ali jedina objašnjenja za tezu malopre navedenu su ona zvanična, a njih ne razumeju ni oni što su ih sastavili. A kamoli ja ovako glup, a Ti tako mrtav.        Kad još malo bolje razmislim, nije se mnogo ni promenilo u odnosu na vremena koja Ti pamtiš. Tokom Tvog života uvalio si nam gomilu kredita, eno ih još su nevraćeni. Na početku Tvoje vladavine Tvoji su zauzimali tuđe kuće na Dedinju. Ni sad nije bolje, samo što nisu baš Tvoji, al baš ko da jesu. Kad si došao na vlast, puno ljudi iz Srbije je pobeglo u emigraciju, kada si je nastavio, naši gastosi su napunili Zapad svojom radnom snagom. Evo, ne prestajemo da odlazimo ni dan danas. Dobro, ima i razlike. Dok si Ti bio živ, nije bilo parlamentarne demokratije i opozicionih stranaka. A opet, kakva je razlika? Parlamenta i demokratije skoro da i nema, a i ti bi vladao minimum deset godina da si tada imao opoziciju kakvu mi danas imamo. Već tih deset godina, malopre pomenutih, ne ponovile se, dabogda.        Eto, tako Ti je to, uglavnom... Možda se čudiš što ne nastavljam dalje sa pričom o vremenima u kojima smo mi sada i ovde, ali postoji mogućnost da se, pritisnut "trenutnim teškoćama u kojima se nalazimo", zbližim previše sa Tvojim likom i delom i počnem da osećam pozitivne emocije spram vremena u kojima si vladao. Pa da eventualno poželim da se ona vrate, ko što mnogo njih sada baš to želi. Ali kad god to poželim, nekako se setim da ovo plitkoumlje u kome živimo ima i neko poreklo. Ratove koje smo prošli posle Tvog odlaska započeli su Tvoji učenici, vojskama komandovali Tvoji oficiri, pare otimali Tvoji bankari i direktori, zemlju čerupali Tvoji pioniri, sve odobravali Tvoji akademici i učenjaci. Biće da je to nastalo od prevelikog njihovog zaklinjanja da sa Tvoga puta nikad neće skrenuti. I izgleda da nisu, poštovani g. Josipe Broze, laka Ti crna zemlja! Nama je crna, a daleko od toga da je laka.