Na Dan pobede nad fašizmom leva i desna Srbija su sa po jednom nogom zakoračile u ponor međusobnog istrebljenja optužujući jedna drugu za teror i fašizam. Radikalni obračun je izbegnut, ali to ne znači da je nestala opasnost najkrvavijeg od svih mogućih sukoba u Srbiji

      Generalna proba građanskog rata u Srbiji, razumnošću opozicije ili čudom Božjim, nije se pretvorila u premijeru. Izbegnuta je, kako kaže Ivan Kovačević, portparol Srpskog pokreta obnove, "jedina tragedija koja još nije zadesila Srbe, posle ekonomske propasti, međunarodne izolacije, hiljada poginulih, preko milion izbeglih, agresije najmoćnije vojne sile sveta".
       Ovoga puta nije bilo partizana i četnika: u Požarevcu su se na dan kad je sav normalan svet slavio pobedu nad fašizmom, sukobili "fašisti" sa "fašistima". Leva i desna Srbija su na centralnom gradskom trgu razmenile uvrede, uputile jedna drugoj otrovne reči i otišle da u tišini svojih domova sebi u bradu ispovedaju strepnje od izbegnutog građanskog rata. Na sreću, na jadnom kontramitingu "levice" u rodnom gradu Slobodana Miloševića i Mirjane Marković, lidera dve najmoćnije partije crvene Srbije nije bilo čoveka da kao Duško Matković na beogradskom Ušću 1991. godine pozove da se krene na "desnicu", niti je bilo ruke koja bi posegla za pištoljem i upucala neistomišljenika kao što je socijalista Živko Sandić upucao espeovca Ivicu Lazovića, decembra 1996. godine u beogradskoj Knez-Mihailovoj ulici.
      
       Vanredno stanje
       A slutilo je na najgore. Posle obračuna članova "Otpora" i "radnika diskoteke Madona" u požarevačkom kafiću "Pasaž", režim je drastično povećao nivo verbalnog nasilja, zloupotrebe zakona, uterivanja straha neistomišljenicima... Požarevački otporaši Momčilo Veljković, Radojko Luković i Nebojša Sokolović nezakonito su držani u pritvoru, a dnevni list "Politika" je izvestila da Veljković ima dijagnozu "stalna sumanuta psihoza", da "nije oženjen, niti je zbog svoje prirode imao ozbiljnije veze sa osobama suprotnog pola, ali nema podataka da je homoseksualac", da je dva puta prekršajno kažnjavan; da Luković "često konzumira alkohol", da se nije ženio a njegove veze sa ženama su "ograničene i svode se, uglavnom, na kontakte sa Rumunkama i Bugarkama, koje privremeno borave u SRJ", da je prekršajno gonjen zbog nedozvoljene trgovine i saobraćajki, da je psihički neuravnotežen kao i njegova mlađa sestra Verica zbog čega je "prevremeno penzionisana, što se odrazilo i na njen privatni život razvodom braka"; da se Sokolović lažno predstavlja kao advokat i da su "njegove komunikacije veoma ograničene, posebno sa ženama, mada se ne raspolaže podacima da je homoseksualac"...
       Režimlije su "Otpor" proglasile "fašističkom terorističkom organizacijom" i "novim ljotićevcima" a zajedno sa opozicionim strankama i "stranim plaćenicima" koji "lažima, sejanjem haosa... žele da izazovu građanske nemire i dovedu NATO trupe na teritoriju Jugoslavije".
       (Niko neće imati koristi, ali valja citirati umnog Emila Siorana koji je zlikovcima nazvao one koji na političkom ili religioznom planu dele ljude na pravoverne i otpadnike.)
       Brzometno su po neustavnom Zakonu o informisanju kažnjeni Studio B (tri puta), "Vreme" i "Blic"; "Glasu javnosti" je naloženo da napusti prostorije a njegovom direktoru Slavoljubu Kačareviću poručivano preko posrednika da će mu novčane kazne biti zamenjene zatvorskom; "Borba" je odbila da štampa naslovnu stranu "Blic nenjs-a" sa otporaškom pesnicom u koju su ugrađeni likovi Slobodana Miloševića, Mirjane Marković, Mirka Marjanovića, Dragana Tomića i Nikole Šainovića...
      
       Rat počinje u novinama
       Generalštab Vojske Jugoslavije je izdao saopštenje kojim štiti ličnost predsednika SRJ od napada opozicionih stranaka, sugerišući na čijoj je strani vojska, kao da nju ne čine građani sasvim različitih političkih uverenja, a ne samo kor najviših oficira.
       I onda je došao Dan pobede kada je po mnogo čemu Srbija bila u neproglašenom vanrednom stanju: režim je suspendovao ustavne slobode kretanja (sprečavanje opozicije da uđe u Požarevac), slobode političkog okupljanja (onemogućavanje opozicionog mitinga u Požarevcu), slobode javne reči
       (nezakonito hapšenje novinara po Požarevcu i nezakonito oduzimanje audio i video kaseta i filmova, zbog ometanja nisu se čuli radio B2 92 i Indeks...)... Noć je pala na Srbiju, završena je generalna proba građanskog rata.
       Ali, Andreja Mitrović profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ne misli da su verbalno nasilje režima ili pretvaranje Požarevca u zabranjeni grad bili tek generalna proba građanskog rata, on je uveren da je "specifičnost režima što odavno vodi građanski rat u intenzitetu primerenom odlučnosti opozicije. U tom smislu odavno smo izloženi građanskom ratu koji ne eskalira zato što je društvo pritisnuto stalnim egzistencijalnim problemima i bez oformljenih društvenih snaga koje bi ušle u neposredan sukob sa istom radikalnošću sa kojom ulazi režim, što znači da su kao i režim spremne da prihvate sve rizike."
       Vojislav Koštunica, lider Demokratske stranke Srbije, i Zoran Đinđić, predsednik Demokratske stranke, uvereni su da se Srbija nalazi tek u predvorju građanskog rata: u ratu rečima. "Stvari počivaju na rečima, ratovi počinju u novinama. Nikada kod nas nije bilo tolikog nasilja rečima" - govori Koštunica. Čak i reči kojima su se komunisti 1945. godine obračunavali sa reakcijom mogu se označiti kao tehnički termini u odnosu na ove koje sada koristi režim, pune strasti i opasne raspojasanosti." "Na delu jeste verbalni građanski rat. Proglašavajući opoziciju izdajničkom i plaćeničkom, režim ispisuje presudu, huška narod i daje mu legitimitet da javno ubije saradnike agresora", kaže Đinđić.
      
       Opoziciona jeres
       Staljinističke diskvalifikacije političkih protivnika bolje su od diskvalifikacija koje izgovaraju čelnici režima ili objavljuju njihova glasila, mišljenje je Andreja Mitrovića: "U tim izjavama se ne poriče politički protivnik, nego čovek koji je politički oponent. A to je objektivno psihološka priprema najbrutalnijeg obračuna bez obzira na to da li se on smera. Drugo, to potvrđuje mišljenje da je vođstvo režima u naročitoj psihološkoj situaciji u kojoj prestaje da politički misli i svojim rečnikom pokazuje dominaciju nesvesnog čija je prava osnova osećanje ogromne mržnje. U osnovi te mržnje vidim neobično veliku želju da se vlada, što se manifestuje već skoro 13 godina. Ujedno, to je i izraz straha režima da opozicija ovoga puta neće, vođena razumom, da uzmakne pred radikalnošću vlasti, jer smatra da je trenutak takav da se mora izdržati i ići u rizik".
       Zoran Đinđić je jedini sagovornik NIN-a koji misli da građanskog rata u Srbiji neće biti, jer "režim kao projektant građanskog rata ne nalazi u narodu izvođača radova. U narodu u Srbiji nema ideološkog fanatizma koji je preduslov svakog građanskog rata. Ideološki sporovi zamenjeni su egzistencijalnim". Njegovu nadu-uverenje hrabri saznanje da u Srbiji postoji mnogo ventila za pražnjenje političkih frustracija opozicije, "Pa Milošević ne sme da priviri u Čačak, Kragujevac, Niš..." Aparat vlasti je toliko rastrešen da ne može da naredi masovne oblike terora, poput hapšenja velikih grupa ljudi ili osnivanja logora za neistomišljenike, niti bi mu pošlo za rukom nasilno preuzimanje uprave nad gradovima u kojima vlada opozicija, "Trebalo bi im 500 000 policajaca da bi slomili otpor u Nišu." Šef demokrata kaže da u "našoj političkoj kulturi nema stranaka sklonih radikalnim oružanim sukobima" i prognozira da će razvoj događaja "mnogo brže politizovati široke mase koje će zahtevati promene na izborima nego što će dovesti do radikalizacije manjih grupa nezadovoljnika režimom". Konačno, Đinđić za opozicionara jeretički kaže da misli da "Milošević ne želi građanski rat iz jednostavnog razloga jer ne može da ga dobije".
       Ovu jeres sa njim deli i Vojislav Koštunica, on kaže da Milošević ume da kontroliše svoje postupke. Najbolji primer za to on nalazi u Miloševićevom držanju prema Crnoj Gori gde je njegova suzdržanost u akciji obrnuto proporcionalna njegovoj verbalnoj agresiji prema Milu Đukanoviću, "Milošević preti, Đukanović radi."
      
       Faktor Amerika
       Radikalno je drugačije mišljenje Andreja Mitrovića: "Moja je procena da je Milošević niz bitaka dobio pokazujući da neće prezati ni od čega da bi opstao na vlasti i da je sa druge strane bila opozicija koja je iz racionalnih razloga bila popustljiva. Iz ovog razmišljanja izvodim dva zaključka. Prvi, da je režim spreman na stalnu radikalizaciju svojih poteza do krajnje upotrebe sile. Drugo, da građanski rat smatra izglednim za sebe pošto raspolaže oružjem koje druga strana nema."
       Sagovornici NIN-a uglavnom ne misle da bi opozicija na bilo koji način mogla da bude inicijator građanskog rata. Koštunica misli da i pritisak spolja na deo opozicije da radkalizuje svoje delovanje ne bi urodio plodom jer "među demokratskom opozicijom ekstremizam nije preovlađujuće raspoloženje".
       Naglašavajući da SPO nikada neće biti uvučen u građanski rat ("I za ljubav i za tuču je potrebno dvoje. Mi se nećemo tući.") Ivan Kovačević kaže da "njegove uzročnike treba tražiti na drugoj strani" i zagonetno priznaje da je "na drugoj strani" izuzetno širok pojam. Možda ovaj rebus može biti popunjen podsećanjem da je jesenas SPO zamerao Savezu za promene da njegovi protesti, podstaknuti spolja, mogu da se izrode u krvoproliće.
       O tom spoljnom faktoru, dakle Americi, Koštunica otvoreno govori podsećajući da su ovdašnji mediji objavili razgovor Ričarda Gelbarda, bivšeg specijalnog izaslanika američkog predsednika za Jugoslaviju, u kome on preporučuje "ograničeni građanski rat", "malo prolivanje srpske krvi" kao najbrži način za smenu Slobodana Miloševića uz upozorenje da je i u Srbiji moguće pronaći Tačija koji će zameniti Rugovu. "Veća opasnost izazivanju građanskog rata u Srbiji dolazi spolja, nego iznutra", zaključuje Koštunica i podseća da je NATO tokom agresije na Jugoslaviju pozivao narod na pobunu protiv režima.
       Zoran Đinđić kaže da ne veruje da bi Amerikanci bilo kome ko živi u Srbiji sa porodicom, rođacima, prijateljima mogli da savetuju "mali građanski rat". Ali, on kaže da "svesno ili nesvesno filozofija sankcija jeste filozofija slabljenja zemlje, a ne režima, stvaranja sve težih uslova života što može dovesti do pobune naroda. Hladno se operiše po Lenjinovom principu. Što gore, to bolje?. Kao što je Tito računao ako ubijemo jednog Nemca, oni će streljati sto Srba, onda će se njihovih hiljadu rođaka svetiti Nemcima. Međutim, sankcije nigde nisu dovele do pobune naroda, ni na Kubi, ni u Libiji, ni u Iraku...".
       Komentarišući Gelbardov predlog, politikolog Ivo Visković profesor Beogradskog univerziteta, kaže:"Nisam siguran šta Amerikanci žele jer su im i reči i dela protivrečni. Veoma sam skeptičan u mogućnost da se unutrašnji sukob završi sa 'malo krvi'. Bivajući deset godina svedok raspada Jugoslavije i, ako nije neskromno, verujući da bolje poznajem naš mentalitet, nikada se ne bih upustio u igru izazivanja 'kontrolisanog građanskog rata'. Nažalost, nisam siguran da na Zapadu nema snaga koje bi isprobale i tu mogućnost." Opravdavajući se nedovoljnim informacijama o namerama Amerikanaca, istoričar Mitrović kaže da bi se od "administracije kakva je danas američka mogla očekivati i cinična ravnodušnost i slični radikalni potezi".
      
