NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Mitsko nasleđe

Izložba bez naziva
Autor: Balša Rajčević
Galerija: ULUS-a

      Đorđe Kadijević
      
       Kada bi neko po zadatku pisao umetničku karakteristiku Balše Rajčevića (1941), morao bi da navede sve njegove titule: akademski vajar, slikar, magistar istorije umetnosti, likovni kritičar, pedagog, književnik. Izložba u galeriji ULUS-a daje povoda ovom recenzentu da se osvrne samo na jedno od Rajčevićevih zvanja, na ono kojim je on predstavljen kao vajar. Ali, to predstavljanje ne bi bilo adekvatno ako se ne uzmu u obzir i ostale aktivnosti ovog agilnog stvaraoca. One, izvesno, utiču jedna na drugu i tek sve zajedno daju pravu predstavu o Rajčevićevoj umetničkoj ličnosti. Samo tako dobićemo odgovor na pitanja koja nam se ovom izložbom postavljaju. Jedno od njih je ovo: zašto Rajčević kao vajar nema svoju standardnu temu, pa čak ni svoj prepoznatljiv "stil", već se na svakoj novoj izložbi predstavlja gotovo kao neka druga ličnost? Reč je, nesumnjivo o širini stvaralačkog interesovanja i radoznalosti koja, s jedne strane, karakteriše Rajčevićevu umetničku prirodu a, sa druge, biva podstaknuta njegovom opštom kulturom, stečenom erudicijom i stručnošću. Rajčevićev primer pokazuje da se savremeni umetnik uzdignut do određene visine sa koje sagledava horizont aktuelnih stvaralačkih ideja, ne može zadržati u nekom ekskluzivnom svetu i kao klasičan umetnik, živeti od jedne ideje, u jednoj estetici. Taj umetnik takođe ne može da po oveštaloj modernističkoj praksi odbaci svaku idejnost i estetiku i srlja proizvoljno od ekscesa do ekscesa u tobožnjem "prostoru slobode". Rajčević sebi daje pravo da menja svoje teme, ali kad izabere jednu od njih, preuzima obavezu da je produbi i razvije do granice svojih mogućnosti.
       Rajčevićeva inspiracija uvek sledi neku misao. Ono što je pokazano na ovoj izložbi inspirisano je mišlju o vezi između morfologije prirodnog oblika i strukture tzv. tehničkog predmeta. Reč je o klasičnoj temi moderne umetnosti. U poetikama konstruktivizma i dadaizma, organska forma prirodnih oblika transformisana je na taj način da dobija atribute vitalizovanog predmeta tehničke strukture. Sa gestom karakterističnim za postmodernu svest, Rajčević isti postupak obrće u suprotnom smeru. Kod njega se tehnički predmet industrijske proizvodnje - zglavkasta, plastična PVC cev - transformiše u oblik živog bića. Maštoviti Rajčević uspeo je da vešto spojene tipske delove pomenutih cevi pretvori u pipke hobotnica, slične mitskim hidrama, u vijugave, jezivo gipke zmije, i da ih pusti da "gmižu" po podu i po zidovima galerije.
       Rajčević ne želi da ostane samo na nivou primarne ideje, iskazane u relaciji forme živog tela i oblika tehničkog predmeta. Njegov "bestijar" ima aluzivno i simboličko značenje. On podseća na rđavo mitsko iskustvo koje čovek ima sa gmizavcima, zmijama i akrepima. Maštovit posetilac ove izložbe setiće se edemske zmije iz biblijske priče o prvom grehu, pa onda čudovišnog Pitona od koga je bog Apolon u Delfima oslobodio antički svet, pa onih zmijurina koje su udavile sveštenika Laokona i njegove sinove uoči pada Troje. Rajčević kao da nas podseća na to da ta mitska čudovišta nisu iščezla zajedno sa starim svetovima. Zar se ne čini da njihovi pipci sudbinski dopiru i do nas? Zar ne osećamo i na sopstvenoj koži njihov sluzav dodir, a ponekad i bolni stisak?
       Rajčevićevi eksponati realizovani su s perfekcijom tipičnom za njegov način rada. Spojene prema unapred postavljenom planu po kojem formiraju složene kompozicione celine, dopunjene izvajanim delovima, plastične cevi kojima se Rajčević služi kao osnovnim materijalom, obojene su neutralnom, sivom bojom, tako da u spoljnom izgledu nemaju ničeg narativnog. Snaga njihovog asocijativnog dejstva, koja ponekad doseže do naturalističke ubedljivosti, potiče od primarnog likovnog elementa, od forme vajanog predmeta i od njegove pozicije u prostoru.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu