Đurđevdanski običaji i verovanja važe za svakog pojedinca, bez obzira da li je dotični (dotična) član SPS-a, SZP-a, SRN-a ili bilo kog javnog ili tajnog društva

      Aluzivna misao uvek je imala značajnu ulogu u najavljivanju političkih događaja. Plovi patka preko Save/nosi pismo na vrh glave/a u pismu piše:/ne volim te više. Gle, molim te! Znači krenulo je? S one strane Save javljaju da ne ne volu više? More, će ne volu pa makar na silu!
       Opsednutost aluzijom, strahom da njeno pravo značenje ne ostane skriveno i neprotumačeno, narasla je do te mere da se više ne može izgovoriti ni obična potvrdna rečenica a da se u njoj ne potraži neki drugi smisao. "Pero, (Miko, Lazo), mnogo si glup." "Je l' a kakve su to aluzije?" Zato ćemo u tom ključu ponuditi i tumačenje velikog srpskog praznika Đurđevdana koji se slavi 6. maja.
       Pre svega, bilo bi suviše direktno ako bi se na samom početku navela rečenica koja se uobičajeno citira pri pomenu Đurđevdana: Đurđevdanak, hajdučki sastanak. Ne zbog toga što je ona potpuno lišena aluzije (koji hajduci, kad se zna da ima više vrsta hajduka), već zbog toga što verovanja i običaji vezani za Đurđevdan sadrže mnogo suptilnije (kvazi) aluzije - političke, dabome - na koje bi aktuelna vlast morala da obrati pažnju ako bi neke stvari htela da otkrije, promeni i unapredi. Naravno, samo ako bi htela...
       U opisu verovanja i običaja kaže se, na primer, da je Đurđevdan "od naročite deobne važnosti (svi kurzivi naši), jer uzima se kao završetak zimnje polovine godine. Tada se pogađaju i otpuštaju sluge, tada se i mnogi drugi računi izmiruju..." Ako se ovo pravilno protumači, u našoj političkoj svakodnevici mogla bi se očekivati izvesna ubrzanja u pogađanju i otpuštanju sluga i namirivanju raznih računa... Ima pametnih ljudi koji znaju i da anticipiraju praznično veselje. U Jagodini su još pre četiri dana odjeknule dve eksplozije u širem centru grada... otpuštaju se sluge, namiruju se računi?
       Na Đurđevdan se, po narodnom verovanju, ne valja odazivati ako neko zove, jer će ti na odaziv "predati pospanost, tromost i bolest, pa možeš kunjati ili poboljevati sve dok opet isto tako ne prevariš nekog na Đurđevdan". U Vasojevićima se pre Drugog svetskog rata niko nikome nije odazivao na Đurđevdan, jer je pozivač na ovaj način mogao predati "ljetnji mor": "Ja vidim zelen bor, predajem ti ljetnji mor! Ja vidim zelen drijen, predajem ti ljetnji drijem! Ja vidim zelenu bukvu, predajem ti ljetnju muku! Ja vidim zelenu oranicu, predajem ti ljetnju groznicu!"
       Pa sada neka vide Koštunica, Drašković, Đinđić, Perišić, Velja Ilić i ini hoće li ikoga pozivati i sazivati na taj dan, s obzirom na moguću pospanost, bolest i tromost. Možda bi mogli da udese da se sretnu samo Milošević, Šešelj i Mira Marković. Tu je polovina posla već završena - Milošević i Markovićka srešće se već pri ustajanju; oni ne mare mnogo za svece i priče koje idu uz njih.
       Naročiti razlog za tumačenje ovog dela đurđevdanskih običaja mogao bi imati i predsednik Crne Gore. Eto, baš u Vasojevićima se pre Drugog svetskog rata niko nikome nije odazivao na Đurđevdan - a ako to zna, Đukanović će lakše razumeti da mu se Vasojevići pogotovo na običan dan neće odazvati. Ja vidim zelenu bukvu, predajem ti ljetnju muku!
       Đurđevdanski običaji i verovanja važe za svakog pojedinca, bez obzira na to da li je dotični (dotična) član SPS-a, SZP-a, SRN-a ili bilo kog javnog ili tajnog društva. Čin đurđevdanskog kupanja, pak, ogoljen je (zgodno pade reč) svake aluzije, jer verovanje kaže da na taj dan pre izlaska sunca "devojke s posebnom radošću i veseljem hvataju u sudove vodu koja prska s vodeničnog kamena, pa kad sakupe, ostave je u cvetnjak (ne sme se uneti u sobu) i tom se omajom na Đurđevdan pre zore umivaju da budu lepše..." Običaji i verovanja ne prave razliku između Borke Vučić, Gorice Gajević, Rebeke Srbinović, Maje Gojković, Borke Pavićević - sve bi one posle kupanja omajom bile lepe na svoj način, kao što su i dosad bile.
       Ovaj egzegeta ne sme da se upusti u tumačenje tvrdnje da su "početkom ovog veka devojkama u Sarajevu i hrišćanske i islamske veroispovesti đurđevdanski običaji i praznovanja bili zajednički. U Popovom polju Muslimani još uoči Đurđevdana kade tamjanom tor i stoku..."
       Sem ako to nije neka aluzija kojom se hoće reći da to više nisu zajednički običaji, to jest da u Popovom polju gotovo da više i nema Muslimana.
       Eto kako u jednom iskošenom viđenju može da izgleda praznik kojem je svoje ime pozajmio sveti velikomučenik Georgije rođen u Lidiji (Mala Azija) 270. pre naše ere, a umro u Nikomediji 300. godine nove ere zbog svog hrišćanskog uverenja. U to vreme, naime, rimski car Dioklecijan beše započeo velike progone hrišćana, ali je mladi Georgije (Đorđe) odvažno stupio pred njega i izrazio spremnost da za svoju veru i umre. Car je naredio da bude posečen, kao i careva žena Aleksandra koja takođe beše prigrlila Hristovu veru.
       Već u četvrtom veku ustanovljen je kult sv. Đorđa, konjanika naoružanog kopljem za borbu protiv aždaje kao mitskog zla.
       Sedamnaest vekova minulo je od nastanka tog kulta, ali i ovaj slučaj pokazuje da vreme ne mora uvek, i obavezno, da donese napredak. Da je bilo napretka, aždaja danas više ne bi bilo. Mit o sv. Đorđu preživeo je, međutim, i do danas... Samo je pitanje ko su danas aždaje. U aluzivnom smislu, kao što smo i rekli.