NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Das ist Walter!

Profesionalac koji, sa prirodnošću naturščika, prošeta kroz više stotina filmova, jeste ono što je u toj sferi glumačke umetnosti najvažnije - ličnost. Njemu se zato veruje. Čak je i Štefica Cvek poverovala

      Eto šta ti je starost: celog života si Valter, a onda završiš kao narodni poslanik! Bio bi to, u svakoj drugoj prilici, tužni saldo jednog četrdesetpetogodišnjeg životnog ciklusa da se, u ovoj priči, ne radi o Bati Živojinoviću, koga je majka poznavala pod imenom Velimir. Čovek koji izgubi kršteno ime da bi bio hodajuća personifikacija svog nadimka (plus je još i Valter), teško može biti uništen čak i padom u to što se zove srpskim parlamentarnim životom. Malo se ugruva, ništa naročito. Ima onih koji se još nadaju da će Bata, veran mitu koji ga prati, jednog lepog dana iz poslaničke skamije izvući svoj legendarni puškomitraljez i izreći ono čuveno: Sa' ću vas karam!
       Jedino se plašim hoće li ga razumeti. Jer, da krenemo od toga, slava Bate Živojinovića počiva i na tome da je veliki filmski glumac koji je ujedno antiteza lepog govora. Zato je mudro batalio pozorište već na samom početku karijere, pošto bi ga ionako odatle brzo izbacili. Nedavno je na televiziji prikazan jedan film (Dorotej Zdravka Velimirovića) u kome je Batu nadsinhronizovao Petar Banićević, glumac koji insistira na tečnosti i melodičnosti jezika. Neki su se ovome smejali do suza, ali su mnogi poštovaoci lika i dela najslavnijeg živog Kosmajca bili i pomalo uvređeni: mit je nešto što se ne sme popravljati.
      
       Simbol 'crnog talasa'
       No, ne zaboravimo da je i Hemfri Bogart frfljao. To ukazuje da ni Bata nije glumac u pežorativnom smislu reči. On je oduvek bio nešto više, to jest bio je ono što je na filmu jedino važno: ličnost. Postoji i bezbroj drugih primera da ličnost koja je filmski glumac nema naročitu potrebu da se napadno služi sredstvima svog zanata; ono što ga čini tim što jeste njegova je harizma, koju s lakoćom nosi iz filma u film kao što dečaci s lakoćom nose kratke pantalone, što je u ovoj stvari pak vrhunski izraz zanata, majstorstvo. Tu je harizmu Bata u kinematografiji doneo sa Crvenog krsta, gde je u stara vremena bolje prošlosti bio lokalna legenda koja hoda. Kažu da je znao i da udari. Inače, Tito ga je mnogo voleo.
       Istini za volju, Bata u ovom smislu nije stupio na film kao na pustu zemlju. Opet ću se izokola poslužiti Bogartovim primerom: formirajući se kao sporednjak uz Kegnija, čija je energija bila nepojamna (stalno je skakutao), Bogi je odlučio da postupi isto tako, energično, ali uz jednu restrikciju - izbacio je skakutanje. Sličnu ulogu u Živojinovićevom formiranju odigrao je, mislim, Pavle Vuisić, naš prvi pravi filmski glumac. Pravnik po obrazovanju, bivši spasilac sa Ade, graditelj (nikad završenih) brodova, kasnije pesnik, čovek duboko osećajan, Vuisić je bio naturščik koji se izdigao iznad svakog formalnog profesionalizma svedenošću svog izraza; taj, jednostavno, nije hteo da mrdne malim prstom.
       Bata je usvojio taj minimalizam, uz jedan dodatak - nije mrdao malim prstom, niti bilo čim drugim; on se kretao - u - celosti. Ako je ova pretpostavka tačna, onda je Bata, kao onomad Bogi, iz tuđeg metoda preuzeo ono što će ga učiniti vrhunskim profesionalcem koji deluje kao naturščik, pa će sada, našavši se slučajno u kadru, da hladno pobije neke Nemce kao što je to u životu već više puta učinio. Biti prirodan (što je jedino svojstvo naturščika) u preko 400 filmova, jeste zbilja vrhunska majstorija.
       Kada smo se već dohvatili Vuisića, koji je važio za našeg Žana Gabena (bio je, da ne preterujemo, nešto bolji), onda je, po istom metodu poređenja, Bata mogao biti naš Lino Ventura. Odigrao je nekoliko uloga u tom stilu (Ubistvo na svirep i podmukao način Žike Mitrovića), no, budući da je u maloj kinematografiji poput (bivše) jugoslovenske žanrovska glumačka profilisanost nemoguća, Bata je, kao i mnogi drugi ovdašnji glumci, silom takvih prilika ostvario ono što će ostati nedostižni san Roberta de Nira: igrao je, grubo rečeno, svašta, čak i epizodice (sumnja se da je igrao čak i u filmovima u kojima nije igrao), pa su mu se desile i neke veoma umetničke stvari. Kako je ovde umetnost jako na ceni, i sam Živojinović za svoje najveće glumačke uspehe smatra učešće u filmovima Breza Ante Babaje i Tri Aleksandra Petrovića, te, impresioniran time, misli da su oni snimljeni iste godine (što nije tačno).
       Mada je, nema zbora, Bata i u tim filmovima odličan (istini za volju, u filmu Tri mu je ozbiljno konkurisao neverovatni Slobodan Cica Perović), više je, po potpisnikovom mišljenju, pružio u nekim drugim Petrovićevim filmovima (Skupljači perja, Biće skoro propast sveta). To nas posredno upućuje na zaključak da je Živojinović pravi glumački simbol onoga što je ovde zapamćeno kao crni talas. Nije, doduše, nikad igrao kod Makavejeva, ali je njegovo učešće u prva dva filma Živojina Pavlovića (Povratak, Neprijatelj), koji bi se bez Bate teško mogli zamisliti u svom danas klasičnom naturalističkom stilu, onda u izvanrednom Kadijevićevom Prazniku, te drugim značajnim filmovima šezdesetih godina, bilo prirodni nastavak onoga što je započeto Živojinovićevim nezaobilaznim doprinosom delima rodonačelnika crnog talasa čije je ime, verovali ili ne, Veljko Bulajić (Uzavreli grad). Kuriozitet je činjenica da se u zvaničnoj filmografiji nekadašnje jugoslovenske kinematografije Živojinovićevo ime prvi put pojavljuje u jedinici posvećenoj Bulajićevom filmu Rat. Pre toga ga, kao, nisu primetili.
      
       Čovek koji je uništio Treći rajh
       Kada je Bulajić započeo seriju svojih pirotehničkih ratnih epopeja, bilo je prirodno da Bata preuzme ulogu likvidatora Trećeg rajha, razbivši, sam samcit, uz malu Titovu pomoć, njegovu oružanu silu kroz filmove Kozara i Bitka na Neretvi, i okončavši, zajedno sa Veljkom, taj ciklus briljantnom epizodom poludelog mitraljesca-usamljenog revolveraša u Velikom transportu. Posle je otišao u zatvor (Obećana zemlja), a Veljko se nekako izvukao. Za Tita se priča da je umro.
       No, uloga iz Velikog transporta bila je, međutim, plod jedne značajne transformacije koja se u međuvremenu dogodila pod rediteljskom rukom Hajrudina Šibe Krvavca (Most, Diverzanti, Valter brani Sarajevo, Partizanska eskadrila). Za života omalovažavan i stalno izlagan kritikama zbog svog "kaubojskog" pristupa svetinji revolucije, Krvavac je u istoriji kinematografije bivše Jugoslavije ostao zapisan kao jedan od njenih značajnih reditelja, preimenujući filmove sa temom iz rata u poseban žanr partizanskog filma. U takvom pristupu, sasvim u skladu za žanrovskom poetikom, Šiba je Batu - baš kao i Smokija (Samardžića) ili Borisa (Dvornika) - preuzeo iz Bulajićevih filmova kao gotov model, smeštajući ga u jedan potpuno drugačiji kontekst, u kontekst popularne umetnosti. Za divno čudo - mada tu nikakvog čuda nema - tek su u tom izmenjenom kontekstu ti inače klišetirani herojski likovi našeg filmskog soc(neo)realizma, kakve je Bata tumačio kod Bulajića, zadobili pravu auru autentičnosti, svoj arhetipski status koji ih je učinio većim od života. Bulajić nije glup, na kraju je on od Šibe ponovo preuzeo Batu kao gotov model.
       Jednom sam, baš pred onaj bosanski rat, sedeo sa Sidranom i Grebom u jednoj kafani na Bembaši, gde smo krkali jagnjetinu i pisali neki ustav, kada, na njihovo iznenađenje, skočih sa stolice i uzviknuh: Uuuu, pa sa ovog mesta je nemački general pokazao Sarajevo i rekao - Das ist Njalter! Jedna stara Kineskinja, koja je dugo radila u kući pekinškog dopisnika Politike, imala je samo tu želju da vidi Valtera pre nego što umre. Odveli su je u Koraćicu, selo podno Kosmaja. Magija nastavlja da deluje i nakon što Valter nije po drugi put odbranio Sarajevo: kada je Bata nedavno porodično boravio u Kini, svi su ushićeno gledali njegovog sina Miljka, verujući da je to Valter. Niko nije obraćao pažnju na starog narodnog poslanika, zaduženog za molbe i žalbe, koji je sada lik iz drugog žanra, takođe značajnog, i takođe nezamislivog bez Bate (ovog puta kao našeg Luja de Fina), a zove se (žanr novokomponovana (srpska) komedija. Tako mora biti. Bata to zna.
       Ne viđam Batu (Velimira) Živojinovića u poslednje vreme. Uvek su mi se dopadali njegova bučnost, njegov smeh, najviše njegova možda prenapadna veselost, koja sigurno nije uvek bila iskrena, ali jeste uvek izraz nečega što držim veoma pristojnim jer nije zamorno. Kada bih sada, umesto što završavam ove redove, sedeo sa Batom na pragu kuće u Koraćici, zapitao bih ga da li je nešto propustio u karijeri, a verujem da bi on odgovorio: Mislim da nikad nisam igrao u nekom filmu Branka Bauera. Znaš šta, kažem tada ja, ne možeš od života dobiti baš sve, ni Hemfri Bogart nije igrao u Prohujalo s vihorom. Jes, tako je - kaže Bata. I dodaje ono što je prvo čula Štefica Cvek: Ma, sv'ću ih karam!
      
       BOGDAN TIRNANIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu