Tvrdnje dr Kušnera i generala Ortunja da su Peć, Đakovica ili Prizren primeri da multietničnost na Kosovu i Metohiji postoji naprosto nisu istiniti jer Srbi u tim gradovima žive kao u tamnicama

      Vrata oklopnog transportera su se otvorila i italijanski vojnici, specijalisti za razbijanje demonstranata, požurivali su oca Petra Ulemeka iz Pećke patrijaršije i njegovog "prevodioca" da pretrče deset koraka kroz uski sokak koji je vodio do Bogoslovije u Prizrenu. Pred samom kapijom, u lavirintu zidova napravljenih od vreća punih šuta i peska, nemački vojnik zatražio je da se došljaci legitimišu. Kaluđer je izvadio ispod mantije krst, prineo ga očima vojnika i bez ikakvog objašnjenja prošao pored straže. "Prevodilac", odnosno novinar NIN-a, bio je gotov da se povede za kaluđerovim primerom ali mu to nije uspelo - pokazao je vozačku dozvolu umesto Kfor akreditacije.
       U dvorištu koje se prostiralo na jedva 200 metara kvadratnih gurkalo se oko 50 ljudi - Srba, Hrvata, Albanaca i Roma i njihove dece. Ne časeći ni trenutka Dobrila Jovanović (1933) raspitala se odakle gost dolazi i kada je shvatila sa kim razgovara, zamolila je:
       "Imam stan u Ulici Pariske komune 39 i hoću da ga menjam za stan u Srbiji. Ljubim te, daj oglas u novine i daću ti pola stana", a potom je dodala kako je u Bogosloviju došla tek 1. oktobra.
       "Četiri meseca sam se krila kod komšije koji je jednom otišao na pijacu i nije se vratio. Mora da su ga kindapovali. Posle dva dana snaja mi reče da primaju u Bogosloviju i ja sam došla. Sve sam ostavila u stanu. Ponela sam samo dokumenta i fotografije", kaže Dobirila Jovanović i moli: "Možeš li da me slikaš sa drugaricama, živela nam da bog da?"
       Fotoaparat je škljocnuo nekoliko puta i u tom trenutku naišao je otac Miron Kosać, profesor starogrčkog i engleskog jezika, koji je ostao da teši i leči one koji su ostali u Prizrenu. Iza njega stajali su, u dva besprekorna reda, dečaci i devojčice sa svojim kučićima, spremni da se fotografišu.
       Dok su se gosti peli stepenicama, otac Miron je objasnio kako je renoviranje Bogoslovije završeno neposredno pred bombardovanje.
       "Pre je bilo 130 đaka u Bogosloviji, a sada nemam koga da učim. Bogoslovija je premeštena u Niš", kaže otac Miron i dodaje da najviše problema ima sa Romima koji žive na trećem spratu. "Demolirali su sprat. Izlomili su pločice, odvalili lavaboe i bojlere. Sve što su mogli pokrali su. Jedino ne mogu da se žalim na Skendera Gašija iz Kijeva", priča otac Miron i dok otključava sobu, dodaje: "Nije nam to najgore. Kfor nas ne pušta da izađemo iz dvorišta, ali što je još grđe ne pušta nikog da uđe. Da su znali da si novinar, ne bi te pustili da uđeš, ne puštaju ni svoje novinare koji dolaze iz Nemačke. Srbe, rođake, naše komšije takođe ne puštaju, ali nam zato pošalju svakog Ciganina i Albanca koji nema kud."
      
       Ispovest otetog
       Soba oca Mirona više liči na skladište nego na sobu. Sve je izmešano, lekovi, radio-stanica, mnoštvo knjiga, zapakovana konzervirana hrana. Za stolom na kome se odnekud našlo raznih đakonija - uskršnjih jaja, voća, slatkiša, kafe i ratluka, sedi sedokosi čovek.
       "Živeo sam u naselju Dušanovo, to ti je na periferiji. Uhvatili su me UČK-e, na putu kad sam išao na biciklu. Bio je 13. juli u osam i petnaest minuta. Sve sam mogao da ih vidim, ali mi ništa nije vredelo jer nikog od njih ne poznajem. Jedan mi je prišao sa leđa i udario me pištoljem u glavu i ja sam se zanesvestio. Probudio sam se u jednoj garaži, ali ne znam gde tačno jer nisam video, ali znam da je bila privatna kuća. Sa mnom je bilo još pet Srba, dva Albanca i jedan Musliman. Tukli su nas na svaka dva sata, šamarali, šutirali, udarali pendrecima, a kada su me pustili, mesec dana nisam mogao da hodam. Maltretirali su nas tako što su nam nabijali pištolje u uvo, usta... svuda. Onda su nas jedne noći odveli u zgradu starog SUP-a u centru Prizrena. Gojko Arsić koji je bio sa mnom reče da će da nas streljaju. Tu je bilo mnogo ljudi, ne mogu da ti kažem koliko da ne bih pogrešio. Ali neko od stranaca je došao iznenada i jedva su imali vremena da nas strpaju u samice. Posle su nas po mraku stavili, mislim, u blindirani kombi i odveli nas ponovo u garažu", priča Srećko Jakšić i dodaje da do dana današnjeg ne može da shvati zašto su ga pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova ostavili u životu.
       "Prvo su pustili mene, posle Gojka, koji je kao i ja penzioner, a posle i ostalih sedam", kaže Jakšić. Gore od njega prošao je Skender Gaši koji je pobegao sa stratišta. "Kad su me doveli, mogao sam samo očima da mrdam. Uspeo sam da uteknem u mrak", kaže Gaši koji tvrdi da ga je OVK kidnapovala samo zato što je lojalan građanin Jugoslavije.
      
       Ukradeni mermer
       Bez zaštite Kfora, Srbi koji su ostali u Prizrenu, slobodno se može reći zatočeni, ne bi opstali. Međutim, koliko su zaista sigurni i pod zaštitom Kfora, svedoči i nestanak pet tona mermera iz dvorišta Bogoslovije.
       "Ključ od velike kapije dvorišta ima samo Kfor. Oni čuvaju stražu. Pre mesec dana, kad je mermer nestao, zatekli smo katanac neoštećen. Zatekli smo samo palete. Pet tona mermera, koliko se ja razumem, možeš izneti traktorom iz dva puta ili kamionom. Uveren sam da je u tu rabotu umešan i Kfor, kome sam prijavio krađu posle čega su morali da izvrše uviđaj", kaže otac Miron. "Juče nestade mermera, a danas, sutra, ne dao bog, počeće i ljudi da nestaju iz Bogoslovije."
       U vreme dok su holandski pripadnici Kfora čuvali manastir Svetih Arhangela, sagrađen u XIV veku, život kaluđerima nije bio nimalo jednostavan. Otkako su pre dvadesetak dana čuvari postali Nemci, vojska ne spava u manastiru, kako je to često bivalo.
       "Otkako su došli ovi novi, imamo vode svaki dan", kaže otac Nektarije Vorgučić, iguman manastira Sv. Arhangeli. Pre toga, kaluđeri su imali jedino flaširanu mineralnu vodu koju su dobijali od vojnika. "Bilo je teško otkriti kada voda vri za kafu i nije baš prijatno umivati se kiselom vodom. Po ambalaži koju čuvamo rekao bih da smo za ovih desetak meseci potrošili oko pet tona kisele vode", kaže oac Nektarije.
       Holanđani nisu hteli da voze kaluđere ni do Prizrena, a kada su odbili da ih prate 600 metara do prvog izvora vode kako bi nahvatali vodu za liturgiju, kaluđeri su uložili protest, ali to nije vredelo mnogo.
       "Zaista nismo mogli da koristimo kiselu vodu za liturgiju", objašnjava otac Nektarije. Upitan kako su se snalazili za pranje veša, iguman manastira Sv. Arhangela dodaje kroz smeh: "Obišao sam celo Kosovo, a jednom sam nosio prljavo rublje i u Niš."
      
       Kod generala
       Razlog dolaska oca Petra bio je zapravo razgovor sa generalom Rolandom Katerom, glavnokomandujućim snaga Kfora u sektoru jug. U zgradi "Progresa", u kojoj se nalazi glavni štab nemačkih snaga stacioniranih u Prizrenu, otac Petar ispričao je kako su na ruševinama spaljenog manastira Zočište nedavno nađene ikone.
       "Ispod jedne mantije nađena je prvo jedna, a potom i druga polovina ikone sv. Kozme i Damnjana kojima je manastir posvećen, zatim Hrista, a čini se da se ispod jedne ploče takođe nalazi i neoštećena ikona Bogorodice", kaže otac Petar, koji je od 1994. do 1996. bio iguman manastira Zočište. Otac Serafim iz manastira Devič, otac Antonije iz Orahovca i otac Petar spremni su da započnu obnovu manastira ali je, bar u početku, zaštita Kfora neophodna. "Verujem da ni Albanci koji žive u Zočištu ne bi imali ništa protiv da se manastir obnovi. Oni su takođe dolazili u manastir kako bi bili izlečeni."
       Odgovor generala Katera nije mnogo obećavao.
       "Pomoći ćemo koliko je u našoj moći, ali kao što znate nemamo dovoljno vojnika. Prebukirani smo zahtevima za pratnju", kaže general Kater. "Nisam u stanju da vam obezbedim danonoćnu zaštitu kao što je imaju kaluđeri u manastiru Sv. Arhangeli, niti nekakav ček-point ispred manastira Zočište. Najviše što mogu da učinim sada bilo bi da vas moji vojnici obilaze tokom dana."
      
       Povratak u Peć
       Kako general Kater nije mogao da odgovori na konkretne zahteve oca Petra i na pitanje novinara NIN-a, koji je želeo da zna zašto se rođaci i komšije, ljudi koji žive u Bogosloviji, kao i akreditovani novinari ne puštaju, general je kaluđeru omogućio da se vrati u Peć helikopterom i stavio mu na raspolaganje celu četu padobranaca. U transportnom helikopteru koji je do Peći leteo nešto manje od 23 minuta, otac Petar ispričao je kako Kfor, verovatno, zna gde se nalaze zatvori za Srbe i ostale nealbance ali da oni sarađuju sa Albancima i "gledaju im kroz prste".
       "Kapetan Hoze Karakas iz jedinice G2, koja se bavi pre svega istragom kriminala, ispričao mi je da je prema poverljivim obaveštajnim podacima saznao da se u selu Vrelo kod Istoka nalazi zatvor za Srbe. Naredio je da se selo opkoli i trenutak pre nego što su ušli u selo dobio je naredbu: 'Vraćaj se!'. Nekoliko dana kasnije, Kfor je ponovo ušao u selo, ali nisu našli ljude", kaže otac Petar i dodaje da španski kapetan nije posumnjao u informacije koje je dobio. Zatvor u selu Vrelo mogao bi da bude šesti zatvor za kidnapovane Srbe koji je u svojim izveštajima pomenuo i Šefko Alomerović, predsednik Helsinškog komiteta Sandžaka.
       Pošto je otac Petar padobrancima ispričao sve o crkvama koje čine Pećku patrijaršiju, nije propustio priliku da vojnicima, koji su rado pili lozu, ispriča sve što je znao o krađi granita sa pravoslavog groblja u Peći, o situaciji u kojoj se nalazi oko desetak izbeglica iz Krajine. "Oni su po peti put izbeglice, prvo su morali da napuste Dalmaciju, pa Kninsku Krajinu, Banjaluku, da bi preko Beograda stigli u Peć, sada su ovde u Patrijaršiji", kaže otac Petar.
      
       Starice iz Đakovice
       Kao što su i nemački vojnici mogli da se uvere, situacija u manastiru Dečani bolja je nego u ostalim mestima u Metohiji. Pred samo bombardovanje manastir je uspeo da otkupi oko 20 hektara zemljišta koje je posle Drugog svetskog rata nacionalizovano.
       "Albanci nam nisu pod zidinama,tako da smo bezbedni, a i Italijani nas dobro čuvaju. Jedino pratnje moraju da se najave 48 sati ranije", kaže otac Pajsije.
       U portu crkve u Đakovici kod Poleksije Kastratović doselilo se još osam žena. Njih devet živelo je u miru sve do pre neki dan kad je Zaćir Morina stolicom gađao Vasiljku Perić.
       "Jeste, bacio je stolicu na mene, a otkad sam to prijavila Talijanima, ne smem da izađem ni u dvorište. Preti da će da me ubije i da on ima papir da je slab na živci i da zato neće moći ni da mu sude, ako me ubije", kaže Vasiljka Perić. Morinu i njegovu ženu Ružu doveli su pre tri meseca. "Nikog nisu ništa pitali, samo su jedan dan ubacili njihove stvari. Rekli su nam da će Zaćir tu ostati samo nedelju dana. Posle njega se uslelila Sonja sa troje svoje dece."
       Morina ne spori da je napao Vasiljku i kaže da on ne živi u dvorištu crkve zato što voli već zato što mora.
       "Mene je UČK kidnapovao. Mesec dana sam bio zatvoren u vinskim podrumima. Tukli su me svaki dan. Nikog nisam ni ubio ni pokrao, držali su me samo zato što nisam bio protiv ove države. Tu sam popustio sa živci. Nije šala s pamet, nikad ne znam kada ću da je ispustim", kaže Morina koji bi najviše voleo da napusti zemlju i živi negde drugde kao azilant.
       Iako je otac Petar nekoliko dana ranije zahtevao da neko od nadležnih predstavnika međunarodne zajednice dođe i razreši napetu situaciju pre nego što padne krv, niko nije došao ni 6. maja iako je bilo rečeno da hoće.
       "Isti su kao naši političari. Obećavaju kule i gradove, a posle ništa. Neki se čak i ljute na nas", kaže Vasiljka Perić. "Dok oni nisu došli, slobodno sam išla u prodavnicu, dolazile su plate i penzija koju nismo videli od Božića. Niko meni nije trebao da me čuva, a sad niko ne može da nas sačuva osim naše vojske za koju kažu da će doći u junu da oslobodi Kosovo i Metohiju."
      
       LIDIJA KUJUNDžIĆ