Odlučio sam da napišem knjigu koja bi pomogla običnim čitaocima u SAD ili da se vrate čitanju ili da se tome posvete mnogo više nego što to trenutno čine - kaže za NIN najveći autoritet u svetu književne kritike

      Harold Blum (70) je trenutno najznamenitiji književni kritičar u Americi. Objavio je 23 knjige i uredio više od 30 antologija. U "Strahu od upliva" (1973), kod nas prevedenoj kao "Antitetička kritika", ostavio je temelje svoje provokativne teorije o odnosu između velikih pisaca i njihovih prethodnika. Autor je tri bestselera: "Knjiga o J" (1999), "Zapadni kanon" (1994) i monumentalne knjige o Šekspiru, "Šekspir - izum ljudskog" objavljene 1998.
       U izdanju kuće Skribner, upravo mu je izašla knjiga "Kako čitati i zašto" koja je i povod za ovaj razgovor sa profesorom humanističkih nauka na Jelu i engleske književnosti na Njujorškom univerzitetu:
       - Kada sam završio knjigu "Šekspir - izum ljudskog" odlučio sam da napišem knjigu koja bi pomogla običnim čitaocima u Sjedinjenim Državama ili da se vrate čitanju ili da se tome posvete mnogo više nego što to trenutno čine. Problem je, naravno, što je danas sve veoma orijentisano na vizuelno: kompjuterski i TV ekrani, filmska platna, tako da je za ljude neverovatno teško da dostignu onu vrstu koncentracije koja je neophodna za ozbiljno čitanje. Izabrao sam naslov "Kako čitati i zašto" zato što prvenstveno želim da kažem nešto o tome kako čitati kratke priče, romane, drame i pesme, ali istovremeno i nešto o tome zašto čovek treba da čita. Koristio sam dva uobičajena američka žanra popularnih knjiga; "kako čitati" je deo onoga što mi, u Americi, zovemo self-help knjige, što se meni sviđa jer me to vraća Emersonu i njegovom konceptu samodovoljnosti (self-reliance), i onaj drugi deo "zašto čitati" pripada onome što mi zovemo knjige inspiracije, a meni to uopšte ne smeta, jer, velike knjige postoje, po Emersonu, samo iz jednog razloga: da nas inspirišu.
      
       Vi se u ovoj knjizi obraćate običnom čitaocu, ono što se u engleskom govornom području zove "common reader"? Da li vam je bila namera da promovišete određene pisce ili određena dela?
       - Ne pokušavam da promovišem nijednu individualnu knjigu. Više od bilo čega što sam do sada napisao, izbor knjiga o kojima diskutujem ovde je moj, bilo da su u pitanju kratke priče Turgenjeva i Čehova, romani Dostojevskog ili Henrija Džejmsa, pesme Kolridža ili Tenisona, drame Šekspira ili Oskara Vajlda ili Ibzena. Nisam ih izabrao ni zbog njihovih autora niti zbog individualnih dela. Tražio sam primere za probleme u čitanju, za primerke, kako se to kaže, onoga što bi čovek mogao da pročita. Ovo ni u kom slučaju nije ekskluzivna lista za čitanje. To nije bila moja namera ni u Zapadnom kanonu, ali ipak knjiga Zapadni kanon ima mnogo više veze sa onim šta treba čitati nego kako i zašto. Poznato mi je da su različiti pisci u različitim vremenima, Em. M. Forster, Tolstoj i Dostojevski, Borhes i Henri Miler, i Antoni Burdžes napisali knjige u kojima preporučuju svoje omiljene knjige, ili govore o njima. To nije slučaj sa ovom knjigom. Ako budem živeo dovoljno dugo, možda ću to uraditi, ali u svakom slučaju, ovo nije svrha ove knjige.
      
       Dobro, onda, zašto čitati?
       - Zbog mudrosti umesto puke informacije, jer smo svi mi, na kraju krajeva, usamljeni i moramo da lečimo svoju usamljenost. Zato što je tako teško poznavati druge ljude i čak još teže poznavati samog sebe. Za to su nam potrebne knjige.
      
       Čehov je rekao Ivanu Bunjinu da je njegova omiljena pripovetka "Student". Sa književne tačke gledišta, šta vi mislite, koliko je važno ono što pisac misli da je njegovo najbolje delo i šta je bila njegova namera i ono što kritičari smatraju? Postoji li književna vrednost u tom raskoraku?
       - Mislim da je sa književne tačke gledišta važno razmišljati o piščevoj proceni. Uvek postoji raskorak između onoga što književni kritičari smatraju za najbolje delo autora i onoga što sam autor smatra ili ceni kao svoje najbolje delo. Meni izgleda da uvek postoji vrednost u tom raskoraku. Lične naklonosti autora mnogo nam govore o samom autoru. Sa druge strane, one su više kao pitanje namere. Ono što delo predstavlja, nije neophodno ono što autor želi da ono predstavlja. Isto tako, ono što jedan autor voli u svom delu ili u delu nekog drugog pisca, nisu vodiči na koje se mi možemo neprikosnoveno osloniti.
      
       Nabokov strasno kritikuje Dostojevskog i ne smatra ga velikim piscem, pa ipak je nesumnjivo da je Dostojevski na njega uticao.
       - Nabokov je budalast u slučaju kada procenjuje Dostojevskog, kao što je on uostalom često budalast u svojim kritičkim zapažanjima.
      
       D. H. Lorens je rekao da ne treba da verujemo pripovedaču nego priči. Da li taj isti princip treba da primenimo kada procenjujemo književno delo?
       - Tačno. Ono što moramo veoma pažljivo da uradimo, jeste da shvatimo šta delo reflektuje. Nedavno se jedna novinarka iz Salona (njeb site) konsultovala sa mnom, jer je primetila da najpoznatija priča Rejmonda Karvera "Katedrala" pokazuje iznenađujuće sličnosti sa D. H. Lorensovom pripovetkom "Slepac". Karver uvek mnogo potkrada, ali istovremeno je ogromno precenjen pisac, po mom mišljenju.
      
       Naravno, postoji trenutno ovo gledište, koje nalazimo kod Rolana Barta, i kod toliko mnogo kritičara u čitavom zapadnom svetu pod uticajem francuske kritičke misli o smrti autora. Da su autori fikcija i književni karakteri samo znakovi na stranici. Moj odgovor na to bi bio: NE. Naravno, ako želite da gledate stvari iz tog ugla - možete; ali, po mom mišljenju, književna dela imaju značaj zato što portretišu stvarni život žena i muškaraca. Zbog toga mi vrednujemo Šekspira više od bilo kog autora. U poglavlju o Čehovu kažete da je on šekspirijanski pisac; šta pod time podrazumevate?
       - Čehov je, naravno, krajnje šekspirijanski pisac. U njegovoj prvoj priči protagonist plovi na brodu koji se zove "Princ Hamlet", ako se dobro sećam. I on se uvek vraća Šekspiru, ne samo u dramama nego i u pričama. Njegova vizija ljudskog karaktera i ličnosti je u biti šekspirovska. Nisam siguran da on nije, na kraju krajeva, najviše šekspirijanski od svih velikih ruskih pisaca iako bi čovek bio sklon da to kaže za Dostojevskog, koji se tako lako uklapa sa Jagom i Makbetom.
      
       Zašto smatrate da je važno, kao što na više mesta ističete u knjizi, da se pesme nauče napamet?
       - Bio je ranije običaj, bar u Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji, da se poezija predavala tako što ste tražili da se nauči napamet. Smatram da je došlo vreme da opet počnemo da učimo poeziju napamet. Naravno, na individualnoj bazi, što znači da podstaknemo ljude da uzmu neko veoma upečatljivo delo i da ga čitaju i ponovo čitaju dok sasvim prirodno ne dođu do tačke kada počnu da ga pamte. Tek kada ga posedujete, kada ga zaista zapamtite i kada možete da dozovete bilo koji njegov deo, onda postajete bogatiji, jednostavno ima vas više. To je zaista self-help koji ima učinka, zato što ste proširili svoj duh. I naravno, ja uvek verujem da svu veliku poeziju, Šekspira ili Miltona, Vordvorta ili Volis-Stivensa, treba čitati naglas, bilo u samoći, samom sebi, ili drugima.
       Smatram da prvenstveno čitamo da bismo ojačali unutrašnje biće, a ne da bismo se razveselili ili utešili.
      
       Kako nas, onda, romani koji ovaploćuju negativitet u svojoj viziji, uče kako da živimo i šta da radimo? Citiram vas: "Negativitet pročišćava, iako kroz veliku cenu nihilizma."
       - Naravno, postoji to pitanje šta da se radi sa velikom literaturom koja je tako produbljena negativnošću, kao na primer Kormak Mekartijev Krvav meridijan, ili bilo koje delo Natanela Vesta ili mnoga dela Filipa Rota ili Pinčonove knjige. Kada ste suočeni sa nihilističkom slikom sveta, onda se zaista postavlja pitanje kako vas ta negativnost može učiti kako da živite ili šta da radite. Mislim da može, ali na jedan vrlo poseban unutrašnji način. Ona prouzrokuje krizu i ta kriza, zatim, stvara izvore za ojačavanje sebe.
      
       Da li vama pisanje teško pada?
       - Moram da pišem. Ne pitam se. Nemam izbora.
      
       A čitanje?
       - Nikada nije lako čitati.
      
       Koji su vaši omiljeni kritičari?
       - Volter Pejter, Samjuel Džonson, Vilijem Hazlit, Sent Bev. Ogromno sam naučio od Sent Beva. On kaže da bismo uvek morali da pitamo sebe, kada dobro upoznamo nekoga pisca, šta bi Flober, Dostojevski, Montenj mislili o nama. Ali postoji, naravno, ograničenje na Sent Bevov princip, zato što ja ne mislim da taj princip možemo da primenimo na Šekspira. Ne mislim da mi ikada možemo da postavimo pitanje šta bi Šekspir o nama mislio i da znamo odgovor.
      
       Kako su vaše knjige primljene od akademske kritike?
       - Veoma loše. Dobijam gadne kritike i u engleskom i u američkom akademskom svetu već 45 godina i to se, izgleda, ne može promeniti. Što se tiče književnih kritičara - zavist, rivalstvo, omraza, agonija. Kod običnih čitalaca prihvaćen sam veoma dobro, jer sam jedini književni kritičar koji ima obične čitaoce, bar u SAD, i to kažem na osnovu toga što stalno dobijam pisma.
      
       Vaša knjiga o Šekspiru je bila bestseler. Kako to objašnjavate?
       - Mislim da postoji autentična publika među običnim čitaocima u celom svetu, mada takav utisak ne biste mogli da dobijete kada posmatrate ono što se dešava na našim univerzitetima.
      
       Kakva su vaša očekivanja od ove knjige?
       - Nemam nikakvih definitivnih očekivanja. Nadam se da je knjiga korisna tako da može da ostane neko vreme u opticaju.
      
       Možete li nešto da kažete o dilemi o kojoj govorite u završnom poglavlju vaše knjige?
       - Na kraju knjige suprotstavljam velikog rabina Akibu drugom velikom rabinu Tarfunu. Akiba je rekao da bismo sudili o postupcima ljudi, moramo uzeti u obzir šta su oni mislili, imali na umu ili šta su želeli, dok je Tarfun tvrdio da je samo činjenica važna, a ne namera. Ja verujem u ono što je Tarfun rekao. Verujem u prvenstvo činjenica nad namerom, avaj. Ne mislim da smo suočeni sa izborom. Mi živimo u činjenicama.
      
       Koja je vaša sledeća knjiga?
       - Moje sledeće delo je ogromna knjiga pod naslovom Genije i genije, što će, u stvari, biti studija o 105 genija koji su pisali, bilo da su bili religiozni mislioci ili filozofi, proroci ili pesnici, romanopisci ili dramatičari kroz dvadeset i pet vekova, od 5. veka p. n. e. skoro do kraja dvadesetog veka. Ne želim da pišem ni o jednom piscu koji je živ. Želim da istražim ideju genija i da je odbranim.
      
       MIRJANA KALEZIĆ
      
      

Zadovoljstvo koje leči        Iz predgovora knjige Harolda Bluma "Kako čitati i zašto", nudimo deo razmišljanja ovog autora koji je od Američke akademije umetnosti dobio Zlatnu medalju za kritiku 1999.        "Ne postoji jedan način kako da se dobro čita, iako postoji osnovni razlog zašto treba čitati. Informacija nam je neizmerno dostupna; gde ćemo mudrost naći? Ako imate sreću, srešćete posebnog učitelja koji vam može pomoći, pa ipak, na kraju, sami ste, i nastavljate put bez daljnjeg posredovanja. Čitati dobro je jedno od najvećih zadovoljstava koje vam usamljenost može pružiti, jer je ono, bar u mom iskustvu, zadovoljstvo koje najbolje leči. Ono vas okreće ka nečemu drugačijem, bilo u sebi ili u prijateljima, ili u onima koji mogu da postanu vaši prijatelji. Imaginativna književnost jeste drugojačijost, i kao takva ublažava usamljenost. Mi čitamo ne samo zato što ne možemo znati dovoljno ljudi, nego zato što je prijateljstvo tako lako ranjivo, tako sklono da se smanji ili nestane, prevladano prostorom, vremenom, nesavršenim naklonostima, i svim tugama življenja u familiji i u strasti.