NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Kuda idu stare majke

Nekoliko "polemičkih dvoboja" na ekranima različitih televizijskih kanala, emitovanih ovog proleća, imali su nečeg zajedničkog: oni su nas vratili u vreme s početka devedesetih godina, kada su ovakvi politički programi učinili televiziju glavnim moderatorom života

      Ovog proleća, sve se volšebno izmenilo: televizija je opet preuzela funkciju glavnog moderatora političkog života, postavši ponovo predmet pregrejanog interesovanja i svakodnevnih polemičkih komentara. Možda je tome najviše doprineo zimski dogovor opozicije, čija je jedna stavka nalagala Studiju B da u svoj program pripusti (doduše, na kašičicu) i nekog ko nije funkcioner SPO-a. Odmah su pripustili Duška Mihajlovića, simpatizera SPO-a. Samo po sebi, dakle, to nije bitnije uticalo na strukturu vesti ove stanice, ali je, na psihološkom planu, otvorilo brešu da se, u drugim segmentima programa, televizija kojoj su ljudi nekada najviše verovali, vrati svojim izvornim uređivačkim principima i, tokom poslednjih mesec dana, emituje niz provokativnih sadržaja (godišnjica ubistva Slavka Ćuruvije, film Janka Baljka o raketiranju zgrade RTS-a).
       Princip akcije-reakcije odmah je došao do izražaja. Kuća poznata pod imenom TV Bastilja je, a da njenog kouča niko nije tukao po ušima, iznenada osetila potrebu da se otvori prema izdajničkoj opoziciji, predloživši retko fer dvoboj četiri protiv dva (tako ona valjda doživljava realan odnos snaga). No, kako je Drašković odbio da se pojavi u toj emisiji, gostoprimstvo je pred sam početak otkazano i Đinđiću pod izgovorom brige za čovekovo zdravlje, te je vladajući trojac Šaja-Šeki-Bojić sam sebi dodelio pobedu (3:0) za zelenim stolom, podastrvši pred gledalište dugačak spisak pete kolone, popis svih naših izdajnika i plaćenika.
       Odmah zatim, već sutradan, Šešelj je samoinicijativno odlučio da ipak pruži šansu lideru DS, te su se Đinđić i on susreli u studiju jagodinske televizije Palma plus, koja je u vlasništvu jednog funkcionera SSJ ("arkanovci.") Bio je to dvoboj do istrebljenja, dug dve stotine minuta, u čijem je prvom satu Razvojvoda masakrirao mladog Kizu, da bi ovaj, vrativši se iz mrtvih, u trećem satu vođi radikala naneo najteži među retkim polemičkim porazima u karijeri tog bespoštednog televizijskog terminatora. Novine su se zatim danima utrkivale u preštampavanju stenograma te predstave u žanru ovdašnjeg teatra surovosti.
       Ali je Šešelj, kao sportsmen, sve to primio mirno - ili je od zadobijenih udaraca izgubio osećaj za orijentaciju - pa je, jer su ga njegovi koalicioni partneri ostavili na cedilu, prihvatio da se sam suprotstavi trojici opozicionara u programu njemu inače naklonjene televizije Palma bivšeg "espeesovca" (?) Mikija Nećete Se Vratiti Vujovića. Onim što se kasnije dogodilo Miki je bio najcrnje pogođen i kao Srbin i kao urednik. Prema nekim podacima, emisija je potukla sve rekorde gledanosti i sva je prilika da takav njen rejting uskoro neće biti nadmašen. Niti bilo koji drugi rejting. Ovo otuda jer je te večeri, na praznik rada, u studiju Palme bilo (polemičke) krvi do kolena, kao što je bilo i bacanja mikrofona (iza scene je, pretpostavlja se, bilo dovoljno banana), uz obilje teških reči (psihopata, ludak, lažov, kriminalac, zločinac), a o teranju stare matere na ono mesto da i ne govorimo. Budući da se Velja Ilić povremeno ponašao kao Savićević (valjda je i ovde primicač bio u pitanju), a Čanak požurio da uhvati poslednji autobus za Novi Sad, može se, uz nešto novinarske benevolentnosti, zaključiti da se Šešelj, ostavši sam sa Batićem (igračem sličnog krljačkog profila), nekako izvukao, što je bilo ravno pobedi.
       Tako nas je, sve u svemu, taj niz emisija, a naročito ova poslednja, vratio u (bolju) prošlost, na početak decenije, kada je, u prvim danima ovdašnjeg nazovipolitičkog pluralizma, televizija doživljavala svoje zvezdane trenutke, pretvarajući (srpsku) politiku u vodeću stavku (srpskog) šou-biznisa. Tada su se kasete sa predsedničkim kandidatima razmenjivale iz ruke u ruku (čak su ih i neki video-klubovi rentirali), Šećeroski je bio slavan (ozbiljno mu je konkurisala jedna kondukterka GSP-a), a mnogi još pamte Šešelja kako (stigavši u studio direktno iz zatvora da, upravo zahvaljujući tom televizijskom nastupu, postane najveće iznenađenje prvih predsedničkih izbora) izigrava lepo vaspitanu gospođicu ili Vuka gde vazda priča kako mu je u detinjstvu hleb sa kajmakom i šećerom uvek - gle čuda! - padao na namazanu stranu. Oni koji tada nisu (ovde) živeli, teško će poverovati da su direktni prenosi zasedanja prvog saziva višestranačke skupštine ozbiljno konkurisali prenosima utakmica evropskih fudbalskih šampiona. Ali, kako svi znamo, bila je to priča sa tužnim krajem: televizija je umrla.
       Sada smo se ponovo, mada se tome nismo nadali, našli unutar iste duhovne matrice: evo opet Šešelja koji vam izdajničke gene otkriva do desetog kolena unazad, eto Batića koji maše starim novinama, predstavkama i novogodišnjim čestitkama i, u ime Kralja i Otadžbine, staje na branik azijatskim hordama i Fidelu Kastru lično; opet se zna ko je ustaša, a ko je bio komunjara, i koga finansiraju Ameri (novo otkriće: Milan Milutinović je američki plaćenik), preko Stipice Mesića i bed blu bojsa.
       Je li to treba da nas raduje, to što je televizija (politički) živnula? Na prvi pogled, bolje prazilučki (palmski) živahna televizija, nego ružičasto duhovno mrtvilo. Ali, ono što će se ispostaviti konačnim efektom pomenutih emisija (i onih koje će, u narednim danima, sigurno uslediti) biće smešteno na samu ivicu kolektivnog očajanja - ako ta kategorija (očajanje) ovde ima još ikakvog smisla izvan svog statusa opšteg mesta. Jer, vrativši se po duhu u rane devedesete godine, televizija je otkrila poraznu činjenicu da se u duhovnom profilu, u mentalitetu i običajima naše politike ništa nije promenilo čitave ove decenije, još jedne u nizu onih koje su pojeli skakavci. Nije to večno vraćanje istog (bilo bi to, iz ove sumorne perspektive, prava blagodet), to je (naša) loša beskonačnost. Otuda ovaj set televizijskih keč-ez-keč-ken dvoboja u blatu kao u krčmi gde je svetlo davno ugašeno, poručuje da promene (uskoro) neće biti, budući da je to što se ovde još zove politikom tek jedan leš čije raspadanje predugo traje, zagađujući ionako temeljno kontaminirani duhovni prostor, te izazivajući entropiju jezika koja ovaj spušta do nivoa senkrupa.
       Zato je Šećeroski - čija se četke/metle definicija ovdašnje politike pokazala preciznom - i mogao da se vrati u društvo estradnih zvezda iz Maksovizije, i zato je vlasnik Pinka, odgovorno političko lice, otpustio M. Ilića kao opasnog provokatora. No, dobro je znati da je bar nekome jasno kako stvari stoje. Zato će se ljudi brzo vratiti Pinku koji je - otkriću vam tu tajnu - naša najznačajnija politička televizija. Na njoj se prikazuje Dosije X.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu