Naivno je očekivati od bilo koje vlasti, "režimske" ili "demokratske", da prizna šta curi (beo)gradskim i seoskim vodovodima Srbije. Uostalom, ni u Evropi se više ne pije, tek tako, voda sa slavine nego se prokuvava, destiliše...

      U bunarima pored Sente pojavio se, pretprošle nedelje, cijanid u dvostruko većoj dozi od dozvoljene. Otkriven je slučajno, volonterski. Lokalna inspekcijska služba ga je registrovala iako je na ispitivanje kvaliteta pijaće vode ne obavezuje ni republički ni savezni zakon. Samo polovina stanovništva Srbije pije vodu iz vodovoda koji se kontroliše. Pola Srbije, dakle, pije vodu na sreću i uz poveći rizik.
       A šta pokazuju istraživanja kontrolisane vode?
       "Još 1996. godine u godišnjem izveštaju Instituta za zaštitu zdravlja Srbije pisalo je da od jedne trećine kontrolisanih gradskih vodovoda čak 33 odsto vodovoda ima mikrobiološki zagađenu pijaću vodu iznad dozvoljenih , a da 31 odsto kontrolisanih vodovoda ima fizičko-hemijski zagađenu vodu. Praktično, ovim ispitivanjem, na trećini vodovoda Srbije, pokazalo se da oko milion stanovnika pije lošu pijaću vodu", kaže Gordana Brun, savetnik u republičkom Ministarstvu za zaštitu životne sredine.
       Koliko je pijaća voda u Srbiji zagađena, vidi se po podacima Instituta za zaštitu zdravlja Srbije. Od 1991. do 1997. godine registrovane su 63 hidrične epidemije sa 3 793 obolele osobe. Najveći broj epidemija prouzrokovan je vodom iz lokalnih, seoskih vodovoda, javnih česama, izvora i bunara.
      
       Loše i pre NATO agresije
       Vojvodina i Kosmet su najugroženiji. U Banatu i Bačkoj, i pre NATO agresije i ovogodišnjeg trovanja Tise, te rasta podzemnih voda, registrovan je "visok procenat organskih materija", tako da, osim Sombora, Kovina, Plandišta, Bele Crkve, Bečeja, Kanjiže, Vršca i Pančeva, "sve vode na teritoriji Vojvodine imaju visok stepen mikrobiološkog i fizičko-tehničkog zagađenja jer je tehnologija prečišćavanja neadekvatna", piše u izveštaju Instituta za zaštitu zdravlja Srbije.
       "NATO agresijom zagađene su vode i vodotokovi velikim količinama opasnih i štetnih hemijskih materija. Dunav, Sava, Velika Morava, Tamiš, Timok, Lepenica zagađeni su zajedno sa njihovim priobaljem i podzemnim vodama koje služe kao izvori vodosnabdevanja za više miliona stanovnika. Kontaminirane vode dospele su u podzemlje i zagadile izvorišta vodosnabdevanja u delovima Obrenovca, Lazarevca i Batočine. Izvestan broj stanovnika ovih opština i sada se snabdeva vodom iz cisterni", kaže Gordana Brun.
       Stručnjaci iz međunarodnih i domaćih vladinih i nevladinih organizacija i institucija upozoravaju na opasnost za vodosnabdevanje Pančeva, Novog Sada, Kragujevca i Bora, pre svega, "zbog mogućnosti prodiranja u podzemne vode opasnih hemijskih supstanci i polutanata".
       Naročito je stradao Novi Sad. U vazdušnim napadima na novosadsku rafineriju nafte uništeno je 73 569 tona nafte i njenih derivata. Procenjuje se da je 90 odsto izgorelo, 9,9 odsto izliveno u okolno zemljište, a 0,1 odsto slilo se u kolektor.
       "Rafinerija se upravo nalazi na izvorištima vodosnabdevanja. Detektovani su polihlorovani bifenili u vrednostima većim od dozvoljenih, a olovo je nađeno u dubinskim slojevima. Slično je i u Pančevu koje je raketirano šest puta sa 35 projektila. Uništeno je i razliveno oko 80 000 tona nafte i derivata, ali i nepoznate količine veštačkih đubriva. Sagorelo je ili iscurelo oko 1 200 tona vinilhlorid monomera, 3 000 tona natrijumhidroksida, 800 tona hlorovodonične kiseline, 2 500 tona dihloretana, 250 tona tečnog amonijaka, osam tona žive (7,2 tone u zemlju a 0,2 tone u kanal).
       Kragujevac je takođe u velikoj opasnosti. Bombardovanjem Fabrike automobila "Zastava" pogođeni su i transformatori iz kojih je iscureo piralen u reku Lepenicu i njeno priobalje čime su ugrožena izvorišta vodosnabdevanja za Kragujevac i okolna mesta.
       Hoće li Novosađani ovog leta imati, uopšte, vodu za piće?
      
       Novosađani bez vode
       Rušenjem tri novosadska mosta, prekinut je i dovod vode od rezervoara u Mišeluku do fabrike vode na Štrandu. Rezervoar u Mišeluku imao je kapacitet od 15 miliona litara vode i pri najvećoj dnevnoj potrošnji vode uspevao je da podmiri potrebe Novosađana. Prošle godine trebalo je da bude završen reni bunar kapaciteta 80 litara u sekundi, ali je zbog besparice i rata posao odložen za ovu godinu. Kasni i izgradnja fabrike vode na Petrovaradinskoj adi. "Hidroinvest DTD" je još u januaru predlagao da se kod Mosta slobode, po koritu Dunava izgradi podvodni dovodnik u dužini od 600 metara, prečnika 900 milimetara, do rezervoara u Mišeluku. To je sigurno ali skupo rešenje, a novosadski vodovod i kanalizacija, zbog niskih cena vode i slabog priliva novca iz naknade za korišćenje komunalnih usluga, mesečno gubi pet i po miliona dinara. Ukoliko iz fonda Direkcije za obnovu zemlje ili međunarodne pomoći ne stigne novac, Novosađani, u slučaju letnje suše, mogu prvi put, u poslednjih pedeset godina, da ostanu bez dovoljno pijaće vode.
       Na Kosmetu se i pre NATO agresije pijaća voda kontrolisala na malom broju uzoraka. Zna se da je i pre dolaska trupa UN "na sanitarno-tehnički nesigurne vodovode priključeno 42 odsto stanovništva a većina ostalih služi se plitkim bunarima koji su, često, i više od 80 odsto fekalno zagađeni".
       Nije mnogo bolje ni u centralnoj Srbiji. Tako, na primer, najnovije analize niškog Instituta za zaštitu zdravlja ukazuju da je voda u 26 seoskih vodovoda aleksinačke opštine bakteriološki i hemijski neispravna i da je zabranjeno da se koristi za piće. Slično je i sa vodom koja se dobija iz seoskih bunara, a koristi se u 11 seoskih škola.
       Đorđe Aleksić, šef Odseka za sanitarnu higijenu, stanje ocenjuje alarmantnim naglašavajući da je neophodno da se "što pre preduzmu mere da se ovaj problem reši, za šta je potrebna brza intervencija aleksinačke opštine i mesnih zajednica".
      
       Mrka prestonička voda
       A kakva je beogradska, prestonička, pijaća voda?
       U Beogradu je, za vreme NATO agresije, bombardovana novobeogradska Toplana; uništeno je šest rezervoara goriva. Gorivo je iscurelo i kontaminiralo zemljište u okolini. Samo 300 metara dalje nalaze se dva reni bunara za vodosnabdevanje Beograđana. Raketirana je, u okolini Beograda, takođe, i termoelektrana "Kolubara" u Velikim Crljenima. Tom prilikom uništeno je 14 transformatora (piralen), dok je jedan oštećen. Izgorelo je 45 tona ulja a isteklo je oko 100 tona. Izlivene količine transformatorskog ulja dospele su u obodne kanale povezane sa rečicama Peštanom, Turijom, i Beljanicom. S obzirom na geološki sastav zemljišta ove opasne materije dospele su u podzemne tokove i seoske bunare.
       I pored svega toga, prema tvrđenju Predraga Uskokovića, direktora Beogradskog vodovoda i kanalizacije, pijaća voda u Beogradu je dobrog kvaliteta. On kaže da je u julu prošle godine bila povećana koncentracija hlora ali da je to namerno urađeno jer su u tom periodu neki delovi grada bili poplavljeni. Ali, povećana koncentracija hlora nije bila tolika da bi ugrozila zdravlje Beograđana. Uostalom, da sa vodom nešto nije u redu, pojavile bi se epidemije.
       Ovih dana, Beograđanima često u slavinama curi voda mrke boje ali direktor Uskoković je, uoči uskršnjih praznika, na televiziji Studio B umirivao Beograđane da to nije ništa opasno te da je to česta pojava prilikom otklanjanja kvarova na dotrajaloj beogradskoj vodovodnoj mreži. Pri tom, Uskoković i prošle nedelje upozorava da je cena vode bagatelna, da su gubici Beogradskog vodovoda veliki, zaposleni jedva primaju plate.
       Naivno je očekivati od bilo koje vlasti, "režimske" ili "demokratske", da prizna kakvu vodu piju građani Srbije. Setite se, ovde se nije priznavala ni variola vera ni Černobilj. Zato je i pijaća voda - "državna tajna" najvišeg reda. Dok ne počnu epidemije. Da li će nas i to stići?
       A dr Tanja Knežević iz Saveznog zavoda za zaštitu zdravlja upozorava: "Budući da se u Jugoslaviji kao izvorište vodosnabdevanja uglavnom koriste podzemne vode, eventualne promene u kvalitetu vode treba očekivati tek u narednom periodu, u zavisnosti od kontaminacije zemljišta, kao i od toga iz kojeg sloja zemljišta se crpi voda. Redovne analize će, naravno, pokazati ukoliko takvih promena bude, ali verujem da rezultati neće bitnije odstupati od utvrđenih vrednosti."
      
       Bez vode u 21. vek
       Da li će Srbija, uopšte, imati dovoljno vode za 21. vek?
       Profesor dr. Branislav Ćorđević, uoči međunarodne konferencije, upozorio je da je voda ključni resurs koji je u Srbiji i Jugoslaviji "vrlo skroman te ukoliko se ne preduzmu značajne mere, Srbiji preti opasnost od žeđi". On kaže:"Prema sadašnjim podacima, na svakog stanovnika Srbije dolazi po 1 300 kubnih metara vode godišnje, što se smatra nekim relativno zadovoljavajućim količinama. Ali, zbog izrazite vremenske i prostorne neravnomernosti, ovaj podatak nije realan. Zato je Srbija ušla u izgradnju velikih regionalnih sistema koji su neosporno skupi te je s toga potrebno formirati stabilan izvor finansiranja."
       Stabilni izvori finansiranja mogu se pouzdano i dugoročno obezbediti samo ekonomskom a ne socijalnom cenom pijaće vode. Drugim rečima, pijaća voda mora se na tržištu tretirati kao i svaka strateška roba. Kao nafta, na primer.
       Profesor Mihajlo Milivojević sa Rudarskog fakulteta to sasvim otvoreno kaže: "Zbog sve većeg značaja pitke vode kao najvažnijeg životnog resursa, odnosno zbog problema koji se nameću u obezbeđivanju rezervi, konzervacije, zaštite i očuvanja kvaliteta za buduće generacije, nužna je strateška promena sadašnjeg modela upravljanja i gazdovanja u vodoprivredi. U novi milenijum moramo ući sa modelom prema kojem će se voda tretirati kao ekonomska kategorija. Tada će hidrogeološki resursi pitkih voda, zbog svoje unikatnosti, ekologičnosti i visoke održivosti dobiti najveću moguću cenu."
       Tim pre što Srbija i Jugoslavija, u narednom periodu imaju šansu, uprkos ratu čije su ekološke posledice dugoročne, da "sve svoje potencijale, pa i hidrogeološke, vrednuju normalno i sa mogućnostima koje pruža savremena tehnoekonomija". U zemljama Zapada, usled iscrpljenosti resursa i narušavanja ekološke ravnoteže, sve je naglašeniji smer razvoja čistih tehnologija i proizvodnje novih visokovrednih proizvoda. Zato racionalan odnos prema vodama u Srbiji mora da postane imperativ nacionalne egzistencije."
      
       Spas u mineralnoj
       Srbija na pragu 21. veka može da ponudi još jednu stratešku robu -mineralne vode. U Srbiji na 240 lokacija postoji oko 1 080 izvora mineralnih voda koje čekaju na naučnu verifikaciju. Kompletne analize urađene su za 160 mineralnih izvora i ukazuju na to da su ove lekovite vode, uglavnom, vulkanskog porekla. U Srbiji pak postoji tek 14 punionica mineralnih voda, a čak 60 odsto tržišta pokriva "Knjaz Miloš".
       Pomoćnik republičkog sekretara za zdravlje kaže da se "eksploatacijom mineralnih voda bave isključivo državna preduzeća" jer je proizvodnja izuzetno skupa pa su "privatnici manje zainteresovani." Lakše je i jeftinije mućkati prirodnim i veštačkim sokovima, kabezama i klakerima. Ali, proizvodnja mineralnih voda nije samo skupa već je i veoma profitabilna i može se po tome izjednačiti sa naftom. Panajotović ističe i da su kontrola i kvalitet mineralnih voda sve bolji.
       Mineralna voda je sve skuplja. "Knjaz Miloš" košta 17-18 dinara. Ako čovek, u letnjim mesecima, treba da popije dva do tri litara vode, onda samo za kiselu vodu ode skoro cela plata. Uostalom, kao i za cigarete. Komparacija je namerna, drastična i pedagoška. Ako vam je skupa mineralna voda a vi onda nabavite ekološki filter "sibirska kap". To vam je ruski izum, specijalni bokal sa filterom koji otklanja iz vode viškove hlora, teških metala, nitrata, sulfata, amonijaka...
       Tako je i u Evropi. Ko ne može svaki dan da kupuje mineralnu vodu, drži neki ekološki bokal na stolu. I oni su platili danak industrijalizaciji i tu se više ništa ne može. Takva su vremena, takav će biti 21. vek. Voda će biti vrednija od zlata. I nemojte deci da pričate da ste nekad pili savsku vodu ispod Brankovog mosta. Neće vam verovati.
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ
      
      

Pijemo lošu vodu Kvalitet pijaće vode u Srbiji krajnje je zabrinjavajući, konstatovano je na nedavno održanom okruglom stolu Naučnog društva Srbije.        Na skupu "Problematika obezbeđenja kvalitetne pijaće vode za piće u Srbiji", kojem je prisustvovalo pedesetak naučnika, zaključeno je da su na loše stanje u snabdevanju kvalitetnom pijaćom vodom "prvenstveno uticali prirodno stanje i antropogeni faktor ali i neadvekvatna politika u vodosnabdevanju u proteklom periodu".        Zakonska regulativa, pravilnici o higijenskoj ispravnosti, neadekvatna kontrola kvaliteta i nedovoljan i neprofesionalan odnos nadležnih za posledicu imaju izuzetno visok procenat vode koja ne ispunjava ni minimalne standarde kvaliteta, ocenjeno je u Naučnom društvu Srbije.        Upozoreno je da se i na postrojenjima gde postoje uređaji za kontrolu, kao na Kopaoniku i u Aranđelovcu, građanima isporučuje voda sa velikim sadržajem štetnih i opasnih materija. Istaknuta je i nelogičnost dobijanja kvalitetne vode za piće na postrojenju "Vinča" sa postojećim nivoom prečišćavanja vode iz Dunava. Ukazano je i na problem degradacije kvaliteta podzemnih voda pod uticajem sedimenata tokova pod usporom HE "Đerdap 1", a izneti su i zabrinjavajući podaci o zagađenju podvodnih voda teškim metalima u Vojvodini.        Zaključke sa ovog sastanka Naučno društvo Srbije dostavilo je srpskoj vladi sa naznakom da je potrebno preduzeti hitne mere u vodosnabdevanju Srbije.

      
      

Samo pregovori        "U ovom trenutku vodimo razgovore sa više firmi oko ulaganja u beogradski vodovod, a najozbiljnije među njima su dve francuske - Buik i Lionez d'zo", kaže za NIN potpredsednik gradske vlade Dragan Čović. "Delom i zbog sankcija, međutim, čitav poduhvat ide prilično sporo, tako da konkretniji dogovori oko načina ulaganja i vidova saradnje sa stranim partnerom još nisu sačinjeni."        Čović napominje i da će konačan dogovor, kada on bude postignut i odobren od Skupštine Beograda, pre početka njegove realizacije morati da potvrde i republičke vlasti.