       Lenjinova Greška
       Ako ni vlast, ni opozicija, ni Amerika ne budu izazivači građanskog rata u Srbiji, njegov uzročnik može da bude - slučaj. Ubistva Branivoja Milinovića i Nedeljka Kosovića u demonstracijama 9. marta 1991. godine, nasilje policije u demonstracijama 1993, 1996/7. i 1999. godine nisu poslužili kao povod/opravdanje za građanski rat u Srbiji. Koštunica čak veruje da je moguća izuzetna kontrola koja će sprečiti da se incident pretvori u veliki sukob, tvrdeći da su prilikom rušenja Čaušeskua u Rumuniji KGB, vojska i policija kontrolisali događaje i držali nasilje u "predviđenim okvirima".
       Ivo Visković u moguće izazivače građanskog rata ubraja prerastanje socijalne krize u socijalnu katastrofu, stanje poluanarhije u društvu, gubitak živaca bilo kog političkog aktera..."Ali, najviše se plašim stanja velikog broja građana koje se ispoljava stavom "Čir je sazreo, vreme je da pukne, šta košta da košta".Kada se ljudi pomire sa mogućnošću da dođe do eruptivnog, nasilnog okončanja agonije, to se stvarno i dogodi, što teorija uči a praksa dokazuje. I Andrej Mitrović uočava "treći činilac koji se nije artikulisao kao politički aktivan - opštu depresiju u masi stanovništva koja prema primerima iz političke istorije može dovesti do stihijne pobune, nužno zahvatajući i vojne i političke snage režima". Znajući da u građanskim ratovima jedna nasuprot drugoj stoje dve oružane grupacije stanovništva i da taj "uslov za sukob" ovde ne postoji istoričar Mitrović kaže: "Spontana pobuna masa svojom silinom nadoknađuje odsustvo i oružja i organizacije. To je uvek nepredvidiv istorijski događaj ali nije i neočekivan." Lenjin je očekivao, ali je bio iznenađen. Isak Dojčer svedoči kako je Vladimir Iljič u nekom podrumu uveravao ljude kako još nije došlo vreme za preokret, ne znajući da napad na Zimski dvorac traje, da je počela boljševička revolucija, odnosno građanski rat u Rusiji.
      
       Vlast ološa
       Katastrofa i gore od toga, reči su kojim sagovornici NIN-a opisuju ishod eventualnog građanskog rata u Srbiji. Govori politikolog Visković:" Teško je predvideti realan ishod građanskog rata osim da bi po narod bio katastrofalan. Nisam siguran da bi međunarodna zajednica brzo intervenisala. Pre mi se čini da bi kontrolisala krizu držeći Srbiju u karantinu, puštajući da se nasilni rasplet obavi u zemlji. Iz razgovora sa obaveštenim ljudima na Zapadu zaključujem da oni smatraju da je srpsko društvo "bolesno" i da do konačnog "ozdravljenja" treba da prođe kroz radikalnu katarzu koja podrazumeva da sadašnji politički lideri definitivno napuste političku scenu. Građanski ratovi su velike nesreće, ali se u njima često izrode ne samo pojedinci već i čitave nove elite društva. Plašim se da se u našem slučaju ne bi stvorila progresivna elita, korisna za budućnost naroda i zemlje, nego pre neka vrsta latinoameričke ohlokratije (vladavina ološa)".
       Ukratko, ishod građanskog rata u Srbiji mogao bi da izgleda ovako: sa započinjanjem sukoba, Albanci upadaju u Preševo i Bujanovac, Crna Gora proglašava nezavisnost, muslimani proklamuju suverenost bar dela Sandžaka, stvara se sanitarni kordon oko Srbije, ni ptica da izleti, posle četiri-pet meseci krvavih obračuna i više desetina hiljada mrtvih (u Beogradu su partizani 1944. godine za nekoliko dana prema nekim tvrdnjama, streljali više od 20 000 "reakcionara"), NATO ulazi u Srbiju uz blagoslov Ujedinjenih nacija (građanski rat jeste pretnja miru u regionu), postavlja novi politički establišment u kome nema Miloševića, ali ni Draškovića, Đinđića, Koštunice...i časti, zbog kooperativnosti, Mađarsku Vojvodinom (ili njenim delom), Hrvatsku delom ili celim Sremom, Bugarsku Dimitrovgradom...
       Da li je ovo dovoljno strašno da uplaši sve koji misle da bi dobrodošlo "malo prolivanje srpske krvi", makar ona bila krv "izdajnika-krvnika" , "crvene bande", "fašista otporaša", "fašista radikala", "fašista julovaca"...
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